Diskusije - Forumi

+1 / -0 +1

SarenaLazaOriginal

14. decembar 2011. u 13.20

Draga Super,
Kod mene haos zauzet neki period, posao, djeca, praznici pa ni ne stigoh da virnem ovde i vidim šta se desava.
Nego, posto si mene spomenula u ovoj temi osjetila sam potrebu da ti se javim i da ti razbijem iluzije.
Ja nisam ni malo optimisticna. Čak šta vise, moje misli su strasne, ne vidim ja svijetlu buducnost, zatrpana sam brigom, problemima, itd. U mom slučaju mislim da nije pitanje kako gledaš na buducnost već kako se nosis sa onim što je pred tobom. Bez obzira sto mene proganjaju snovi svako Bozije vece, sto sanjam najstrasnije stvari, što se budim u 2am sa brigama o djeci pa po sat-dva ne mogu da spavam, pored svega, ja MOGU (a ja vjerujem da može to svako) da izaberem da se prema onom ispred sebe postavim sa lakocom, da IZABEREM da gledam ljude prvo i osnovno kao dobra bica, da se pokrenem kad mi je mrsko dupe dignuti, da organizujem druzenje da bi sama sebi pomogla da me drugi pokrenu naprijed, itd.

Teško je to meni objasniti - moje mišljenje je da nije pitanje da se covjek rodi kao 'pozitivna osoba' već da je to nešto što se može nauciti a njeguje se SVAKI dan. Ako si okruzen ljudima koji stalno nešto kukaju, koji traže problem u svemu, koji su zajedljivi, kojima ne padne na pamet da urade nešto za drugog bez razloga, itd, itd, itd, onda je veoma teško odrzati pozitivno razmišljanje o malim stvarima koji zivot cine.

U mom slučaju ja mislim da prije svega ja sam samu sebe uvjerila i izvjezbala da je ljenost najveci neprijatelj dobrog zivota.

Kad kažem ljenost, mislim na onaj mali glasic koji ti kaže 'joj ne mogu sad, hajd' malo kasnije'. E nauciti se da se covjek pokrene i izignorise taj zov na 'isto' je kljuc mog zivota. Neću da dozvolim da me ljenost uspava, tražim uvijek nacina da sebi i drugima napravim novo iskustvo, nekom nešto uljepsam, provedem vrijeme sa ljudima sličnog stava kao moj, smanjim druzenje sa onima koji su teski ljudi, da kad naidjem na neki problem, kažem sebi 'ok, dobro, pa šta sad, ima uvijek nacina da se nadje izlaz, da se krene naprijed, itd'.
Dodje mi zuta minuta, tad najmanje pricam (a inače sam pricalica prve klase), uzmem sat/dva pa se isplacem nekad jer nije uvijek sve bajno, al' nakon toga, spremim se, napravim plan za izlazak iz kuce i tako krenem dalje.

Mislim da se i te kako može covjek promijeniti. Pa ja sam kao dijete bila tmurna, nezadovoljna, neorganizovana, kampanjac. Mislim da je na mene strasno uticalo okruzenje puno osuda, puno kritike, nikad ništa nije bilo dovoljno dobro, itd. I dan danas kad se nađemu tom okruzenju (recimo dodje mi mama pa pocne tako sa komentarima vezanim ili ne vezanim za mene, pa ja se ziva izgubim sama u svojoj glavi).

Pa čak kao i student sam bila čini mi se vise nezadovoljna nego zadovoljna (rat, roditelji, sestra, obaveze, itd,).

Moj preokret je krenuo negdje u kasnim dvadesetim kad sam malo po malo skuzila da nema ništa od negativnosti, da mi je zivot ljepsi svaki dan ako sam okruzena dobrim ljudima, ako sama radim na tome das am aktivna, da drugome nešto uljepsam, da sebi napravim pun zivot lijepim stvarima (prijateljice, izlasci, redovne aktivnosti tipa book club, itd). I kao obavezni dio ovog zivota, druziti se većinom sa onima koji su slični – kojima nije teško zivjeti.

