Super tema. Ja imam jednu prijateljicu za koju mogu reći da mi je prava, iskrena prijateljica i na koju se za sve zivo mogu osloniti. Znamo se od 7 razreda osnovne, i od tada smo nerazdvojne. Ona mi je kao rođenu sestra, i naravno i kuma mi je, i sto bi rekli desna ruka. Sa ostalima se družim, prijateljice smo ali im nepricam sve svoje tajne, neidem njima za savete, niti tražim od njih pomoć i nedelimo sve, ali se družimo kad stignemo.

Imam još jednu prijateljicu u RS, sa kojom sam provela detinjsto do 6 razreda osnovne, pre nego sto sam otisla za Kanadu. Sa njom sam takođe bliska, samo sto nemamo mogućnost da se toliko često vidjamo, ali nikada nismo izgubile kontakt. Nju takođe smatram kao dobrom i iskrenom prijateljicom. Zvala me za kumu, tako da za 2 nedelje idemo dole na svadbu:)

Ja uvjek kažem da je bolje imati jednog iskrenog i pravog prijatelja nego 20 njih koji će ti svakom prilikom zabosti noz u ledja. Ja sam uvjek to htela i zelela, da imam jednu najbolju drugaricu, jer teško je imati 5 najboljih prijateljica, skoro pa nemoguće. Bila tu, probala i shvatila da neko se uvjek oseca izostavljen i onda nastaju i problemi, i ko oce sa tim da se konstantno bakce.

Ja imam 5 bas najboljih sa kojima se družim još iz osnovne skole, jedna od njih mi je i krstila malenu. Imam dve sa kojima se vidjam skoro pa svakodnevno i one su mi isto dobre, ali ne družimo se toliko dugo da bih mogla da ih uporedim sa drugaricama iz detinjstva. Pored njih imam drugarice sa kojima se povremeno vidjam ili izlazim.
Ja sam se kao klinka vise druzila sa drugovima i imam par drugova sa kojima sam još uvek, posle mnogo godina, u super odnosima iako se ne vidjamo često.

pa imam par komada...samo mi je cudno kako uvjek mogu vise da se oslonim na muskarce nego na žene

Sve zavisi od definicije 'pravog' prijatelja. Ja imam ili prijatelje ili poznanike. Svi prijatelji su mi 'pravi'. Sa nekima se vidim veoma često (jednom ili nekoliko puta nedeljno) a neke ne vidim po par nedelja pa i mjeseci.

Ipak, prijatelj mi je onaj sa kojim svaki put kad progovorim riječ, imam osjecaj da mogu reci sve sto mi je na mislima, da se osjecam prijateno i bez ikakvog ustrucavanja, da znam da bih podmetnula ledja za tog nekoga a iskreno vjerujem da bi i taj neko za mene. E sad, možda sam naivna i možda bih se razocarala u neki mali postotak. Ne vjerujem da bi to bilo vise od par procenata. Imali smo porodicno (a i ja lično) dovoljno zivotnih nedaca da znam koliko je ljudi stvarno ponudilo i priteklo u pomoć kad god je zatrebalo i to bas onako da im covjek ostane zahvalan zauvijek.

Prijateljstva lako sklapam, kad nekog upoznam, il' osjetimo vezu ili ne osjetimo. Jednostavno vjerujem svojim instiktima i nekog mogu vijediti samo nekoliko puta a da u njemu vidim dobrog prijatelja.

U svakom slučaju, mislim da imam(o) bar 50tak bas jako dobrih prijatlja - sto iz djetinjstva (5-10), pa fakulteta (10tak), pa sad ovog odraslog zivota (30tak).
Nakupi se dobrih ljudi u zivotu kad iza sebe ostavis 38 godina.

