Prošli smo kroz taj period sa prvim detetom,MM je tad radio 3 dana14 ili 16 sati,pa 4 slobodna dana,meni je najgore bilo kad neće ocu,imala sam osecaj da je ljut na njega.Sama kažeš da si svesna da ti dete ima prednosti koje ti nikad nisi imala i to ti je tako.Nemoj uporedjivati zivote,biće ti gore.Ja sam u tom periodu puno vremena provodila napolju sa bebom i to mi je pomagalo da se resim te neke negativne energije.A kafa,može!

E sad se secam sebe u ovo vreme prošle godine. Vrlo sličan situacija tvojoj a ja na porodiljskom, bez pomoći, sama sa malom CEO Boziji dan. Jako mi je teško palo, tek sad posle 6 meseci malo dolazim sebi. Jedino sto mogu da ti kažem, ako ne mozete njemu da smanjite posao gledaj da sebi nadjes drustvo i pomoć. Ako možeš sebi priustiti onda uzmi neku ženu par dana nedeljno da se i ti malo proluftiras, gledaj da li imaju neke „mommy groups” u tvom kraju. Znam da je pitanje kako resavamo problem kad MM puno radi, a moj odgovor ne zvuci totalno na temi, ali pointa je da promenis šta možeš, olaksas šta se da i pomiris se sa onim što se ne može promeniti.

Ja i mislim Nea da je problem bas u tom sto si sama (usamljena) a pritom i preopterecena (umorna). Fino je imati MM-a koji se vraca u 3 i onda se odma baci na posao i rad oko bebe. Nazalost u mnogim situacijama to ne može ili neće. Kod mene mama bolesna, tata radi vise nego i MM a sveki preko bare - znaci 0 pomoć, a MM-u prva godina cerkinog zivota ujedno i bila najhauticnija godina na poslu (a ruku na srce bilo je i malo njegovih buba, gde realno nije shvatio realno svoju ulogu oca oberucke do kad ona nije napunila godinu dana). Evo šta sam ja naucila: 1) Platiti pomoć je u trenutcima vaznije nego bilo šta drugo - pomoć može biti oko cuvanja, sredjivanja, kuvanja - a najbolje bi bilo sto vise toga 2) Uvek je u pokretu lakse - ja dok nisam krenula da picim sa cerkom negde SVAKI dan nisam dosla sebi 3) Sve to na svoje dodje - obecavam

Ja bih terala muza da menja posao... a i takođe bih se preselila iz grada gde je saobracaj nemoguć (npr. Toronto, tamo ne bih živela ni da mi plate... ne želim da uvredim one sto žive tamo, ali sedeti u saobracaju gde god da ides bi me izludilo)... ne znam, ja bih menjala sve zivo dokle god ne bih nasla odgovarajuce poslove meni i muzu i mesto stanovanja, tako da smo svi zajedno dobar deo dana. Muž i ja radimo do 4 od ponedeljka do petka, sa decom smo oboje svaki dan i menjamo se oko uspavljivanja, takođe svaki vikend smo svi stalno zajedno... ne znam kako bih podnela da je drugacije...
znam da nisam sad od neke pomoći, ali ako bi imala još jedno dete, dan bi ti brze prosao, znam iz iskustva. :)