Kad čujem neku ženu koja ne radi van kuce, ima dvoje djece I samo kuka na djecu, jao teško ovo, jao djeca ne slusaju, jao treba kuvati, treba nešto spremiti, itd. Pa nakon pola sata takve price, tačno I mene izdepresira. Ja se tačno ne mogu druziti sa ženama kojima su rođena djeca teska. Ne mogu pa to ti je. Kad vidim kako djeca sa dvije godine jedu sama, igraju se sama, itd a opet svojim mamama su na neki način naporna, meni to jako teško pada. Ja sina sa osam godina još uvijek hrani svaki obrok, oblacim, ustajem 2 puta svaku Boziju noc zbog njega, itd. Čak ne vidim ni kraj tome, da će za godinu/dvije biti lakse.
Kako mogu onda da slusam nekoga ko se zali na dijete od dvije godine samo zato što je dijete.

Tako I sve ostalo. Ja sam okruzena divnim prijateljima, ljudima kojima isto tako nije puno toga teško, onima koji vide dobro u drugome. To je čini mi se veliki factor mog lijepog zivota.

Pocni od sebe, pokreni se svaki dan, po neku novu stvar uradi, kad god bi sjela na pola sata, umjesto toga smisli gdje bi mogla otici, nešto zabavno uraditi, nešto novo je uvijek zabavno na neki način, vise se javljaj onima koji su pokretljivi nego onima kojima je sve teško, vise organizuj druzenja sa onima koji su vedri, kojima je sala dio zivota, koje nije sramota da se nasmiju na glas (a ovih drugih koji od stida ne mogu se ni nasmijati ima previse, teško povjerovati ali ih ima).

Natjeraj se da ti prebrodis bilo kakav stid – da te nije stid ustati I zaplesati I ako ne znaš plesati, zapjevati I ako ti je glas iz bureta, nauciti snowboarding (npr) u kasnim 30tim (ako ne znaš do sada), uzeti cas trbusnog plesa (lupam kao ideju ali nije ni losa), prikljuciti se nekom lokalnom citalackom klubu, svoju djecu povesti gdje god da krenes, meni nikad nije teško sa troje djece u Costco otici a nedavno sam čula da prica jedna prijateljica drugoj kao veliko cudo kako ja sa troje djece idem u Costco I sve zavrsim ‘na brzaka’.

Kao po obicaju, napisala sam svasta a u stvari ništa. Duzina posta mi je uvijek problem al’ posto ovo nije neka posjecana tema, ovo je namijenjeno samo tebi Super.

Ako želiš da živis zadovoljni zivot, možeš I te kako doći do njega. I te kako! Najveca je steta utuviti si u glavu da je to pitanje ‘rođenja’ – il’ si rođen ovakav ili onakav.

Veliki je propust u ovim našim ‘mladim’ godinama (a evo meni će cetrdeseta za cas) odluciti da ostatak zivota treba da prođe u nekoj osrednjoj atmosferi jer zaboga, naše je prošlo, takvi smo se rodili, itd. Kad može dedica od 80+ godina da trci marathon po prvi put, pa mogu I ja sa upola toliko godina da nešto novo naucim o sebi, za sebe, da promijenim svoj zivot (ako ne sve oko sebe).

+0 / -0 0

Vanderbilt
(whatever)

15. decembar 2011. u 11.21

SarenaLaza je 100% u pravu. I raspoloženje i stav prema ljudima i zivotu su, za većinu ljudi, stvar navike i ucenja. Retki se rode sa apsolutno veselom ili tmurnom dispozicijom - vecina nas je negde u sredini, možda naginjuci na jednu stranu malo vise, a korekcije vrsimo kroz zivot - zavisno od toga kroz šta smo prolazili i prolazimo i od toga koliko smo inertni pa pustamo da nas nosi „voda” a koliko smo opservativni, introspektivni i imamo inicijativu da menjamo stvari kada vidimo da ne valjaju. Ja ću se pridruziti Sarenoj - takođe nisam rođena kao „happy go lucky all the time” osoba, i generalno mislim da je podloga svega sto cinim jedna prilično izrazena melanholija. Stvar je u tome da tvoje raspoloženje uopste ne mora da utice na to kako ćeš se ponasati prema ljudima, sebi, zivotu... već obrnuto, tvoje ponasanje može i uglavnom i utice na tvoje raspoloženje. Ako to želiš da postignes, onda jedno vreme moras tome da pristupas vrlo sistematski i dosledno. Moras naći način da sebe svaki put podsetis kako želiš da se osecas, i da vrsis korekcije svog ponasanja, dozivljavanja stvari itd... u hodu. To znači da bas onda kada ti u jednom danu peta stvar krene nizbrdo, ne pustis da te to ponese pa da svojevoljno u*eres i sestu i sedmu, već nadjes način da se trgnes, osvestis, da uradis mali reality check. Za mene je to uvek podsecanje na jednu prilično tesku porodicnu pricu koju ako zaboravim vrlo lako ću sebi dopustiti da se smaram i nerviram i kvarim i sebi i drugima zivot i raspoloženje oko potpunih besmislica. Neverovatno je koliko smo skloni da pridajemo ogroman značaj glupostima, sve dok je sve zapravo u redu - svi smo živi, zdravi, dobro, imamo krov nad glavom, da jedemo, pijemo...Onog momenta kad nešto sustinsko izgubis ili zamalo izgubis odjednom shvatis da je to zapravo - sustina, a sve ostalo besmislica. Trik je shvatiti to bez „pomoći” takve vrste i živeti svaki dan kao da je dragocen.