dve prijateljice. jedna ovde i jedna u srbiji. Ova u Srbiji mi je uz to i kuma, vencana i krstena deci, a i ja njenoj. S njom sam vezana na milion nacina. Zna se desit da se ne čujemo po mesec i možda vise, ali kad se čujemo isto kao da smo juče pile kafu. To je ono sto obe volimo kod našeg prijateljstva. Što ne držimo ništa jedna protiv druge i naše prijateljstvo nema ni uslove ni pravila, samo razumevanje i ljubav. Ona mi se čini mi se najviše obraduje kad dodjem dole, a deca su se ove godine prvi put pravo igrala, jer su sad malo veci, i kao da se poznaju 100 god. Valjda i deca osete :)
Ne postoji ništa sto bi moglo da me razdvoji od nje. Ovde imam jednu prijateljicu, istomišljenicu, vidjamo se koliko to vreme dozvoljava, i to prilično često. Ispijamo kafe, idemo u shopping, deca su nam blizu godinama i puna smo pomoć i podrska jedna drugoj. Moram da kažem kad mi je tata umro opet su se njih dve pokazale. Ova u Srbiji pored dvoje male dece i s trećim na putu, stomak do zuba me je sacekala na aerodromu (short notice) odvezla do kuce mojih roditelja i bila uz mene sve vreme, a ova druga, kad sam se već vratila nazad u USA dosla je da me vidi u isto vreme kad i još njih jedno 10ak. jedina se ona zaputila prvo u kuhinju, pravila kafu, servirala i pomogla sve da sredim. ne da zameram ostalima, ali jedina je ona bukvalno s vrata uzela sholjice iz mojih ruku i rekla „sedi, ja ću”
Definitivno znam na koga mogu da se oslonim i racunam.

Imam jednu pravu prijateljicu,poznajemo se od detinjstva već 30godina i uvek smo tu kad treba,udaljeni smo,ali nam to ne smeta.To sto me čini još srećnijom je da su i nasi muzevi postali dobri prijatelji.

Imam dosta prijatnih poznanika, nekoliko dobrih drugarica i dva iskrena dobra prijatelja. Ta prijateljstva su prezivela mnoge izazove i pokazala se kao prava i duboka. Za mene je prijatelj neko koga mogu da pozovem u sred noćida dodje da me pokupi negde 130 km od njegove kuce i neće postavljati pitanja tipa kako i zašto. Neko ko ne osuđuje i može iskreno da mi kaže svoje mišljenje. Neko ko je tu kada mi nije dobro da mi donese moje omiljeno jelo, satima pravi moj omiljeni kolac, iznenadi me i trpi moje bisere, neko za koga se brinem kako će da stigne kuci posle dugog puta, kome ću da sredim kucu kada je premoren/a i tolerisem velike razlike u mišljenju. Ja moje prijatelje mnogo mnogo volim! A vise od toga ih cenim i srećna sam sto postoje.

Tri. Dve drugarice i druga. Dvoje od njih su mi i kumovi. I jednu posebnu prijateljicu, sa kojom se ne viđam često, ali smo jedna drugoj osobe od najvećeg poverenja, i podrške.

uopste ne razumem tu kvalifikaciju „pravih prijatelja”,po cemu se to meri?
imam nekoliko drugarica sa kojima se družim u razlicitim varijantama ,ne znam kako da odredim „prave” od „manje pravih”

kolege s posla,komsiluk,kumovi,prijatelji..svi su deo mog zivota i zauzimaju onoliko mesta koliko im dozvolim ( i vice versa)
ja se uopste ne opterecujem i ne analiziram ko je „pravi” ili „bolji” prijatelj

jednostavno se družim bez ikakvog opterecenja, ne gnjavim i ne dam da me gnjave

ne ocekujem ni od koga da ustaje zbog mene u pola noćiili stavlja ruku u vatru i po tome definitivno ne merim prijateljstva

Baš sam se dala u razmišljanje na ovu temu...

Svi moji/naši prijatelji su ljudi iz detinjstva ili rane mladosti. Svega je tu bilo, kako je vreme nosilo i kako smo odrastali ali kada zađem malo dublje, ipak smo uvek svi bili jedni uz druge kad je trebalo, u dobru i zlu. I danas je tako.

Koliko god da smo nekad razdvojeni obavezama, pa čak i kada se zbog nečega ljutimo jedni na druge, kada ,,zapne,, niko ništa ne pita, samo se pojavljujemo i tu smo sve šta treba. Valjda smo svi isuviše dugo zajedno, znamo se kao ,,stare kante,,, kako se ko ženio i udavao, tako je bilo potrebno vreme i situacije da se svi ,,posložimo,, i da sve dođe na svoje. Umeđuvremenu smo još dodatno sazreli, deca se izrađala i sada smo opet svi na istom ,,nivou,,. Ustvari, brakovi i deca su nas ,,sredili,, i doveli na staru normalu :-)))
Svi se između sebe možemo osloniti jedni na druge u bilo koje doba dana ili noći ali ne znam koliko nas ima, nisam nas brojala nikada :-) a ima nas...
Kada mi je neka frka zovem prvog ko mi je najbliži ili najadekvatniji za datu situaciju. Tako i oni rade. Bitno je da nas ima :-)))

Ja delim ljude(na ovu temu) na:
1.Drugare
2.Prijatelje
3.Poznanike

Ja ih imam nekoliko njih sa kojima se družim, to su mi prijetelji iz detinjstva, skole, fakulteta, sa posla. Ne znam jesu li „pravi” ili „manje pravi” ali mi prijaju i volim da se družim s njima. Najbolji prijetelji su mi muž i ja sama sebi.

