Da. MOj najveci strah je da postoji skriveni mod na ovim diskusijama koji prati sve sto pišem i vreba iza coska :)))

Imam arahnofobiju i pomalo entomofobiju.

Ostalo stoicki podnosim :)

O mojim trenutnim strahovima procitaj par tema dole :)

Mene zadnjih par godina unistava strah od saobracaja, pogotovo kad mi dragi vozi, i kad je Oleg s nama. Na trenutke me bas uhvati neracionalni strah.

Plasim se da ću da umrem mlada i neću videti kako mi dete odrasta, plasim se da neću imati od čega živeti i da ću prosjaciti :-D i naravno, opste anestezije

Neke stvari ne možemo promeniti, kao sto je naprasna smrt ili neizleciva bolest ali ako nema osnove za taj strah, onda ga iskoristi u svoju korist tako što ćeš zdravije živeti i obezbediti se za starost i bolest ustedjevinom, testamentom i sl.
Vrlo morbidno ali neophodno nazalost.

Pre se nisam bojala ničega. Sada, kad malo bolje razmislim, bojim se svega i svačega i to me izluđuje. Ja, nekad i sad, nebo i zemlja...

Majo, ja se bojim da je to previse tackica... ... ... I ja sam „ljubimac” istih, ali si me nadmasila :-)))

Ne razmišljaj o stvarima koje ne možeš promenis, već menjaj ono sto možeš. Mnoge vrste rakova zavise i od tvog nacina zivota, pa gledaj da tu nešto promenis na bolje. A šta će biti biće (jedan moj bivši komsija rece jednom: Šta budne, nek' bidne :-))) ). Pozdrav...

Joj, Majo, gde me nadje sa temom!!!!!!!! Taj sam strah osetila psole rođenja treceg deteta ali sam ga nekako provarila sa akcionim planom: sto zdravija hrana sto hladnija glava (stres je poguban)i tako smo taljigali. A onda nas je sokirao slučaj u familiji sve . Moja zaova je dobila izuzetno redak neizleciv i sa groznim tokom rak. Šta da ti kažem: sve se trese u familiji, MM i ja se preslisavamo oko testamenata, tesimo jedno drugo, pokusavom roditelje da utesimo, nju podržavamo i savijamo se oko nje koliko njoj ogdgovara i treba a ovo je sad još početak (ne bih da ulazim u detalje nego da se držim teme straha) i povrh ličnih strahova moj najstaiji sin (19god) je utripovao od staha nacisto. Ovo postaje uzas od paranoje kako ga zaboli šta ondmah se pomišlja na najgore i šta je ovo i šta je ono a ja ko setajuca enciklopedija samo ih spustam na zemlju. neki put je nemoguće. Čak smo imali i nocne odlaske u hitnu da bi Dr upotrebio moje reci a ne samo moju dijagnozu. Uvela sam nam lalneno seme propolis, planiram odmore i predahe al osecam da ću uskoro da poludim ako se ova paranoja ne smiri. Biće dovoljno teško ispracati je kroz njene muke. Mogu da ti kažem da je licni strha mala maza u odnosu na strah odraslije dece, kad ti traže podrsku i pomoć a nisuu stanju od istog tog straha da je prime. nisam pokazala neku veliku mudrost ali sam sa vama podelila moju muku. Izvinte ako sam vam natovarila loše raspoloženje.

Kalavestra, bas mi je zao sto morate prolaziti kroz sve to. Evo jedne teme pa možda možeš izvuci nešto korisno za tvoju snahu. Grlim te!

http://www1.serbiancafe.com/cir/diskusije/new//read.php?num=47&id=15338165&thread=15336777

Gospode Bože, pročitala sam samo prvih par postova i užasnula sam se!
Šta je vama, cure?!????
U životu nam se dešava ono o čemu sanjamo, šta priželjkujemo, čemu se nadamo, čemu strmimo ali i ono čega se PLAŠIMO!
Ja sam se u to uverila 100% na sopstvenoj koži i od tada izbegavam tave misli i gluposti.

