Problem je sto obrazovanje ne samo da treba, nego nije dovoljno! Ti ne možeš sa diplomom da se pojavis i da ocekujes da automatski dobijes posao.

Moras da znaš kako da sastavis biografiju i propratno pismo da bi te poslodavac primetio u gomili drugih kandidata. Zatim, nećeš ni dobiti poziv na razgovor ako nemas odgovarajucu akademsku podlogu i odgovarajuce radno iskustvo (nekad je radno iskustvo dovoljno umesto diplome, ali se stice duže godina, i teze se ulazi u datu bransu bez diplome). Dalje, moras da znaš kako sebe da predstavis u najboljem svetlu na samom razgovoru, da pokazes inteligenciju, interesovanje i entuzijazam za to radno mesto, poznavanje firme, itd.

A ako hoćeš da radis za sebe, i imaš početni kapital, niko te neće pitati za diplomu. Ali ako hoćeš da ubedis investitore da uloze u tvoju ideju i tvoju firmu, onda moras da dokazes da znaš šta pricas, da imaš iskustvo i najcesce i diplomu.

Uglavnom, bez diplome su ti ruke vezane.

eh da...i ne pada mi na pamet da razbijam glavo u tome na koji će fax ići moj petogodisnji sin i da li treba da stedim novac da ga posaljem u „najbolje” skole
Ko zna...ko zna gde će me zivot odneti, i mene i njih.
Ok dobro je planirati, ali stress out about it...nope.
Koliko vidim sad, jedan će da bude neki statisticar, matematicar, programer il ko zna sto, a drugi neki umetnik, slikar, garant.
A to što ti nasi ljudi planiraju medicinse fakultete, to je tipicna nasa politika dokazivanja i prestiza za kojim svi bolesno zude...

Ma kakav stres Teogora, još mi i to treba da se stresujem još i zbog toga:) Najvaznije je mi je da ih naucim dobrome i da porastu u dobre ljude, da ne krenu nekom stranpputicom i da budemo sto duže tu za njih da im pomognemo jer svet je ionako pun raznih manijaka.

Zato su svi ovi doktori stazisti 40+, dok prvo zavrse neki drugi fakultet da bi prošli na medicinu, pa dok to zavrse, pa onda staziranje 4 god.
Doduse moja family doktorica je dosta mlada, mislim da nije imigrant, možda druga generacija, crnkinja je ali ima englesko ime.

Ja nisam mislila da je emigrantima teze ako zavrse ovde skolu nego ako dodju sa svojom već zavrsenom skolom uvek će pre pozvati na razgovor nekoga ko ima domaću diplomu ili domaće radno iskustvo nego nekoga ko je dosao ko zna odakle i nikad nisu čuli za njegov univerzitet.

Mojoj djeci predstavaljam fakultet isto tako kao i Kindergarten i osnovnu skolu. Bez fakulteta skola nije zavrsena (moje mišljenje). Od malih nogu se prica o tome, razmišlja se normalno da nema uopste ni pitanje da li će ići na fakultet i to je to. Tako sam i sama odrasla. Kad sam ostala u US bez dolara, rat u Bosni, bez komunikacije sa roditeljima, itd, ni tad mi nije palo na pamet da imam bilo kakav drugi izbor nego da idem pravac na fakultet, ni jednom nisam ni znala da imam opciju 'da radim da bih prezivjela' pa da 'poslije razmišljam o fakultetu'.
Zahvaljujuci roditeljima sam znala da moj 'posao' nije zavrsen dok se fakultet ne zavrsi i na to sam se skoncentrisala (a na sve što se covjek skoncentrise, nadje nacina da odradi uspjesno).

Mislim da u danasnjem svijetu, i te kako je važno zavrsiti fakultet (i naravno 'usput' pokupiti i dosta drugog 'ulicnog' snanja kroz sirinu raznoraznog iskustva) ali kao sto Draganessa rece, fakultet je ovih dana samo slaba ulaznica a tek na njega pocne da se grade ostale stvari.

svi koji su dosli u Kanadu osim možda nekolicine iznzinejra su morali „ponoviti” diplomu. poznajem doktora specijalistu iz Sarajeva kome je uzelo vise od 7 godina da dobije novu potpuno drugaciju specijalizaciju(do tad su zivjeli u stancicu, samo žena je radila, dvoje male djece, a njemu fakultet placao skolu). čim je diplomirao, presli su u US narvo zbog novca.

isto vazi i za stomatologe i farmaceute, svi su morali dodatno polagati da bi dobili kanadske dozvole.

u zadnjih desetak godina „moderno” je ići na tkz. teacher's college, jer je dovoljno imati neki fakultet od tamo + godinu dana ovog koledza da bi postao nastavnik u osnovnoj ili srednjoj.

uglavnom to rade nasi hemijski, gradjevinski,masinski inzinjeri te predaju matematikum fiziku i hemiju u srednjim skolama. super posao ko „upadne”.

Kriza u auto industriji je smanjila ocije za posao naročito inzinjerima jer je izbor veliki. naravno da će neki Kanadjanin uvijek imati prednost nad imigrantom.

Nemam iskustvo sa skolovanjem u inostranstvu ali možda ovih nekoliko podataka mogu objasniti stvari. Na zalost, više ne znam gde sam procitala taj clanak ali sam ga upamtila jer mi se odjednom pojasnilo sve.
Samo mali procenat ljudi na svetu u ruci drzi najbolje poslove i najvece bogatstvo, vecina od njih ima samo srednju skolu. Izuzetno je retko da doktor nauka napravi veliki biznis i zgrne nevidjenu lovu. Zašto? Pre svega, covek koji želi da se bavi naukom, kao sto je to svirena dobro primetila, novac stavlja u drugi plan. Njegov mozak drugacije razmišlja, njegove zelje su sire i opsteljudske, njegov cilj je postici nešto za ovaj svet ili konkretno bar biti najbolji u svom domenu. Između ostalog, ljudi koji uspeju da doguraju do doktorata obično nemaju bas nikakav problem sa ucenjem i samim time kada udju u stvarni zivot, zaprepaste se koliko je on sustinski okrutan i tezak. Stvaran zivot je nemilosrdna borba, ako posmatramo sa gledista biznisa.

Sa druge strane, ljudi koji su zavrsili samo srednju skolu i napravili biznis obično spadaju u dve kategorije - jedna su oni koji nisu mogli da nadju sebe u formalnom obrazovanju i ciji multitalenat nije trpeo norme „običnog” obrazovanja. Oni su videli sire i imali sjajne ideje. Za biznis je mnogo bitnije umeti prakticno zamisliti stvar nego imati teorijsko znanje. Drugi tip su oni koji su rođeni ili nauceni da gaze preko mrtvih, da se provlace i u biznisu su isto takvi - ne prezaju ni od čega.