Sve sto ti je Rinzo rekla to bi i ja.
Isto tako što Anamila kaže s drugim djetetom se to mijenja, dan mnogo brze prođe, ali zato si fizicki na kraju dana još iscrpljenija.
Samo da ti kažem da je toliko nas mamica u tim vodama u kojima si ti, ovdje u inostranstvu skoro svaka koju znam. I dobro je dok ti se smjenjuju emocije, dok nije samo bijes na muza kao sto je vrlo često kod mene:( Ja ne mogu da se rijesim toga da ja potezem mnogo vise nego on i to me izjeda. KAd jednom predjem preko toga bićemo svi sretniji. A, to da ocekujem da će nešto da se mijenja, znam da neće...moj muž ima posao gdje je potrebno da se radi po 50-60 sati nedeljno inače dovidjenja. Znaci kod nas nije saobracaj u pitanju, oboje smo vrlo blizu poslova. I nije pitanje promjene posla, jer mu je takva struka.
Eto, jedino sto me drzi je to kad pocnem da radim znam da će stvari koliko toliko da se izbalansiraju, tako je bilo i prvi put.
Možda ću da se ponovim, ali ako ikako možeš nadji nekog da te odmjeni na sat-dva bićeš druga osoba. Isto tako ako imaš nekakvo drustvo/rodbinu, idi s bebom pricaj s ljudima dan će brze da ti prođe, nešto ćeš novo da cujes...najgore je u kuci. Sjecam se meni kad dodje 4,5pm onda ne mogu vise i ne mogu, a moram...to mi je bilo najgore. A muž dolazi tek oko 7,8pm, ma uzas. Tako da te sve razumijem.
I možda najgore od svega je to što se teško može uzivati u djeci kad je bas sve na tebi. A, vrijeme brzo prolazi:(

Ja nemam prijedloga kako da popravis situaciju - ja ne zalim muza sto mora da radi i koliko on uopste ima vremena sa djecom. Ima onoliko koliko može sebi da organizuje.

Ja imam jedno upozorenje (onako generalno) za žene kad su u pitanju ove teme (jadni muzevi, oni rade, nije im lako, itd) . Ne znam tvog muza već sudim po svom i ostalima koje vidim u mom okruzenju.

Ja i muž oboje radimo, ja sam napravila situaciju da radim od kuce, radimo iste sate, ja još i putujem za posao s vremena na vrijeme (on nikada), zaradjujem vise od njega, imam vise skolovanja (ovo sve ne govorim da bih sebe napuhala nego da 'docaram' situaciju), al' na kraju svake price, njemu je njegov posao vazniji od 5 mojih poslova.

On jednostavno kad kaže 'ne mogu ja to odraditi, ja moram da radim'.

Ispadne kao da ja ili uopste nemam posao ili da je meni lako, moja 'ozbiljnost' posla nije ni blizu kao njegova (a on programir, obozava svoj posao, zna često reći da ode na posao da se odmori a ja se non stop zezam sa milion klijenata, rad od kuce izuskuje vise dokaza rada, znaci nema zezanja previse).

Sto sam htjela reci ovako zapetljano - muski nekad naprave od svojih poslova kao da su ne znam ti ni ja kako vazni, ne znam ti ni ja kako nefleksibilni, itd a u stvari koriste ih kao 'bjeg' od ovih 'dosadnih' porodicnih obaveza. Sve od dana do dana ostane na nama da organizujemo/zavrsimo a oni 'jelte, rade'.

Zato, moje upozorenje je da treba dobro prodiskutovati šta je stvarna a šta umišljena vaznost/zauzetost/obaveze posla. Ono sto ja vidim oko sebe je porazavajuce. Vecina muskih koje znam rade 'samo' svoj posao dok žene ne samo da rade svoj posao već i ostalo sto je vezano za porodicu.

Vidi ti da koliko god možeš razjasnis kakva je stvarna situacija sa poslom tvog muza 0 koliko je njegov posao zahtjevan u njegovoj glavi a koliko u stvarnosti.

Ne razumijem zašto zalis muza - je li on TEBE zali i pomisli li kako je tebi, snositi svu odgovornost kuci dok je njegova jedina odgovornost da radi i donosi platu kuci.

Ja sam imala jedan period kad nisam radila tj tražila posao (6 mjeseci, kad je kcerka imala 9 -15 mjeseci) i uvjerila se još jednom da taj zivot nije za mene. Mnogo je lakse biti na poslu nego cijeli dan u kuci - barem ja tako mislim, bez uvrede onima koji taj svoj posao obavljaju savjesno i bez frustracije - nije mi zaista cilj da vrijedjam bilo koga.

Od jutra do sutra odgovorna ne samo za dijete nego i za sve vezano za domaćinstvo. Muž radi a ja se, odmaram, šta li. Ima sigurno muzeva koji cijene rad žena koje ne rade „van kuce” ali ja ne znam niti jednog. A znam dosta muzeva - raznih nacionalnosti, godina, vrste poslova.