primer 1.
Dok sam bila na severu USA, užasno sam se bojala da vozim po poledici. Nisam loš vozač po suvom, ali kad bi bilo leda, samo jedna misao mi je opsesivno bila u glavi: sj...ću se u neko drvo! I šta se desilo? UPRAVO TO!!! Uništila sam auto na klizavoj ulici, zarotirao se pun krug i udario u drvo, šteta 100%, sva sreća niko nije bio povređen! Jednostavno sam to prizvala svojim strahom!

primer 2.
Moja mama je lekar i dok je radila ljudi a i klinci iz komšiluka su joj ponekad tražili opravdanja za izostanak iz škole ili, još gore, da izmisli neku dijagnozu za ubrzanje penzije isl. Ona je retko to prihvatala, ali u ono vreme pre 20 i više godina se to tako moglo. I šta se dešavalo? Kako ona napiše dijagnozu - tako ta osoba to STVARNO dobije! Posle 3-4 takva slučaja se manula ćorava posla.

Nemojte da ste lude da prizivate boleštine i da o njima mnogo razmišljate i lamentirate. Ja npr. imam dijabetes, popijem si svoje pilulice, izbegavam kolače i UOPŠTE ne razmišljam o tome - trudim se da to totalno ignorišem i osećam se DOBRO!

Ajd u zdravlje, i nemojte više da vas ČUJEM da tako pričate, inače ću sve minuse da vam podelim!

Potpuno se slazem sa MH! nas narod kaže: čega se plasis to će te snaci!

Ja ipak mislim da je manje genetska bolest nego bas bolest nezdravog zivota.Nezdrave ishrane nezdravog nacina zivota.A što se klinaca tiče i njihovog nacina ishrane Majo nije do njih nego do nas.Mi smo te koje idemo u kupovinu, samim tim sto kupimo to im i napravimo.Za kikseve što se tiče ishrane naše djece smo iskljucivo krivi mi roditelji, pa kad neće da jedu popustimo.Ja dok sam popustala jeli su svasta, kako sam zavrnula pipu jedu sve sto im dam,nekad manje nekad vise, ali i 2 kasike ako pojedu ja racunam da su jeli.

*mastektomiju

Kad su ove slike usle u fazon, zaboravih da pitam?

Pa od kako sam postala majka imam malo vise strahova i mislim da je to normalno. Najviše sam se u zivotu isprepadala dok je sin bio mali jer je non-stop padao na glavu tako da uvijek negdje u podsvijesti mi dolazi da će opet da padne. Generalno ne razmišljam puno o nekim bolestima jer mi je dan ispunjen nekim drugim stvarima a i kada mi crne misli naidju skrenem ih s puta. Trudim se da jedem skuvano, prirodno i da se kontrolisem na vrijeme i ako primjetim nešto veoma cudno idem kod doktora da vidim šta je. Preventiva je kljuc. Mislim da sto covjek vise misli o smrti, bolestima i slično, da samo sebi gore može da napravi. Uzivajte u zivotu sa djecicom, ne mozete misliti da li će vas nešto zakaciti za 10 godina. Jednom davno sam pocela tako da razmišljam o svemu i nisam bila sposobna ni za šta jedno 7 dana. Onda sam skontala da ću ja da poludim samo razmišljajuci o tome, tako da sam batalila crne misli.

Posle duuuuge borbe od 5 godina, vantelesnom oplodnjom sam dobila-rodila devojčicu, živu i zdravu.
Strahovi hehehhhe ne smem ni da izgovorim naglas čega se sve plašim vezano za nju, mene, supruga.
Kada bih naglas rekla sve svoje strafove-fobije, odmah bi mi ,,prilepili,, žešću dijagnozu, te zato mudro ćutim :-))) i preživljavam u sebi.

Moje sve na svetu ima 21 mesec i još uvek, ponekad noću ustajem samo da preoverim da li diše. Kad utripujem da ne čujem kako diše, a ja je pomazim, poljubim... samo da se promeškolji da potrvdim da je ok.

Kao što rekoh, sve svoje fobije nosim sa sobom, u sebi hehehheh ne odajem utisak paranoične mame :-)))