To nije lako, ali nije ni neizvodljivo. To ne znači da nikada nećeš biti neraspolozena, ili ljuta, ili cinicna. Ja sam recimo veliki cinik u pogledu nekih stvari. Ali to me uopste ne sprečava da budem blaga prema ljudima oko sebe - prema vecini ljudi, većinu vremena. Ne treba biti ni „pushover” - moras nekad reci šta mislis, podviknuti, kazati „ne” onda kad svi ocekuju „da” - jednostavno biti asertivna. To je veliki deo tvog samopouzdanja i dobrog raspoloženja prema sebi. Niko se ne oseca dobro ako ga non stop svi zloupotrebljavaju samo jer je on, eto, blag i dobar covek. Sve je to zapravo velika vaga kojoj stalno oduzimas i dodajes u odnosu na ono šta je na njoj servirano tog dana, da bi stvari drzala u prijatnoj ravnotezi. A stvar je u tome da vremenom sve to preraste u naviku, nešto o cemu ne moras vise aktivno da mislis svakog dana, nešto sto ti se u situacijama namece kao instinktivna reakcija. I olaksavajuca okolnost je sto zaista tvoje raspoloženje utice na svet oko tebe koji onda utice na tvoje raspoloženje, i zato uglavnom vidis da se ljudi krecu u okruzenju koje potkrepljuje njihovo osecanje - ja znam vesele ljude koje skoro nikada nisam videla u nekom negativnom kontekstu, i negativne ljude koje zaista evo godinama nisam videla ni u kakvom lepom, pozitivnom kontekstu ili veselom drustvu. Ono sto sejes to i zanjes,.

Svako mora da ima svoj način da se podseti 1 . šta je zapravo nesreca i 2. da sreću ne treba uzimati zdravo za gotovo

Mislim da te dve stvari imaju moc da ti pruze pravu perspektivu u roku od 10 sekundi, koliko ti je potrebno da ih se prisetis. Kad mi sve krene kako ne valja i kad mi je najlakse da besnim ili očajavam, ja se setim , u dve neizgovorene reci, šta je zapravo prava nesreca koja mene, srećom, nije snasla, nego nekog kog sam jako volela. Onda, da ne ostanem u tom teskom raspoloženju, pogledam u ribicu na svom privesku za kljuceve, koju sam kupila jedne godine na moru. I optimizam tih dana predje ponovo na mene, ogreje me sunce, zamirisu mi cempresi i borovi i budem strasno srećna. Nadji svoje „mnemonic devices”, svoje asocijacije koje će ti uvek pomoći da povratis pravu perspektivu. Okruzi se veselim i dobrim ljudima. Čini lepe stvari za ljude oko sebe, bez da ti je iko tražio. Ako je moguće, negativne likove koji piju tvoju zivotnu energiju i zatruju te u roku od 10 minuta svojom gorcinom - drzi makar na distanci.

Uh o ovoj temi ima puno da se kaže a nikad ne bi rekao covek sve. Nemam vremena ni da čitam šta sam napisala, pa izvini ako je malo na preskoke... Ti si vise od pola zavrsila time sto si prepoznala da je to nešto na cemu treba da radis i time sto si voljna da se menjas. Zapravo, sve se svodi na samoinicijativu, samokriticnost i samodisciplinu. KO time ovlada, taj je srećan covek:)

Diskusije : Trudnice i mamice

Life Press

Teslio

Društvo

Informacije

Zabava

Ostalo