Mislim da je i teško vidjeti šta se sve u kuci mora zavrsiti u toku jednog dana - čitavu kucu okrenuti naopacke, spremiti, skuhati i sve vratiti na svoje mjesto dok se muž vrati s posla. Onome koji nije u kuci se to čini tako lako - dodju uvijek na relativno isto (dijete okupano, rucak skuhan, frizider pun) a onome koji je u kuci se čini da poslu nikad kraja.

Odgovornost se mora podijeliti. Imate, pretpostavljam, vikende skupa. Neka ti ne bude muza ni djeteta jer ne provodite to vrijeme koje imate skupa nego 'zapali' iz kuce vikendom. Sto duže to bolje. Ako imaš prijateljicu koju želiš da posjetis, otidji i ostavi muza s djetetom cijeli vikend. Jedino kad covjek vidi koliko posla ima oko malog djeteta + kuca će početi da cijeni sve ono sto ti radis.

Tokom sedmice gledaj da se povezes s mamama s kojima bi mogla da razmjenjujes brigu o djecu (jednom ona, drugi put ti) ili plati (ako si u mogućnosti) nekoga da dolazi u vrijeme koje tebi odgovara i malo te odmijeni.

Nije prakticno se nekad ni seliti blizu posla. To je nekima dobro rjesenje ali u nasem slučaju se neće skoro desiti. Oboje radimo, oboje vozimo na posao u mjesta koja su mi manje zanimljiva od grada u kojem živim. Znaci nas izbor. I kukam zbog voznje ponekad ali mi se opet ne da ništa mjenjati. Lijepo mi je ovdje gdje živim i to mi znaci.

Moj muž pridaje JAKO puno vaznosti svom poslu. I obozava ga. Znaci nije da mu je teško tamo biti - obozava posao, svoje kolege, slobodu itd. I posao mu je mnogo fleksibilniji nego moj - pod tim mislim da može uzeti slobodno popodne ako treba da bude sa kcerkom ako je bolesna, da je on vodi kod doktora, zubara, itd.

I to i radi kad sam ja pametna pa zahtjevam - stavim mu na kalendar i to je to. Ali kad god se ja zaboravim ili pravim se herojom, granice se vrlo brzo pomjere - ne može jer radi, ne može bas to jutro jer ima telefonski sastanak s nekim (kao da ja nemam isto telefonskih sastanaka tonu koje obavljam iz kola ili kasno navece s onima u drugoj zemlji itd), ne može on sacekati majstora ili nazvati nekog za kredit u banci jer „radi.” A ja naravno sve radim usput - i posao i druge obaveze i tako i velika vecina žena koje ja znam.

Cinjenica je da smo mi žene mnogo bolje organizovane - sve stizemo i zavrsavamo, dok oni rade jednu stvar. I na to se muskarci često izvlace a žene često vole da ili izigravaju žrtve (sve mi možemo) ili radimo jer smo tako navikli. Tako ni slučajno nemoj polaziti od toga da zalis muza. Ništa njemu ne fali. Ako želi da se organizuje da bude vise sa djetetom ili s tobom, vjeruj da će naći nacina.

SLO, u potpunosti se slazem sa tobom.

Muž i ja smo jedno vreme radili istu vrstu posla, isto nam je trebalo do posla i da ne racunate da obavljam kucne posle i kuvam, meni realno treba bar sat vremena vise da se spremim i raspremim, tipa, sminkanje i frizura, on je uvek bio premoren, a ja ko da sam u relax centru bila.