Ovde imam samo jednu najbolju prijateljicu. Ona je bdela celu noc u bolnici nad mojim detetom kada ja nisam mogla. Ne mogu da zamislim nijednu drugu ovde u toj situaciji. To mi je dovoljno da je izdvojim kao pravu, sa njom uvek rado pijem kafu, i mogu o svemu otvoreno da razgovaram.

U Srbiji imam dve prave, zbog toga su mi još i kume. Tamo imam još 6 mnogo dobrih drugarica, sa kojima se redje čujem, jer smo daleko, ali smo bez obzira na godine razdvojenosti ostale u kontaktu, i kada se čujemo ili vidimo, to izgleda kao da se nikada nismo ni razdvajale. Pred njima isto nemam tajni. Na sve njih uvek mogu da racunam i one na mene. Sve one su melem za moju dusu.

Što se muskih prijatelja tiče, moglo bi se reći da ih imam a to su uglavnom prijateji od mog muza. Većinu sam upoznala dok smo se zabavljali. Oni su tu za razonodu i za ne daj boze.

Imam nekoliko dobrih drugarica i drugova, neke znam od detinjstva, neki su skorašnjiji :) , ali samo jednoj bih dala bubreg ako bi trebalo :) (valjda bi se za nju moglo reći da je pravi prijatelj). To mi je kuma, od kad znam za sebe znam i za nju, naši roditelji su prijatelji i kumovi, kao sestra mi je.

Vagabundo potpuno se slazem sa tobom.

Kod mene je veoma lako odrediti ko mi je najbolja drugarica. Ustvari nije pitanje ni odredjivanja, to već i pticice na grani znaju:) To smo nas dve pre 12 godina znale.

A posto smo nas dve najbolje drugarice, nerazdvojne od detinjstva jako je teško da u tu sliku udje još neko ko će se osecati kao da je najbolji prijatelj sa nama.

Da vam ispricam moje iskustvo. Nas je 4 koje smo uvjek zajedno izlazile, slavile rođendane, isle na odmore i sve je to super bilo. Sve smo bile dobre drugarice, ja i moja kuma nismo nikada ni jednu izdvajale niti smo šta planirale a da njih ne ukljucimo u to. Jedna od njih se udala i vidjanje sa njom je preslo od rođendana do rođendana, i povremeno da nam se deca igraju zajedno. A ova druga se polako odaljivala, dok nije izjavila da ona oce da upozna nekoga sa kim će ona biti najbolja drugarica. Zavidila je prijateljstvu koje smo ja i kuma imale i htela je isto to da ima. Znaci njoj nije ništa predstavljalo to što je imala nas par drugarica, već je htela da ima ona sebi najbolju drugaricu. Meni je to tada zvucalo toliko detinjasto, ali sada kada razmislim koje Bogatstvo predstavlja imati jednu takvu drugaricu, mogu da je i razumem.

Neki ljudi nemaju tu jednu osobu koju mogu da izdvoje i za koju mogu reći da im je najbolja, iskrena prijateljica ali imaju vise dobrih prijatelja, i tu je ja mislim ta razlika, koju ja vidim u ovim ovde komentarima.

Imam dve najbolje prijateljice - jedna je moja krsna kuma koja isto živi ovde u Beogradu, fenomenalna osoba, ona mi je, posle porodice, najvaznija osoba u zivotu.

Druga najbolja prijateljica živi u Australiji i zove se ... afrodita. Salim se, iako mi je afro jedan od omiljenih likova, samo sam htela malo da vas trznem :) Istina je da ta moja stvarna druga prijateljica živi u Australiji, vidjamo se bukvalno jednom u 10 godina ali mi je i dalje vrlo bliska.

Imala sam prijateljicu iz detinjstva sa kojom sam odrasla ali je rat stao između nas i tada sam shvatila da ni te male zakletve iz detinjstva nemaju trajnu garanciju.