Naravno, nije bas bukvalno ovako pisalo, vise sam interpretirala clanak i dodala i svoje mišljenje ali ono sto je meni ostalo najviše urezano u secanje što se tiče uspeha u biznisu je konstatacija : u vrhu ima mnoooogo vise mesta nego u sredini. I ako si dovoljno hrabar i bezobrazan da nametnes svoju ideju, odradio si i vise nego pola posla pa još ako uspes i da se snadjes za početni kapital - eto dobitka. Mnogo se teze probiti u „zlatnoj sredini” jer kada na jedno mesto aplicira deset inzinjera masinstva, sa sličnim iskustvom i znanjem, odabir je zapravo cista sreća.

I, na kraju, ovo sto je Draganessa napisala je sigurno jedna od bitnih stavki. Dobro napisan CV i prakticno znanje često su mnogo veca prednost nego fakultet.

A da li decu treba usmeravati na ucenje? Da, da, da i uvek da! Zato sto kada krenes bilo gde u zivotu, znanje je ono sto uvek nosis sa sobom, nema tog rata koji ti to može oduzeti. Bogatstva nestaju preko noćia znanje je sa tobom zauvek.

I ja da se složim sa mnogima koji kažu da je fakultet (Bachelor's u Americi) nešto osnovno. To neće moći da biraju, da li će da zavrse fakultet ili ne. Poslije mogu da rade magistarci, doktoriraju ako žele, ali fakultet je obavezan.

Tako su me roditelji ucili i to mi se uvijek cinilo logicno. Na poslu se nauci kojesta ali bez fakulteta ne vidim kako može da se napreduje. Pod tim mislim da je za recimo tako 'obične' ljude (tu svrstavam sebe) fakultet jedna osnova - ne racunam ljude koji su brilijantni i dodju do zvijezda sa zavrsenom osnovnom skolom. Vecina ljudi koje mozete sresti koji nisu zavrsili fakultet rade na poslovima koji su placeni na sat, jedva krpe od mjeseca do mjeseca i teško je ići naprijed.

Prvo fakultet pa onda dalje. A za te 4 godine na fakultetu - ko zna šta će sve nauciti, upoznati raznorazne ljude, procitati 100 knjiga koje vjerovatno ne bi procitali, volontirati i pomagati drugima, uciti se i dalje ljudskosti - možda im se toliko dopadne da odluce da nastave i idu na magisterij i dalje.

Slazem se sa Leom,uspesnos nije zagarantovana visokim skolama i nema pravila.

U poslednje vreme se često zapitam šta je pametnije uraditi,forsirati dete na fakultet ili ga pustiti da ide za svojom idejom .Moj sin trenutno razmišlja kako će on svoje skolovanje da skrati koliko god bude mogao, eventualno koledz.Imamo mi još par godina do tada ali ne bih volela ni da ga teram ako već ima svoj cilj ,a ne bih ni da se kajemo posle.

koledz je sto bi se kod nas reklo „visa uzaludna”..

Da li je zaista visa uzaludna? Trenutno često čujem da su mnogi sa univerzitetima posle bezuspesnog traganja za odgovarajucim poslom bili prinudjeni da odrade koledz programe i na kraju se i zaposlili sa tim-Kanada u pitanju.

Lina, tjeraj dijete na fakultet ili na neki zanat na koledzu. elekricari super prolaze, odlično su placeni i posao je trazen. mislim sa onim apprenticeshipom, potrebno je oko 5 godina da se zavrsi.

moj brat je zavrsio koledz Mechanical Engineering Technology(3 godine, diploma program) i već odavno ne radi u struci jer posao ne može da nadje. Inzinjera s fakultetima koliko hoćeš..

To se desava zato što su i Kanadjani kao i mi hteli svi da imaju zavrsene fakultete, to sam prvo čula ovde od domaćih na poslu, pa su sad zato trazenija zanimanja sa koledza tj. nešto sto konkretno radis a ne mlatis praznu slamu ;)
Pa pogledajte samo imigracioni sajt, najcesce su postavljene slike medicinskih sestara i zanatlija sa kacigama na glavama.

Interesantno je kako malo ljudi uopste pokusava da nauci iz svog iskustva nego radije ponavlja nauceno, bez obzira što se ta ista teorija razbila u paramparcad u njihovom rođenom slučaju.

Evo na primer, od sve moguće nauke, čak i da imamo recimo situaciju da je eto diploma i znanje (SKOLSKO znanje) bitan faktor u poslu - šta je najbotnije za napredovanje?

Drugim rečima, ako imamo dva coveka koja pretenduju za visu poziciju da li će njihovo ZNANJE da prevagne u odluci ko će ići na tu bolju poziciju?

Jeste, TEORETSKI se bira „bolji strucnjak”.

A šta se Z A P R A V O bira?

Šta to deci možemo dati uz diplomu? (ne smem da kažem „umesto” diplome, a rado bih bas to rekla)

Bira se onaj koji je bolji na rečima, koga ljudi vole, koji je political animal, koji je znao da obradi one koji će glasati. Naravno da im nije crtao dijagrame i pricao o flori i fauni Kaspijskog mora.

Znanje i ocene u indeksu u real life nemaju bas veliku vrednost.

Koliko puta ste se sami uverili da vam je novi sef postao neko ko nema bas najbolju skolu ili najbolje ocene ili eto „zna sa ljudima”.

Ja mojoj deci to odavno govorim: nemoj da vam skola prođe uludo. Najvaznija stvar u zivotu koju mozete da naucite nije hemijsko jedinjenje natrijuma i kalijuma, nego kako izaci na kraj sa ljudima. Radite svaki grupni skolski projekat sa najvaznijim ciljem da izadjete na kraj sa ostalim clanovima grupe, a najbolje bi bilo da dirigujete grupom na način da svi budu srećni. Ocena za projekat je potpuno marginalna.

Meni su pre neki dan u prodavnici uvalili besplatan set za decu o prodaji limunade. Prvo sam pomislila da je glupost a onda kada sam procitala sve vidim da je to u stvari dobra priprema za zivot. Daju kupon za 10 besplatnih limunova, postoji obrazac gde dete od roditelja ili rodjaka pozajmi novac sa kamatom za biznis, roditelje zamole da pomognu detetu da napravi stand i sve u slici i reci objasne kako dete da zaradi novac za recimo rolere ili biciklo a šta pretekne da može da pokloni nekome nakon što vrati dug sa kamatom i ostavi za sledeći biznis za ulaganje.
Meni je bilo malo tuzno to prvo ali možda je to u stvari dobra stvar, zivot je cupav i dlakav, treba se odmalena uciti zivljenju.

Tema je pun pogodak. Bas sam pre neki dan citala clanak u Economist-u o tome da je higher education „the new bubble”.