Joanna, odličan komentar.
Moj je radio s prvim detetom 12 sati smene. Nikad ga nije bilo a i kad ga je bilo nije mi bilo do njega. Uvek sam bila umorna i nezadovoljna. „Falis mi”, „Treba mi pomoć”, „nikad te nema”, „detetu falis” (dete nema pojma ni za sebe a kamoli da mu otac tada falio), itd... Zapravo meni je falila moja sloboda. Nakon 3-4 meseca (bila sam upala i u depresiju nakon porodjaja) sam pocela da gledam sebe. Kad dodje neko kod mene, ja odem da prosetam. Nikome nije smetalo jer su svi uzivali u bebici a meni dobro doslo malo slobode.
S drugim detetom je bila drugacija prica. Super mi je bilo kod kuce s bebom jer sam znala šta ocekivati drugi put a stariji sin mi je popunjavao dan sa svojim biserima. Mislila sam da se neću ni vratiti na posao koliko mi je bilo lepo samoj s decom tih godinu dana. :)

Neko spomenu još jedno dete.Moj ti je savet ni pod razno u toj situaciji.Lično imam troje,ali ipak trebju neke stvari doći na svoje.Ima vremena za decu ako zalite,ali trebaš prvo ti biti zadovoljna svojim zivotom i psihicki jaka sto verujem da trenutno nisi jer sam prošla kroz isto posle prvog deteta.

Eh razumijem te skroz, ali mislim da je teze kada je u sličnoj situaciji majka. Meni je već sad muka kad znam šta me ceka kad mala napuni godinu dana. Radim po 10 sati svaki dan tako da dijete vidim tek malo uvece, a i tad trcim makar da skuvam rucak. Najteze mi je ujutro kad vristi za mnom i grcevito se drzi za moju nogu.

Muž mi zaista pomaze koliko može, ali i on radi. Da nađemdrugi posao je naucna fatastika, da ne radim uopste bi znacilo prilično krpljenje sa novcem. Ironija je da radim da bi mojoj djeci bilo bolje, a zbog toga i ja njih ostanem zeljna i oni mene.

Elem, svakoj ženi, pogotovo koja je zaposlena je teško i naporno ako nema ničiju pomoć sa strane i ako ne ,,kuva,, po restoranima već kući, lično.
I ženi koja je kući ceo dan je naporno. Uvek me je nerviralo kada pitaju šta ti je supruga, ili majka...a oni kažu :ma, domaćica, ne radi ništa !!! Čuj, ne radi ništa!!! Žena se satra spremajući za njih sve!
-----------------

Ovo je copy-paste same sebe sa predhodne teme, vrlo slične :-)))

I sve što kažete o muževima i tome da je sve njihovo, šta god to bilo, uvek važnije, teže, napornije, umnije :-)))... je tačno.

Moj suprug radi zamalo svaki dan po ceo dan, dođe uveče umoran, sve ja to razumem ALI !!! Ja radim psihički zamorniji posao od njega, putujem svaki dan u drugi grad na posao(po snegu, kiši, oluji, suncu, klizavici...svojim autom i svaki dan mi je ,,glava u torbi,,), on ne putuje. U povratku sa posla pa do leganja u krevet, čini mi se da prođe večnost.
Čim uđem u kuću, vezujem kecelju oko struka, pristavljam ručak, uzimam ulogu majke, supruge, domaćice...sama, sa sve detetom. On dođe oko 6-7 uveče UMORAN, a ja ne znam više gde udaram :-)))

To valjda, ko kasnije kroči nogom u kuću taj je umorniji? Kućni rad se ne računa, šta li???

Elem, ja sam to rešila jednim razgovorom i delima :-)))

Objasnila sam mu da ja nisam rob kuće, da je kuća moja isto koliko i njegova, da je dete moje isto koliko i njegovo, detaljno opisala svoj radni dan i njegov kao vikende, i provukla kroz uši da ako ja sve to mogu sama, pa šta će mi onda on :-)))

Dela: prećutno, sa osmehom na licu, kada dođe kući, malo odmori...evo taja će se igrati, taja će okupati, taja će uspavati... naravno da mama za to vreme ne sedi, uvek nešto još jurcam po kući. Volim ja njega najviše na svetu ali mu ne dam za pravo da je njemu teže i napornije zato što nije. Da jeste, ćutala bih.

Kao što neko već reče, naspavana, odmorna mama je najbolja mama, a ja nadodajem i supruga, i domaćica, komšinica, radnica... Pa ako će da me ima takvu a da opet ja ,,vučem,, veći deo, mora malo i da da :-)))

Čim ga malo pustim on se OMA oTpusti :-))) zato ga stalno držim u pripravnosti heheheheheh

E moje žene... ja mislim da svaka od nas, pre udaje treba da prođe jedan poduži savetno-psihološki, odvojeni kurs. Jedan za muževe, drugi za decu. Doooobro da se potkujemo sa znanjem psihologije pa tek onda udavanje, rađanje...