Drugova i drugarica imaš pregrst ali pretpostavljam da je tema vezana za najbolje prijatelje a ne za sire drustvo bliskih prijatelja. Mnoge osobe sam videla dva-tri puta u zivotu a osetila sam ih izuzetno bliskima. Neke poznajem ceo zivot ali se nismo uspeli blize konektovati.

Delim mišljenje da je teško imati mnostvo najboljih prijatelja i zadržavam pravo i da gresim :)

Effi, kako nemas prijatelje u Beogradu, a ja? :)

Pitanje glasi koliko 'pravih' prijatelja imate. Kao sto neko rece, nema pogresnog odgovora.
Ja već rekoh gore da mislim da u svom okruzenju imam jedno 30tak bas pravih prijatelja a u zivotu oko 50tak. Vidim da smo samo ja i afrodita sa tim stavom da su nam svi prijatelji pravi a ostali su poznanici (a ja poznanika imam ihahaj - u okruzenju bar stotinjak a dalje 2-3 puta vise).

Još jedna dobra konstatacija nekoga iznad je ta da ja ne mjerim prijateljstva po tome ko bi za mene šta uradio. Podrazumjeva se da je prijateljska pozrtvovanost obostrana (ali ne pocinje od toga 'posto bi taj neko meni nešto učinio, i ja bih njemu sigurno).

Ja sam bas prošle nedelje bila na sluzbenom putu, najmladje dijete dobilo croup (gusobolju) i moralo kod ljekara iznenada, dadilja nije mogla da ga odvede sama, muž nedostupan na nekim sastancima a ja onda okrenem telefon onih najblizih prijateljica, koje bi mogle za 10-15 minuta da su u mojoj kuci, da pokupe dijete i da su kod ljekara za manje od pola sata. Svaka od tih 6-7 koje sam zvala bi mi učinila takvu uslugu bilo kada (na kraju ispalo da se muž javio taman kad sam ja zavrsila zvanje prijateljica pa je on to odradio ali dvije od tih koje sam zvala su zvale nazad u roku od 10 minuta i rekle da mogu otici odmah ako treba).

Kada mi je tata umro, moj muž je napravio samo jedan poziv - jednim
našim prijateljima koji su pokupili tad našeg prvog sina. Ja sam provela 2 dana u plakanju, vristanju, svjesna i nesvjesna svega što se desavalo (covjek umro iznenada u 55. godini zivota). Ti jedni prijatelji su uzeli dijete i ja ga skoro da nisam ni vidjela, drugi su tražili avionsku kartu da odmah idem za Bosnu, treci su pravili hranu za punu kucu ljudi, jedna prijateljica je zajedno sa još jednom otisla u prodavnicu i kupila asortiman crnine (od kaputa, suknji, rolki, itd) i donijele da ja uzmem šta mi treba (ostalo vratile), itd, itd. itd. Ma ne mogu ni nabrojati koliko je tu bilo dobrote i humanih poteza za tih nekoliko dana/mjeseci.

Svi ovi prijatelji su veoma razliciti jedni od drugih. Neki su znatno stariji od mene, imaju po 50-60 godina, neki su desetak godina mladji od mene, neki su nasi, vecina nisu, itd.

Kad je jednoj od mojih prijateljica umrla kcerka, nas 9 drugih iz te grupe mama smo provele skoro mjesec dana sa njom. Od prvog tog trena kad smo čuli za tu strasnu vijest, sve i jedna smo uskocile na svoj način. Neke su doletjele sa druge strane US u istom danu. To iskustvo je prica za sebe i zasluzuje vise al' ne mogu sad ovde.

Kad sam se ja porodila, dvije grupice mojih prijateljica, oko 15tak njih (a i ovako nekih prijatelja nevezano) su organizovali hranu da mi nismo vise od mjesec dana morali kuvati. Ovakva organizacija se 'podrazumjeva' u mom krugu prijateljica. Svako vece bi dosao neko i samo ostavio hranu (od salate do dezerta i svim ostalim između). Ne ulaze, ne prave guzvu, već samo ostave hranu da nam olaksaju.

Tako sam i sama i organizovala i pravila hranu za sve i jednu prijateljicu koja se ili porodila ili imala neki drugu potrebu za 'olaksanje' od te svakodnevne obaveze. Ovoj kojoj je dijete umrlo sam ja bila zaduzena za organizaciju hrane za 3 mjeseca - javljali su se ljudi koje nisam ni poznavala da se ubace na taj raspored.