Kao sto su cene nekretnina bile naduvane i taj mehur je pukao, tako je i visoko obrazovanje sada precenjeno, stalno poskupljuje, s kojim ciljem? Da bi bilo privilegija bogatih? Ili da bi prosecan covek sa 22 god poceo svoju karijeru sa $300,000 duga koje mora da otplacuje

Moj brat je prošle godine isao na MBA na top3 univerzitetu u Americi. Napustio je posao i uzeo zajam da bi dve godine studirao. Kaže da ga je to kostalo pola miliona dolara (zajam+izgubljene 2 godisnje plate+ troskovi zivota). Možda će mu se to jednom isplatiti i svakako lepo cucati na rezimeu, ali koliko će mu trebati vremena da taj novac nadoknadi?

Da me pogresno ne razumete, ja sam za fakultet i mislim da je to osnovna stvar bez koje se ne može. Čak je sad master postao ono sto su nekad bile dodiplomske studije-dakle skoro obavezan.

O imigrantima, diskriminaciji, ženama u ovom drustvu bih mogla do sutra ali previse je siroko za ovu temu-samo da kažem da je divno raditi posao koji volis, biti zadovoljan, ali nazalost posle 10+ godina zivota ovde, dosla sam do tuznog zakljucka da je samo bitno jedno-koliko imaš novca. To je merilo za uspesnost, polozaj u drustvu, ono sto možeš da priustis svojoj deci i porodici.

Mi koji smo odrasli u sredini neopterecenoj materijalnim vrednostima to je jako cudno i neshvatljivo, ali i ja mislim kao i babyshamble da smo mi bili uljuljkani, od strane naših roditelja, i celog drustva, i zbog toga osakaceni za ceo zivot

babyshamble
lea, jesi u pravu sa 'napredovanjem', ali koliko ljudi ima ambicija i afiniteta ima za to, mislim nezavisno od obrazovanja? ja na primer, uospte nisam ambiciozna u smislu karijere.
da bi uopste dosli u tu situaciju, tj. na polozaj sa kojeg se ide gore na nešto konkretnije, moraju imati neku zaledjinu u smislu diplome.
s druge strane, duže će ostati na tom polozaju dole, nego na unapredjenom, to je zagarantovano.
ovde ne govorimo o vp, ceo i sl., nego o tome koliko vredi diploma u prakticnom zivotu.
----------------------------------------------

Ne moras da budes ambiciozna uopste. Kad god je pitanje između tebe i kolege, za bilo šta - čak i za inicijalno dobijanje posla (zaposljavanje) ona finesa koja odluci ko će dobiti posao jako, jako retko je veca kvalifikacija ili bolje ocene.

Radije to bude ko je kakav u odnosu sa ljudima, koliko je ko snalazljiv i niz ostalih kriterijumima koji veze nemaju sa skolom.

haha pisale smo u isto vreme:

'Radije to bude ko je kakav u odnosu sa ljudima, koliko je ko snalazljiv i niz ostalih kriterijumima koji veze nemaju sa skolom.'

ja smatram da se upravo te vestine sticu na faksu.

'Radije to bude ko je kakav u odnosu sa ljudima, koliko je ko snalazljiv i niz ostalih kriterijumima koji veze nemaju sa skolom.'

ja smatram da se upravo te vestine sticu na faksu.

-------------------------------------------------------

Na kom faksu? Iz kog predmeta?

Lina
A sad bas da mogu da biram,iskreno receno pre bih bila bogata nego obrazovana imajuci na umu da su oba pojma jako relativna.
----------------------------------------------------------

Good thinking :)

Po meni najveca nesreca koja može da zapadne bilo kog coveka je da ide svaki dan na posao teskim srcem, nevoljno i mucno odradi dan.Zivot je vrlo kratak za toliku žrtvu, a ne postoji prevelika žrtva za posao koji volis. Zivot bez zvanja i posla nije za mene, ja sam jednostavno takva, međutim poznajem žene koje su ispunjene i kao domaćice, i ništa nema u tome loše sve dok su ispunjene.
Dosla sam u Kanadi pre 10+ godina ko biolog, i radila sam u početku sitne poslove , svaki vrlo kratko trajao dok nisam upisala masters pa onda PhD i odlucila se za genetiku. I tek tada mi svanulo.U stvari to sam oduvek zelela ali kod nas nisam mogla.
Mislim da je jedina i najveca sreća u zivotu naći šta te ispunjava. Dali je to rad u kacelariji, laboratoriji,na otvorenom, sa decom, ni sa kim, sa kompjuterima, od kuce i da je ne nabrajam, nema kraja.
Kad skontas šta je to što te ispunjava,plan je 50% gotov.Skola je samo logican sled okolnosti, zavisno od toga šta hoćeš da radis.
I pare su relativna stvar.
Poznajem masu ljudi koji nemaju puno, a nasmejani će umreti u dubokoj starosti a poznajem i neke koji bukvalno mogu da nahrane pola sveta, a mizerni su.
Sreća je ako sate na poslu ne osecas, da uzivas totalno u poslu.
Eto ja sam majka koja nije ni sanjala da će joj sin studirati, a ponajmanje odabrati poziv ko i njegov otac, i to još tezi smer inzenjerstva. I to da će biti u među boljim studentima.Ja sam noćimaplakala i boga molila da nema epilepticne napade, da prica vise i bolje, da ima bar jednog prijatelja, i nisam ni sanjala da će sam da insistira na studije. Kostaju nas , ali on i radi a i deo predmeta mu je stipendiran zbog uspeha. On je moje najvece iznenadjenje.
Mislim da to vazi za svu decu-oni su cudo, oni uvek iznenade i urade nešto sto ni najmanje niste ocekivali. Jedna moja koleginica voli da kaže-„Ako hoćeš da nasmejes Boga, kaži mu šta planiras ”.
Zato ja Katarini ništa ne sugerisem ni planiram za nju, nego ću je kao i sina, izloziti uticaju svih mogućih profesija od zarana, pa neka sama vidi šta i kako hoće. I neću da se plasi neuspeha ili da misli da mora da odabere jedan put i da nema izbora ako pogresi.
Dali je imigrantima teze? Tu ima toliko mnogo varijabila, ne znam ni dali vredi diskutovati, ima previse razlicitih slučajeva .
Mogu samo reći da zapad pruza vise izbora i duže daje u zivotu sansu za promenu profesije, sto je kod nas retko i često nemoguće.
Poznajem recimo doktora, ovde je zavrsio, kanadjanin, koji ne zaradjuje ko zna koliko i ne voli svoj posao uopste. Sada se uveliko prekvalifikuje za arhitekta. Za nekoga je biti lekar wow, ko zna šta, a za nekoga bozja kazna.Opet varijabilno...
Moram da ponovim, teško onome koji teska srca ide svaki dan na posao, nema ništa gore.