I mnooogo poseban kurs za svekrve heheheheheheheh ;-)))

Megi i ja samo pisale u isto vreme i potpuno se slazem sa tim stavom da treba da se sedne i poprica i razdele obaveze i kao sto ona rece 'naspavana mama je najbolja mama'.

Ja mislim da od svega Megi i Mayche u sredini vasih prica se nadje istina. Teško je raditi sve sam, ali je najteze raditi sve sam kad već imaš nekog ko bi to trebao da deli sa tobom a ne želi ili neće, jel to onda znači da još i njih vuces na grbaci. Mislim da je taj osecaj od svega najgori.

i provukla kroz uši da ako ja sve to mogu sama, pa šta će mi onda on :-)))

_________________________
E pa ljubav:) Samo zbog toga.
Ja sam odavno prestala sebe da zamajavam da ćemo ja i on deliti domaćinstvo pola-pola. Osim ako nismo milioneri a nismo, onda je nemoguće imati vrlo lep finansijski jastucic , a da ili on ili ja ne radimo po pucanja dzigerice.U nasem slučaju, on radi vise, i najmanje je kod kuce, i ja sam ok s tim. POsto gazda ne radi tezak fizicki posao, ne znam zašto bi ga ja zalila, nije za zaljenje!
Inače nemojte da se glupirate da izigravate martu stjuart u kuci a meri popins sa decom! Ništa se neće desiti ako je vecera fast food tu i tamo, ili ako dete preskoci kupanje, ili spavas u neopeglanoj posteljini.Nekad smo mi žene same sebe najveci neprijatelji!

:) Teodora, ma jeste tako je sto kažeš, i muž naravno mene odmjenjuje kad izadjem na neki brunch s drugaricama, setnju, shopping ili šta već ...još da ni to ne uradi, uf...neću dalje, grrrr, ja sam vrlo temperamentna žena balkanika:) Mislim, to je najmanje sto može da uradi posle svega sto ja radim za nasu porodicu. Jeste zaradjuje on pare, ali sto SLO kaže ja zaradjujem i vise, a manje vremena provodim na poslu (kad nisam na porodiljnom naravno). Ja nekad stvarno mislim koji će mi vise taj moj muž...JOanna ti kažeš ljubav, slazem se, samo sto je kod mene ljubav sakrivena ispod bar tri sloja bijesa.
Veliki dio mog problema je sto sam stalno kuci sa djecom (mislim nisam u 4 zida, stalno negdje idemo, da ne bude zabune), al obaveze su na meni...meni to strasno ne odgovara, ali sad je tako...i ove diskusije su mi fenomenalan ventil. Ne treba meni u sustini neki savjet, nego samo da podijelim i čujem kako se vi druge mamice osjecate.

Big Sur, jeste to vazi kad oboje radimo, i tad je i mnogo manje trzavica, al ovako kad sam ja kuci, a on na poslu, po meni je posao njegov izduvni ventil (i još za rucak skoro svaki dan ode na neku aktivnost, joga, fudbal, kosarka, pa ti gledaj). Kafica, sastanci, slično, ma sve znam, po meni je posao izduvni ventil posle kuce, eto možda neki od vas ne misle tako. Vjerovatno zavisi i kakav je posao u pitanju.
Moj muž meni kaže ponedeljak je njegovo vece, i još posle fudbala ode na pivo s tim ljudima. Onda kaže da svako drugo vece (osim ponedeljka) mogu ja gdje hoću. Mislim, mogu corak...u 6,7pm ja sam umorna jedva na oci gledam, plus treba da dojim bebu i uspavljujem. Ok, mogu izaci jedno vece tu i tamo, pumpaj, formula i slično, ali nemam ja tu slobodu koju on ima i na koju sam ljubomorna do beskraja.
A, da ne pricamo kad se vratim iz svog izlaska koji haos nađemkuci, igracke svuda, hrana svuda, sudje...i šta na kraju, opet sam bijesna jer kad sam ja kuci nikad nije tako, znaci sve u svemu 'zacin C' za mene još bar 6,7 mjeseci:(
U stvari, ono sto bi najviše voljela u ovom momentu je da mogu kako da uzivam u svom tom haosu jer kao sto rekoh vrijeme prolazi uzasnom brzinom, s djecom još brze...
Imate li kakav recept, a nisu bas teske droge u pitanju:)