Jedan stari prijatelj, stariji od mene 20tak godina mi je prije 15tak godina, nakon 2 godine poznanstva (a bio mi je tad menadzer dok sam bila intern za vrijeme fakulteta), on mi je napisao cek na $30,000 da stavim u svoju banku da imam na 2 mjeseca (tad mi to trebalo za produzetak studentske vize) pa da mu nakon 2 mjeseca vratim. Gledajucui iz ovog ugla, to je bilo nevjerovatno povjerenje. Ja tad nisam ni zivjela u istom gradu sa njim, na drugoj strani države, odoh sa $30K bez ugovora, bez papirica. I danas kad to spomenem, on kaže 'ma šta da ti kažem, ja sam znao da ćeš ti to vratiti. Nije mi ni palo na pamet da bi bilo drugacije.' Takvi ljudi ti promijene tok zivota, to su prijatelji koji ne izlaze iz kruga pravih (a održavaju se sledećih 20 godina drugim desavanjima, ne samo na tom jednom aktu koji je takvo 'pravo prijateljstvo' zapecatio).

Ono gore postavljeni kriterijum 'koga bih mogla pozvati u sred noćida vozi 150 km da me pokupi, ja iskreno kažem da mogu nazvati bar ovih 30tak sto su mi u okruzenju. Al' sve i jednom od nabrojenih (pa i onih koje bas i ne brojim u prijatelje) bih i sama uskocila, ustala u sred noćii otisla da pomognem na taj način. Prošle godine se desilo da sam morala u bolnicu nenadano, sa nama oboje djece, i na putu za bolnicu zovem jednog priatelja, koji je najblizi toj bolnici, da dodje pokupiti djecu, da ne idu sa nama. Ma manje od 10 minuta, problem rijesen.

Nedavno sam organizovala sahranu jedne žene koju sam 2 puta vidjela u zivotu. Znala sam je, ona je bila bliska prijateljica mojih prijatelja, al' kad je žena umrla, svi najblizi su bili najsmuseniji, ja sam bila prisebna, imala hvala Bogu informaciju od jedne dobre prijateljice sa druge strane US kako se to sve obavlja, koje organizacije treba zvati za prevoz tijela za Bosnu, itd. Sve organizovala a da tog muza i dva odrasla sina od te žene nisam ni znala - samo sam ih jednom prije 5 godina vidjela na nekoj svadbi, znaci covjek me nije ni znao a ja sam uskocila i sahranu organizovala.
Uzelo mi 2 radna dana al' se sve obavilo bez problema.
Ni u jednom jedinom trenutku mi nije palo na pamet 'sto ja to radim', nisu to meni 'prijatelji'. Das sebe kome možeš a tebi se vrati mnogo vise bez i da pomislis na vracanje.

Ja uvijek razmišljam o onom filmu Pay It Forward. Koliko mi je ljudi bilo dobro u zivotu, ne bih do kraja zivota mogla vratiti njima lično. Moje je da dajem dalje, da i ja dijelim kako je i meni dato (a i obično je tako, nikad ne možeš vratiti onome ko tebi da).

Zato ja iskreno mislim da imam mnogo vise od 2-3 prijatelja i da to ne lažem (niti sebe uzdizem). Pitanje je samo pogleda na zivot i definiciju prijateljstva. Treba ih održavati, to je sigurno, uzme dosta i u svakodnevnici i emotivno da se prijateljstva održavaju. Mijenjaju se s godinama, neka se smanje u intenzitetu ali ja ih ne racunam da su manje 'prava'. Nekad se covjek razocara al' šta da se radi - vjerovatno i ja nekad razocaram druge. Imam i takvih 3-4 bivša prijatelja, i dan danas mi je teško kad pomislim na te ljude i ta bivša prijateljstva. Ne volim zivjeti zivot a imati takve nerjesene ili pomucene odnose ni sa jednom osobom koja mi je nekad znacila nešto.

I još nešto (za kraj ove maratonske poruke), ja mislim da mogu da pricam sa svim svojim prijateljima iskreno. Ne ustrucavam se. Naravno da sa prijateljem muskarcem od 60 godina neću pricati o sinoćnim avanturama sa muzem. Al' da iskreno mogu da otvorim dusu i da me vidi i veselu i tuznu, to mogu bilo kada. A ja koja sam pricalica prve klase, kad je bas stani pani, ovi najblizi znaju da ja tad ucutim. Ja tad niti zovem, niti pricam. Ti uskacu sami, dolaze, odradjuju i ne pitaju ništa. Ja se obično za par dana/nedelja vratim u normalu i sve prezvacem ponovo ali kad je stani-pani, tad pravi prijatelji znaju da ja nisam za pricu.