Sve je to relativno, za nekog faks znaci uspjeh, a za nekog ne.
Nije svako sposoban ni da izgura faks. Em mu fale ambicije, em jednostavno nije za to.
Vama su vecini djeca mala, pa još ne znate pravu sliku, mnogo toga će se promjeniti dok djeca ne izadju iz srednje skole. Nas momak zavrsava 12. razred, on je već promjenio ideje za 5 fakulteta na koje bi isao. I još nije siguran. Mi ga u ničemu nesputavamo niti ga guramo u nešto sto on nije 100% siguran da bi radio. Nek on nadje sebi nešto sto voli i sto misli da će ga ispuniti. Da ga mi guramo da bude doktor, pa da to sve propane zajedno sa hiljadama $$$ i njegovim samopouzdanjem jer nije mogao da zavrsi faks... neka hvala. Bolje da onda da popravlja i aute ako to vise voli.
Ja imam 2 kvalifikacije poslije srednje, nisu faks, „nego vise uzaludne” ;). Ali radila sam sa onom nizom, dobro je placena, ima npr. veze sa zdravstvom, i da dobijala sam povremeno slatkise. :P Dok je moj brat jednostavno odbijao da zavrsi bilo šta poslije srednje, Jednostavno mrzi skolu. Sad raducka ponesto i opet ima $$$. Neće biti siromasan cijeli zivot.
Gdje bi svijet bio da su svi doktori, ekonomisti, profesori itd...
Neko mora popravljati aute, cistiti, peci hljeb,...
Doktori su dobro placeni, ali i farbaci isto jesu, oko $60/h.
Svi tako ti manji biznisi rade, posluju, ljudi zaradjuju, hrane porodice. Iako nisu doktori. I tako su srećni. Ne sto voze mercedese i imaju hiljade $$$ na accountu.
Svaki poslic je posten i nema sramote ako nemas faks pa radis neki posao za koji trebaju manje kvalifikacije.
Ovdje u AU je prije nekoliko godina bila velika kampanja za djecu da uzimaju apprenticeships jer je doslo do manjka radnika u običnim „trade” poslicima. Svi se pokacili na faks. :P
A da je imigrantima teze, to jest. Najprije je prepreka jezik, pa kad njega savladas, treba izgurati do kvalifikacije. Znam dve žene doktore sa X godina staza u ExYu koje su morale sve opet ispočetka, na neke kurseve godinama. I jesu i na kraju im se trud isplatio, rade kao doktori opste prakse. Ali da nisu imale volju, vreme i $$$ ništa od tog ne bi bilo.

Roditelji sa zavrsenim fakultetom će smatrati da je normalno da im dete zavrsi fakultet, i da je to samo deo skolovanja. Roditelji bez fakulteta će često tvrditi kako fakultet bas i nije nešto, i da eto neki sa „osnovnom zgrcu milione”. A deca će uglavnom liciti na svoje roditelje. Tako je oduvek bilo i to se neće promeniti.

„Mi ga u ničemu nesputavamo niti ga guramo u nešto sto on nije 100% siguran da bi radio. ”

Dio mene je saglasan sa ovim, a dio pozeli da su me roditelji malo 'pogurali' i prepoznali neke moje kvalitete i vjestine koje su mi isle od ruke umjesto sto su mi omogućili da biram milion sekcija i aktivnosti i rasplinem se.

takođe ne mislim da se snalazljivost uci na fakultetu, posebno ne ako studiras od kuce i jedes maminu toplu klopu. to je ipak kombinacija vise faktora i zaista je individualno za svakoga. slazem se da je bitno za razvoj mišljenja, ucenje disciplini te uze usmjeravanje na ono cime bismo se eventualno mogli baviti u zivotu (a ne moramo, ocigledan sam primjer).

takođe vecina ljudi ne može da priusti da radi ono sto voli, procenat tih koji se bave isklucivo onim što ih apsolutno i potpuno ispunjava je jako, jako mali. neko mora i da cisti, pere, radi teske fizicke poslove, a sve su to poslovi koje ljudi rade sticajem razlicitih zivotnih okolnosti (predispozicije, genetika, empatija, pa i sreća-sve je to zaista individualno i nikako nije potrebno samo znati šta hoćeš i 50% posla gotovo).

Otkud sada $12 na sat?? pa i u walmartu je valjda $12 na sat bez ikakve skole.

Ne znam gde si ti Maki, al ovde gde sam ja u walmartu nije vise od 7.25 ili koliki je već minimum. Zavisi od države i standarda. U ohio je 12 doll na sat i te kako dobra satnica sa nekim bez faxa. Šta vise jedna od vecinh.

obrazovanje je bitno. ne garantuje dobar posao ali znanje koje si stekao kroz skolovanje ostaje zauvijek. to je mnogo vaznije nego zaradjivati brdo love...

sledeći put kad odes u Coctco obrati paznju koliko imigranata tu radi;)))

cujes srspki? možda onih koji kupuju. u mom Costcu ne radi nijedan Srbin a bogami ni imigarat. te prodavnice sto placaju preko $20 na sat su rezervisane za anglosaksone.

Samo da znaš da te nisam ja minusirala :)

I tako malo-po-malo, vratismo se mi opet na „ne volim smedje ljude” :)))

Šta da se prica o obrazovanju, daj da razmotrimo satnice pa da znamo na cemu smo. O boze...

Maka, nema brige za minuse. živim u manjem gradu, možda je u tom caka. neki dan sam koleginicom s posla razgovarala na ovu temu i dosle smo do istog zakljucka. nema mnogo imigranata u Coctcu.

Ne mesam gace sa fakultetskim diplomama:)
________________________________________

:))))))))))))))))

Ali hajde, nema veze, u pravu si.

Svirena, ziva bila pa vidjela za jedno 10-ak godina. Nisu tinejdzeri šta su nekad bili. ;)
Ovima našima su usi uvijek prekopcane na selektivno slusanje kad mi pricamo. Ne mogu im vise narediti da pojedu brokoli ili grasak sa tanjira, a kamoli nešto drugo hehe ;).
Ovaj nas je skoro pa svoj covjek, još malo pa 18-a.
Izveli smo ih na pravi put, bez droge, kriminala itd., predivna su djeca, a dalje neka sami biraju put, samo neka su zdravi.

idealna tema da se grakce ko je koliko fakulteta zavrsio i ko je koliko uspesan..opet
i'm out of here:))

Visa skola je samo jedna stepenica koja svim ljudima, racunajuci i imigrante može da pomogne da se postigne nešto više u zivotu. Stvar je u tome dal osoba zna/ umije da predje sa te jedne stepenice na drugu, ili ne.

Nisu svi ljudi sposobni u zivotu. Skola znaci dosta, ali ne sve.