Mayche, na sve to josh dodaj da sam ja imala i veze.
Znaci nakon svega odradjenog u početku nekih skoro 8-10 meseci kod njega kuci pa tek kad se veza ustali sam dopushtala da dolazi i kod nas kuci.
I pri tom sam volela da izlazim.
Ali oko ponoci pa se vrnem kuci oko 4-5.Spavanje 2 sata pa Jovo nanovo.
I tako sve nikad bolesna (nije bilo vremena) sve dok sin nije ojacao i odrastao i onda su me sacekale sve moguće bolesti iza coshka.
Od 14 godine mog sina imam sadashnju vezu koja izizkuje putovanja iz jednog u drugi grad udaljen 2000km.
Ali sve ovo je moj izbor i snalazimo se uz jedino puno ljubavi,razumevanja,organizacije i debelih zhivaca.
Ja ovo mogu.Moj sin ovo mozhe.Moj Zhika ovo mozhe.
Nismo nezadovoljni već gledamo da pored toliko prepereka učinimo zhivot prijatnijim.
Ali se svi dogovaramo i organizujemo da jedan drugom olakshamo.
Pored svih obaveza ko koliko ima uskacemo jedan drugom i nalazimo vreme da se dopunimo.
Po nekad se pitam kako sam doshla do tog stadijuma sa sinom?
On sam brine isto o sebi i domaćinstvu kad ostane sam kuci.I po nekoliko nedelja od 16 godine.I to čak sa mackom jedno vreme.
Ali izgleda da su se oni sati i sati razgovora i ukljucenje u rad kad smo zajedno urodili plodom.
Ja zaista ne znam koji savet da ti dam osim da iskoristish ovo vreme dok si sama sa decom da kad malo poodrastu budu stabilna,samostalna i odgovorna da kad krenesh da radish na sebi imash onaj lagani početni mir da sve to lakshe odradish i posvetish se sebi.
Mnoge profesije dans iziskuju dugocasovni rad.
To je ta nova parola „morash a ne mozhesh”. Vremena idu sada cupava.
Reorganizacije i gubljenje posla je sve vishe oko nas.
Covek se prilagodjava novim uslovima a oni malo vishe aktivniji gledaju da su korak dalje od trenutne situacije.
Iskoristi ova period da sagledash i organizujesh vas bolje .
Ti sigurno u hodu u tom periodu dok si sa decom uvidjash shat bi to moglo da bude.Od same prvo reogranizacije stana ili kuce mozhesh sebi smanjiti sate odrzhavati isto.Način pripremnaje klope a da zadrzhish kvalitet...itd,itd.

:) Charmein 6,7 mjeseci me djeli od povratka na posao...

Mayche, Smaragdi...znam, mnogo vam je teško:(. Moj muž je donedavno imao posao gdje je mnogo putovao (prekokeanski dugi biznis putevi, nije da samo skokne do susjednog grada). Znala sam po mjesec dana biti sama s malim djetetom i uz to trudna. Tad sam valjda shvatila šta znaci ne imati pomoć muza (koliko god da se mi ovdje zalimo) i koliko je to teško i mentalno i fizicki. Strasan napor...vrijedan je divljenja u svakom pogledu.

Organizacija jeste prioritet ali je prioritetniji zivotni stav. Dok god covek sebe posmatra iz perspektive da mu je teško i da ne zna gde udara, još će mu biti teze. A kada posmatras svet iz perspektive da juris napred, onda ne da juris, nego letis :)
-------------

Potpisujem ovo tri puta!

Smaragdi imaš veliki plus od mene :-)