Ovde neko smatra poznanstvo-slučajne prolaznike-tako mi se čini.Meni je poznanstvo-ljudi s kojim se sretnem 1-2-3 puta mesecno,ispricamo se odemo na kafu i do sledećeg slučajnog susreta,prijateljstvo mi je-ljudi iz svakodnevnog zivota,zurke,rođendani,slave tu smo jedni za druge uvek,ALI pravo prijateljstvo to mi je nešto posebno.Ocigledno je da ne gledamo svi isto na to,ali i zanimljivo.

Pa cekaj da ih prebrojim-SLO, Lolypopa, Vagabundo, afro,nesmajnik, tweety, blondi...:)))
Salim se naravno. Ne znam dali imam 2 ili 3 ali definitivno imam nekoliko prijateljica sa kojima mogu sve da podelim.
Za mene dobar prijatelj je onaj koji mi se stalno obraduje,nadje vremena da se vidimo, ne sudi me, ne sitnicari oko toga šta sam rekla ili uradila , podržava me i tesi kad mi je teško.
Imam na poslu 1-2 koleginice sa kojima sam sada već ostvarila dozivotna prijateljstva, a imam i nekoliko sa kojima se sporadicno čujemo i vidimo, pa opet pokupimo razgovor kao da se nikada nismo ni rastale.
Imala sam jednu prijateljicu sa kojom sam maltene odrasla i bile smo vrlo bliske ali nazalost izdesavale se neke neprijatne stvari i to se zavrsilo.
Definitivno kada se udas i imaš decu, definicija prijateljstva vise nije ista.

Ja nisam osoba koja trazi usluge od drugih ljudi.Ako sam zaglavila negde u pm u 3 ujutru, zovem taxi.Ne maltretiram ljude kad se selim, platim suzbu, ne zovem ljude da mi kreće stan, da mi kuvaju za rođendan i sl.To vidim oko mene i ne dopada mi se, zao mi je.Moji prijatelji mi služe za razgovor i najveca i najcenjenija usluga koju delimo između sebe je babysitting, da bi izasli sa muzevima.

Ja imam par drugarica s kojima se osjecam fenomenalno, i tu smo jedna za drugu. Sve su tu u istom gradu i često i otputujemo zajedno, ma jednostavno ne mogu zamisliti zivot bez tih žena.
Al nemam tu jednu najbolju drugaricu, to sam imala kad sam bila mladja...
Za usluge bilo kog tipa osjecam se slobodno samo sa najuzom familijom (sestra, muž, roditelji). Sa svim ostalima mogu da ocekujem pomoć sigurno, al ja se ne bi osjecala slobodno da tražim ako bas nije velika nuzda...

„Ja uvijek razmišljam o onom filmu Pay It Forward. Koliko mi je ljudi bilo dobro u zivotu, ne bih do kraja zivota mogla vratiti njima lično. Moje je da dajem dalje, da i ja dijelim kako je i meni dato (a i obično je tako, nikad ne možeš vratiti onome ko tebi da).”
_______________________________________________________________________

Razmišljala sam da li da se javim jer moje shvatanje prijateljstva je evoluiralo u ovo sto je SLO napisala (mada nisam gledala pomenuti film).
Menjajuci gradove kroz moj zivot je prošlo puno ljudi a malo ih je ostalo meni bliskih iz detinjstva. Istina je da danas u Srbiji ljudi funkcionisu uglavnom po principu ja tebi uslugu ti meni, ljudi koji se najdirektnije ponesu tako se odmah klonem, idu mi na zivce. Na prste mogu nabrojati ljude s kojim sam bila bliska pre deset ili dvadeset godina i danas. Imam prijatelje s kojima se ne čujem i ne vidjam često al znam da ako ne daj boze nešto stvarno ustreba uvek mogu da zatražim. Ostali s kojima se u ovoj fazi zivota vidjam su mi prijatelji ili „prijatelji na putu” čim ih pustam u svoj zivot. Poenta price da da covek kad nešto daje (bilo materijalno ili emotivno) daje od srca i alali sto kažu Bosanci da će mu se od te osobe vratiti. Ljudi treba da nas inspirisu i oplemenjuju.