Lično mislim da je jako važna i djecu od malena ucim koliko je potrebno zavrsiti skolu. Lično znam da mi je posao laksi jer sam isla na college. A isto tako ako npr. roditelji imaju neki business pa ga kontaju prebaciti djetetu, nema tu ništa loše da se djete još malo obrazuje pa svoje znanje primjeni na roditeljski business i napravi ga još boljim i uspjesnijim.

Za one koji kažu da pojedinci nisu usli u neki program jer su imigranti, možda i ima istinitih slučajeva, ali sam vidjela da dosta ljudi koristi tu kartu, JA SAM IMIGRANT, kao izgovor njihovog neuspjeha.

Verujem u dobre skole i 'investiciju' te vrste. Ali, to je samo preduslov za dobar zivot. Znam par ljudi koji su jako obrazovani, ali su izuzetno nesnalazljivi.

Pored dobre skole, treba znati kako se piše dobar CV ( jer ćemo samo tako iskoristiti onih 10 sekundi naše sanse kada apliciramo za neki posao). Zato jedan dobar profesionalan CV kosta i do $1500. Onda dolazi razgovor za posao- i tu treba znati pravila igre.

Inače, lično nisam osetila da su imigranti u losijoj poziciji. Znam da takve price postoje i da su tacne, ali mi se ništa slično nije desilo za svih 14 godina u inostranstvu. Ovo ukljucuje i period mog zivota u Svajcarskoj gde sam živela pod našim prezimenom na 'vic' :)
Imala sam sreću da vrlo brzo dobijem posao, bez potrebe nostrifikovanja diplome, jer je u to vreme farmaceutska/biohemijska industrija cvetala. Nisam imala manju platu od Svajcaraca, niti me je to sprečavalo da napredujem u karijeri.

Što se skola tiče, mogu da tvrdim da se u Americi sve vrti oko toga koji univerzitet zavrsavas. Od toga ti skoro zavisi cela buducnost.

To za manjine (minorities) je totalno tačno. Moja najbolja drugarica je dugo imala momka koji nikako nije mogao da se ubaci u Police Academy ovde u Torontu, jer je bijeli muskarac. U tom periodu su primali najviše manjine porijeklom iz jugoistocne Azije.

Vatrena,
to znači da je tvoja prijateljica moja koleginica.
Kod nas je bila drugacija prica: ako trebamo da zaposlimo glavnog menadzera, a on je Amer sa nekog prosecnog univerziteta, sa prosecnim iskustvom, imace slabe sanse. Ako se pojavi Japanac sa njihovom diplomom i iskustvom, još ako je imao par godina radnog iskustva u USA, vece su mu sanse od Amera da dobije posao.
Ovo govorim o univerzitetskoj diplomi, ne o daljem skolovanju. Za dalje skolovanje je malo drugacija slika.
Na primer, ako apliciram za posao gde traže MBA, mnogo veću sansu ima onaj ko je zavrsio MBA na dobrom americkom univerzitetu, nego ja sa koja sam zavrsila na dobrom svajcarskom univerzitetu.

Ja verujem da svaki roditelj želi da mu deca budu obrazovana i govori svom detetu da je obrazovanje važno ali šta znaci kad neko od vas kaže fakultet je must? Šta ako dete neće da se skoluje kada bude 18 godina?
Ako dete pokazuje sklonosti prema ucenju samo će se truditi, mi trebamo da ih podržimo naravno. Ja recimo volim da ucim, i sada bih opet studirala, vise volim da ucim nego da radim:) Ali mislim da neću siliti svoju decu da u nedogled studiraju ako odluce da zavrse neki koledz umesto univerziteta.
Teško je reci šta je bolje za nasu decu, mislim da je najvaznije da odaberu ono sto vole i da im možemo u tome pomoći možda ako ih upisujemo u letnje kampove pri univerziteu npr. naucni ili veterinarski kamp itd.
Što se tiče emigranata ima diskriminacije ali puno zavisi na kakve ljude naletis. Ja živim u gradu u kome je bela vecina, u mojoj firmi sam ja jedini imigrant. Kada sam pocela raditi bilo je par njih koji su me hteli izgurati ali na sreću otisli su, ali lično sam čula kada su ogovarali kolegu Indijca pa Kineza i dali su im otkaze posle toga. Jedini koji je radio do penzije je bio neki Madjar. Inače vlasnik firme je Rus/Grk on ok sa mnom pa su me možda i zato ostavili na miru, ko zna.

Vatrena, ovo je jako teško pitanje. Ja lično mislim da je skola potrebna (fakultet najmanje) i da dete treba da krene u skolu. Ako je dete / mladi covek sposobniji nego mnogi drugi - i sam će da napusti tu skolu i da krene svojim putem koji može da bude jako produktivan. Ali nek pocne skolu. Naravno, ovde na zapadu skola ne garantuje zaposljenje kao sto je kod nas bilo, pa je samo bilo bitno da se skola zavrsi. Ja se secam da je na mom prvom poslu posle fakulteta, tadasnji direktor izjavio (i ja još u to verujem): „ To ti je kao fudbal: kad zavrsis fakultet znači da imaš dovoljno kondicije da trcis 90 minuta. Ali da znaš da igras fudbal, treba ti mnogo vise od kondicije”. Znaci i treniranje a i bogami nešto drugo.

Decu vaspitavamo (kao sto neko već pre mene rece) da je fakultet logican nastavak skole. Sin je pre neki dan dodao: a posle fakulteta - posao. Pa se onda ispravio, za muske odlazak na posao a za zenske odlazak na vezbe :-) Moracu pod hitno da pocnem da tražim posao ;-)

Što se trazenja posla kad si svez imigrant tiče, stvarno sve zavisi - ako posla u tvojoj struci ima na pretek (kao sto je npr. za programiranje bilo krajem 20. veka) onda nema zime, ne moras ni da imaš neki poseban rezime kad im je uvek bio potreban 'covek vise'. Ali kad posla ima na kasicicu, onda je neophodan NETWORKING kako to ovde zovu jer se često desi da je oglas za posao internog tipa u firmi, pa onda tek ako preko zaposlenih ne nadju dobrog kandidata, tek onda daju zvanican oglas za posao. Kao imigrant najcesce ti treba dosta vremena da stvoris svoju mrezu poznanika i još koji rade u struci da bi te negde eventualno preporucili. I moj muž i ja smo preko srpske 'mreze' izboksovali prve (i ujedno i jedine) intervjue u Torontu (jedan nas kolega ima svoju mejling listu gde nasi ljudi, između ostalog, salju i interne oglase za posao koji se objavljuju kod njih u firmi). I u muzevljevoj i u mojoj firmi su zaposleni koji preporuce nekog dobijali i neku kintu ako kandidat bude pozvan na razgovor (100-200 CAD) i naravno još bolju kintu ako kandidata zaposle i uspe da opstane u firmi nekoliko meseci (par hiljada CAD). Dakle takav 'networking' nije bas kao nasa 'veza' ali je početak sličan - samo nam je obezbedio da neko zaista i procita naše rezimee, a ne da ih baci u djubre bez citanja jer mi za početak nismo imali ni kanadsko radno iskustvo koje obično žele da vide na rezimeu.

