Pa, ima nešto u „vestini sebičnosti” koju Randova propoveda, sto ima puno smisla...To sto meni lici na kontrolisani hedonizam, na primer, u cemu ne vidim ništa loše, dok je kontrolisan i dok je osoba razvila sposobnost da egocentricne nagone kontrolise i usmerava. Mada svasta drugo sto je zastupala meni bas nema neku pozitivnu akustiku. U svakom slučaju mi se čini da deca koju roditelji od rođenja pustaju da teraju ama bas sve po svome (po tome bi moje dete non stop bilo usrano jer neće da ga presvucem kad se ukaki,a ako on neće, ko sam ja da mu namecem da mora, dakle spavanje i zivot u govnima bi po ovoj logici bili krajnji izraz njegove slobode izrazavanja) - da takva deca uopste nemaju nikakvu osnovu da kasnije kontrolisu sopstvene nagone a kamo li da razlikuju svoje zelje od potreba... i tako dalje. Jednom recju deca potpuno neadaptirana na realan svet koji ih okruzuje (kakav je takav je) a potpuno uvucena u neku utopiju koja nema veze sa stvarnim zivotom. Sto i ne bi bilo strasno da nisu osuđena da ipak žive u tom svetu, za koji su odrasli misleci da MORAJU da mu se suprotstavljaju da bi izrazili svoju individualnost. Znaci, opet su nešto morali, i opet su na nešto bili prisiljeni, samo to nije bilo uklapanje u norme i drustvene uloge, već drasticno i apsolutno odstupanje od njih. Ista meta, isto odstojanje, s tim sto roditelji u ovom drugom slučaju žive ubeđeni kako su nekom negde nešto uterali. Sve se dakle svodi na roditeljske potrebe i porive koji se zadovoljavaju preko dece nesposobne da stvarno izraze (ili uopste formiraju) SVOJE mišljenje a tragicno osudjene da zadovolje RODITELJSKO mišljenje. Drugim rečima - fuj.

I onda će da oduzmu decu Mari koja je slikala decu kako se kupaju u kadi, a ovakvi frikovi će nesmetano da nanose psihicke ozlede svojoj deci od rođenja pa na dalje i još da takve eksperimente eksponiraju u javnosti kao neku legitimnu filozofiju i stil zivota kom bi ostatak sveta, sram ga bilo, trebao da stremi.

Strasno.

Moja porodico, mislim da si promasila temu pozivajuci se na diskriminaciju svih vrsta i oblika. Niko o tome nije pricao niti sporio da je strasno kad se ljudi diskriminisu na osnovu ovih ili onih razlika. Ovde je reč o roditeljima koji vrse socijalni eksperiment na svojoj deci i time ih nepovratno ostecuju, a uz to sve to ne rade iz cistog ideoloskog ubeđenja i u privatnosti svog zivota nego medijski veoma eksponirano. Ako neko u novinama plasira svoje ideje o odgoju dece, on je svojevoljno usao u domen javnog diskursa, ne razumem šta je tu sporno? Slazem se da u okviru privatne zajednice nema mnogo smisla diskutovati o nečijim stavovima i kritikovati ih jer to na posletku nije ničija stvar... ali kao sto sira zajednica diskutuje clanke u novinama o americkoj penzionoj politici ili globalnom odjeku spanske kinematografije, tako i ovo.

„Ovi su ljudi idealisti i dizem im kapu zato što se bore za ono u šta veruju za razliku od mase ljudi na planeti gde smo predodređeni da idemo linijom manjeg otpora i povenujemo se onome sto kaže vecina i sto propisuje sila!
Ovo je vezano i za sve ostale aspekte zivota..”

Kao sto je neko dobro primetio na komentarima na tu temu u novinama, ovi roditelji su promasili sezdesete i besni su zbog toga... njihova „revolucija” je prakticno deplasirana u Americi i Kanadi, možda da su otisli u Iran da sprovode istu ideologiju pa da im skidas kapu za hrabrost, ali ovde, teško da to može da prođe kao autenticni idealizam u borbi protiv opste opresije. Osim toga, i da prihvatimo da je idenje uz onu stvar uvek 100% ispravno (a nije, i mogu ti navesti stotinu primera gde vecina jeste u pravu, ali verujem da možeš i sama da ih se setis) oni ustvari plasiraju prislinu individualnost kao slobodno izabranu individualnost a to su dve potpuno razlicite stvari. Ta deca ustvari nemaju nikakvu sansu da sama bilo šta odaberu, jer njihovi roditelji forsiraju „gender exploration”. Kao sto neko rece, 99,99% petogodisnjaka uopste nema ( i ne treba da ima) ideju o tome šta znaci „gender exploration”, a ovaj decak od 5 godina se potpisuje kao „gender explorer” jer su ga tako naucili mama i tata, ne zato što je sam izabrao da to bude. Staviti teret istrazivanja sopstvene polnosti na dete od 5 godina je cist psihicki teror (ocekivani rezultati tog istrazivanja su, naravno, da dete odbije drustveno prihvacena obelezja svog pola i odabere drustveno neprihvacena, pitam se - zašto? slučajnom verovatnocom bar jedno od to troje dece bi trebalo „odabrati” da ipak bude ono sto jeste, a to je već ocigledno da se neće desiti ni sa trećim).

Roditeljstvo podrazumeva postavljanje smislenih granica u okviru kojih će moći da se razvije slobodna i samouverena licnost. Ovi klinci su već istraumirani svojom razlicitoscu (neće u skolu, stariji decak želi da njegovi ucitelji ipak znaju da nije devojcica itd...) a pitam se gde su granice nepostavljanja granica? u Kom trenutku će roditelji prestati da salju poruku da je „sve privatljivo”? Šta ako deca „odaberu” da imaju seksualne odnose među sobom? Ovo zvuci frapantno, ali bez odraslog usmeravanja vrlo lako može da se desi među decom koja odrastaju misleci da je zaista sve sto im padne na pamet prihvatljivo. Implikacije ovakvog neodgovornog roditeljstva i „hands off” pristupa su dalekosezne i potencijalno uzasno traumaticne, i uospte nemaju veze sa jednostavnim idealizmom u nepravednom svetu (mada je ta sema oduvek bila pogodna kao moto za razne zloupotrebe).