Inače firma u kojoj moj muž sada radi ima jako visok procenat PhD-jevaca, i tu su vecina emigranti koji su dosli na postdiplomske na obliznji fakultet koji jeste jedan od boljih za nasu struku u USA.

Joanna, hvala :)
Vatrena, iskrena da budem , većinom (98%) su obrazovani, ali ne žele da se recimo ubace u firmu koja ima potencijala i gdje bi, ako se dokazu na junior poziciji, mogli lijepo uznapredovati. Svako bi da pocne corner office..:)

To je bila moja poenta, skolovanje ima smisla ko djeca imaju afinitete za to, volje i zelje da se dokazu u svom polju i da rade teško. Dzaba ti med school, ako nisi voljan krv svoju da propisas dok ne zavrsis residency, znaci tezak rad i dokazivanje. Ne može se pravo iz skole pa da bude sef hirurgije ili slično, to sam htjela reci.

Isto tako nema smisla gurati djete u struku/faks za koju nemaju niti zelje niti talenta. To su bacene pare.
Ne možeš ti ( ne mislim na tebe lično, nego onako generalno)napraviti inzenjera od nekoga ko ima afinitet za ples i trebao bi da se bavi baletom, recimo. Ako smo ista naucili u „tudjini” je kako se lako mijenjaju karijere , poslovi itd i ja mislim da ti možeš bilo koje dijete natjerati da studiraju sto ti hoćeš, možda čak i par godina budu radili u toj struci, ali na kraju će da se posvete onome sto su htjeli da rade originalno.

Vecina je ovde za to da deci treba sugerirati (ili čak i naterati) da se sto vise skoluju i ja sam sve do nedavno tako razmišljala i dalje nisam sigurna šta je pametnije.Po nekoj mojoj logici osluskivati i pomoći detetu da pronadje sebe sto pre i onda gurati u tom pravcu bilo to studije,zanat ,mali biznis...

Evo nekoliko mogućih scenarija:

- dete zavrsava fakultet koji je zeleo i dobije super dobro placen posao -to je sto im mi želimo ali šta ako po savetu i mišljenju roditelja :

-zavrsava fakultet koji je zeleo i radi u struci ali plate u toj struci male (npr ,vaspitacica-neko je gore spomenuo 17$ na sat max)

-zavrsava fakultet na nagovor roditelja ,ne vidi sebe u tome, i radi posao koji ne voli

-odbija da studira,zavrsava neki zanat i zaradjuje isto kao vaspitacica

-odbija da studira,zavrsava neki zanat i zaradjuje kao onaj prvi na listi

'ako ga skolujes za doktora, stomatologa, farmaceuta novac će se i te kako brzo vratiti.
ako studiraju neke psihologije, sociologije, biznise itd. to će gurati do doktorata i neće zaradjivati vise od 40k za početak.'

slazem se sa precious, dodala bih psihologiji, sociologiji još i umetnost.
nedavno sam citala da to najveci broj dece boagtasa ide na te smerove, šta ih briga, ni ne misle o zaradama i kako će vracati dugove.
mada, uvek sam za to da se uci ono što se voli. i ako bas voli moleraj, neka ide na restauraciju ;)

hhah e pa zamisli da se tako prijavi negde gde se bas trazi korejski.
pa ja bih crkla od blama da sam u istoj prostoriji gde ga ispituju.
može onda i tvoj muž da ubaci srpski (kikiriki ;)

a za duzinu cv, samo prenosim sto čujem ;)

jeste vrlo bitno studirati ono sto volis.neka djeca jednostavno vole umjetnost prema kojoj je vecina roditelja skepticna. mislim da je vaznije uciti i zvrsiti ono u cemu uzivas pa i ne zaradjivati mnogo, nego raditi nešto što ne volis za velike pare.Ako si uporan i sa umjetnoscu će se već negdje pronaći.

zubarka mog brata je kcer upisala u Njujork na glumacku akademiju. mnogo novaca daje za skolovanje, djevojka je odličan student ali buducnost je neizvjesna. dijete je od malih nogu samo o tome pricalo i niko je nije mogao ubijediti u nešto drugo.iako ne postane glumica, naći će već nešto sto ima veze s umjetnoscu.naravno ako ostane u vecem gradu gdje su mogućnosti vece.

znam neke „naše' koji su kao i svi roditelji htjeli da im kcer zavrsi visoke skole. upisali na ”biznis„ ali ona samo plakala da želi biti frizerka. na kraju popustili i platili frizersku skolu.sad svima pravi frizure i uziva. roditelji se jedva otrgli od strog nacina razmišljanja” da je zanat za one malo losije ucenike.

još jedni visokointelektualci iz starog kraja gurali dijete ka medicini a on postao „paremedic”.vozi kola hitne pomoći i kaže da mu se mnogo svidja. roditelji i dalje vrte glavom ali šta da rade.

bilo kako bilo, važno je zavrsiti nekakvu skolu poslije srednje skole ako covjek želi da ima bolje mogućnosti otvorene u zivotu. sa srednom skolom ti je jako malo vrata otvoreno, a veoma mali procenat neobrazovanih ljudi je dovoljno snalazljiv i vjest, plus ima petlju i ambiciju da uspije u nekom biznisu. mislim da obrazovanjem covjek svakako poveca sanse za uspjesan zivot.

nije bitno da li će dijete zavrsiti fakultet, koledz, zanat za elektricara ili vodoinstalatera. važno je da se prepozna i na vrijeme shvati da li je dijete tip koji dobro uci teoriju u ucionici ili je tip kojem vise lezi neki zanat gdje se vise uci kroz praksu. i prema tome graditi buducnost.

da su roditelji mog muza na vrijeme prihvatili cinjenicu da njemu ne leze ucionice i teorija, ustedili bi svi mnogo vremena i zivaca. sto je najgore, istu grešku su napravili kasnije sa još jednim djetetom.

mi možemo usmjeravati djecu, ali bez forsiranja. treba spoznati cemu dijete tezi i kakva vrsta ucenja mu lezi, pa mu pomoći da se usavrsi u tom pravcu i pronaći odgovarajuce obrazovne ustanove.

Vatrena, vidi se da se brines kao roditelj puno, i to je normalno, i kao majka razumijem te, ali ne možeš neke stvari predviditi u zivotu, i zato se nemoj stresirati previse:)

Ne znam kojeg su ti uzrasta djeca, ali pretpostavljam da su još mala da bi pokazala neki talenat ili interesovanje za neko zvanje; ne znaš šta će njih zanimati, tako da ne možeš znati da li je bolje faks/zanat ili nešto drugo. Ne može se znati kakva će biti ekonomska situacija kada oni odrastu, ne može se znati šta će biti tada aktuelno, u kakvom će svijetu oni zivjeti. Mislis da su nasi roditelji mogli da recimo zamisle internet, i milion poslova/zvanja vezano uz njega?

Isto tako, moji roditelji nisu sigurno zamišljali da će se desiti rat, izbjeglistvo, tragedije u porodici,itd kada su razmišljali o mojoj buducnosti. Nikad ne znaš šta zivot nosi, i ja mislim da kao roditelji mi možemo samo pokusati da pripremimo djecu da budu dobri, sigurni u sebe, da stoje cvrsto na zemlji, da se nedaju lako pod uticaj drugih, da imaju svoje ja, da znaju svoje duznosti i odgovornosti, da su svjesni drugih ljudi i njihovih osjecanja, da nisu oholi , da se ponasaju pristojno, i da znaju da zivot nije kao na filmovima:)

Ako ih to uspijem nauciti, onda se neću brinuti da li će uspijeti u bilo cemu, i da li će, ne daj Boze, biti u stanju da se nose sa tragedijama ili nedacama ili bilo kojim problemima u zivotu.

Podpisujem Happywomen i Blondiku..Malo me plasi ono „moje dijete mora zavrsiti fakultet”. Tako su i roditelji mog muza razmišljali pa sad ja imam pored sebe jednog nezadovoljnog covjeka punog kompleksa, koji ne voli svoj posao, mrzi sto su ga roditelji tjerali da po svaku cijenu upise elektrotehnicki fakultet, uz to je jako dobar u svom poslu i trazen, ali roditelji ga nisu naucili nekim od bitnih vrlina koje je pomenula happywomen, kao npr. interpersonal skills. JAko je vrijedan, sa djecom super, ali nekad ne zna sa ljudima i nedostaje mu malo vise pozitivne energije koju bi sigurno imao da su se njegovi roditelji usredsredili na to kako da im dijete bude srećno a ne da po svaku cijenu zavrsi fakultet sa najboljim uspjehom. Igrom slučaja nije zavrsio taj fakultet jer su se zbog rata doselili u Kanadu i nisu ga odmah primili na fax zbog engleskog pa je upisao koledz. Cijeli zivot njegovi mu prebacuju sto nije zavrsio fakultet nego 3 godine koledza. Uz to on svakodnevno uzima kurseve jer radi u IT i tehnologije se mjenjaju. Ali to nije diploma fakulteta :) U njegovom slučaju uvijek su gledali najviše iskustvo i to što dobro i jako brzo odradi posao, pa brzo nalazi poslove. Meni nikad nije bilo jasno kako su njegovi roditelji mogli da imaju toliki uticaj na njega i zašto je on radio uvijek ono sto su oni zeljeli čak i poslije zavrsene skole. Recimo, na koledzu koji je zavrsio dobio je diplomu„ Best student ever”, clanak o njegovom uspjehu izasao u novinama, napravio je program po kome su studenti taj program sto je zavrsio mogli da uce preko interneta( popravio prosjek cijele generacije na taj način)i koji su poslije usvojili svi koledzi u Kanadi...Nudili su mu da ostane sa njima i pomogne im vise oko toga. Ali roditelji su ga natjerali da nadje pravi posao i pocne dobro da zaradjuje...I on sad stvarno dobro zaradjuje ( mnogo vise od muza njegove sestre koji ima doktorat i biznis MBA, a njegova sestra koja radi drugi postdoktorat, ali nema ni dana radnog iskustva, i ni sama ne zna kad će naći posao, voli to što radi ali stalno kuka kako ne može da nadje posao u Kanadi a pita se kako će ga i u Kaliforniji naći... )...Sve u svemu, u ovom slučaju roditelji su od svoje djece napravili nezadovoljne ljude kojima njihovo obrazovanje ne vrijedi puno.

vrijedi sve vise, jer same skolarine su sve skuplje

a koliko će ulozeno vratiti, zavisi kakva su ocekivanja pojedinca

Bas ovo o cemu piše Teogora, ima jako zabavnih slučajeva ovde - nasuprot 'Tiger mom' trenutno je aktuelna i 'Lawsuit mom' - mama koja je tuzila prestiznu skolicu svoje tada trogodisnje cerke jer je nisu ucili onome sto su obecali: http://www.washingtonpost.com/blogs/post-partisan/post/parents--and-schools--behaving-badly/2011/03/17/ABWa...

Amy Chua ima veze sa kineskim majkama koliko moja baba.Ona je rođena u USA, roditelji su joj živeli na Filipinima. Udata za belca-jevrejina, ne prica mandarinski jezik , i to je to iz Kine.
Knjigu jesam procitala i knjiga je meni delovala kao njen licni dnevnik, ničemu me nije naucila i nemam s njom ništa zajednicko.Ona je žena iz bogatih slojeva visoke srednje klase , sa poslugom kod kuce, radi ko profesor na Yale ,i nju ne zamaraju dosadne sitnice zivota koje zamaraju sve nas, kao besparica, higijena kuce, pranje i peglanje vesa, kuvanje itd.Nije dojila decu već je imala guvernantu koja im je sve spremala. Mislim...lako je u tom slučaju gurati casove klavira, najbolje skole i tome slično. Njen metod roditeljstva je totalno neprimenjiv u mom zivotu.
Njene metode kaznjavanja nemaju red, histericne su i besmislene.
Knjiga je napisana da digne prasinu i pojaca kucni budzet autorke i uspela je u tome. Skinite je free sa neta, ne vredi para.

draga moja teodora , imam osjecaj da te nešto kopka , kopka i kopa na kraju krajeva .
kako oni, koji nezavrsise sve te silne skole, uzivaju , a ja sa tolikim godinama skole uzivam manje no oni

srećo moja uzivaj u zivotu
nije ga 1000 godina nadji si sreću

pozdrvaviciousuluskas

Draga moja ako mislis da zapocinjes raspravu, nameracila si se na pogresnu osobu, ja se odavno u to ne upustam, Zato odustani.
Moj glavni moto je biti srećan s onim što imaš, jer sam okruznea ljudima koji vecitno streme ka „visem” i nikada nisu srećni s onim što imaju. Zivot prođe, a ti se okrenes i uvidis da si ga proveo u cekanju. Ja to neću da radim i ne ucim svoju decu tako.
A to koliko imam ja, to ne znaš prema tome uopste ne znaš da li imam ili nemam razlog da budem ljubomorna na bilo koga.
Zavrsila sam skolu koju volim, radim posao koji obozavam, i Bogu hvala nikome ni nacemu ne zavidim :)
a šta tebe kopka, videcemo kad nastavis :)

Na fakultetu je lijepo al’ na birou je ekipa :)

malo

nisam procitao sve priloge ali sam procitao tvoj „intro”

neću da ti kažem „uci” ili „ne uci”. ali bih eto pokusao da ti pomognem da se odlucis.

šta želiš u zivotu?

* da ne ucis i da nadjes posao gde ćeš ne znanjem nego kostima zaradjivati novac. kicmom, sakama i nogama. da ostanes na tom stepenu obrazovanja i da konacno sredis stan i kupis auto koji želiš.sredis nešto u kraju iz kog dolazis, i konacno zamenis to pola radnog vremena-pola skolskog vremena za full time job. svet ćeš gledati ocima radnika i verovatno ćeš se uvek pitati da li je trebalo da zavrsis još tih par semestara. verovatno ćeš imati pare, ali nećeš imati svoj san. jesu li pare tvoj san?

*ili ćeš da ucis. manje love za vreme skole, ali ti se obrazujes, kreces se u krugu ljudi koji su zavrsili nešto. shvataju te ozbiljnije na osnovu tvoje kvalifikacije. bićeš skolovana mama i skolovana žena. pre će se covek ili tvoje dete postideti bogate glupace nego pametne sirotice.

(pazi pazi...ko te shvata ozbiljno? akademici će te shvatati ozbiljno sa fakultetom, a nosaci kladiva, oni sa kajlama i zlatom će te shvatati ozbiljno zbog brend nju bi em dabl ju. naravno sa skolom i bez para nije isto kao i sa skolom i parama. pa onda bez skole i bez para i bez skole i sa parama. sve kombinacije su moguće. ali najgora-bez skole i bez para ili sa skolom i bez para-tja, verovatno si za ovu drugu varijantu-odgovor možeš dati samo ti.kao kakva se cenis vise i do cijeg mišljenja ti je stalo)

mada ako su ti godine frka, i ti bi da udjes u fazu osnivanja porodice i to, a ne možeš na sve strane-pa radi onda. ne izgubi iz vida da želiš da napredujes edukativno, čitaj strucne knjige i van upisane skole, pohadjaj kurseve i '„previjaj klince” ili mazi macku. od volje ti. gledaj da usavrsis socijalnu kompetenciju (koja se vise ceni od strucne kompetencije) i gledaj da „protivpozarnim stepenicama” napredujes u karijeri kad već ne ide liftom. uzmi opciju i jare i pare-mada je opet pitanje koliko si daleko stigla u ucenju. ako si pri kraju, ne isplati se stati. ako si na polovini-hm, razmisli. ako si na prvoj trecini-na ja...znaš i sama šta ti je ciniti.

anyway (valjda se tako piše),posto si već stigla na određeni edukativni stepen, znaš šta hoćeš iako možda nekad ne verujes u sebe ili ne znaš vise ni u šta da verujes-ipak- odlucices se ispravno.
a ja ti porucujem da si mi simpaticna sa svojom dilemom i da te, onako...volim malo :-).

uglavnom. budale nikada sebi ne postavljaju pitanje da li su u pravu. to cine samo osobe koje smeju i umeju da pogledaju iza sebe i da ugase svetlo i razmišljaju o sebi.

hajd, pa da prelomis kako treba (da okrene na mocnu stranu sto rekla moja tetka :-)

nema problema...desi se:)
Pozdrav

heeheh- i pare i znanje može bez ijedne diplome (ako ćemo pravo)..

ne znam zašto se pretpostavlja da je diploma=znanje?
imala sam cimerku (istoriju studirala), koja je svaki ispit polagala kao da se poradja...kad ga polozi, dok spremi drugi-ono od ranije nema pojma...sjecam se da na jednom ispitu nije znala da nabroji neki karavanski put,i nervirala se sto je to prof.pita, jer „nije iz tog ispita”...hheeh.. eto-ona ima diplomu i danas predaje istoriju...eh, kako sam sretna sto neće nikad predavati mom djetetu..hhheeh...

diploma ne znači da nešto znaš savrseno, ona je samo neka vrsta potvrde da si se obrazovao u tom smjeru- a opet sama diploma neće nikom dati i naći posao-već rad,znanje i sposobnost...

a, ako me interesuju neke stvari- ne moram se upisati opet na fakultet (gdje će moje znanje da se malo i ogranici i interesovanja će mi malo i zagusiti,jer će mi nakamarati brdo nekih usputnih i pomalo besmislenih ispita- koji i nemaju bas veze sa mojim direktnim interesovanjima...)
stava sam da je ok zavrsiti nešto (sto te zanima, naravno) i da dobijes tu diplomu i ispunis taj formalni dio, a svo znanje kasnije možeš nadograditi samostalno...pa u bilo kom smjeru... :)

Odlicna tema.
Dosao u Kanadu 1995,rodbina me sponzorovala,20 godina.Zavrsio srednju masinsku skolu,1991 godine.Sa sankcijama i onim što se izdesavalo na Balkanu,roditelji jednostavno nisu imali sredstava da me posalju na dalje skolovanje.
Pocetak u Kanadi (Toronto) je bio tezak.Radio sam cistu fizikaliju.Sredstava za dalje obrazovanje nisam imao,a srednja skola se u to vreme u Kanadi nije prestavljala ništa osim „običnih” 12 razreda.Imao sam „sreću” da preko poznanika dobijem posao u fabrici,gde plata nije bila losa,oko 15 $ start u to vreme.Kao sto je neko naveo,na posao sam odlazio teskom mukom...Nisam u principu toliko mrzeo posao i fizicku prirodu tog posla,vise mi je smetao teski primitivizam kako zaposlenih radnika tako i poslodavaca.To se teško može opisati,jednostavno treba doziveti.
Pošto sam u to vreme živeo sam,placao sve racune (nisam imao ni auto već sam koristio sredstva javnog prevoza) nisam smeo da se odlucim da tražim bilo kakvu pomoć od strane Države za upisivanje nekog koledza ili nešto tome slično.Jednostavno nisam imao novca za to.
Opredelio sam se za zanat.Video sam samo u tome svoju sansu za dobijanje sigurnijeg posla.Posle brojnih bezuspesnih pokusaja u Torontu i okolini da dobijem Machinist/CNC Apprenticeship konacno sam dobio poziv u okolini Edmontona (Alberta) Bez razmišljanja sam se uputio u ovu (novu) provinciju i zaposlio se u jednoj manjoj firmi.Plata je ponovo bila mala,ali nisam ni mogao traziti vise (sa obzirom na iskustvo).Imao sam i sreće jer me je vlasnik firme (Slovak) cenio od samog početka.Ruku na srce,zalaganje mi je bilo maksimalno.
Posle 4 godine dobio sam Red Seal Mashinist Trade Cert.
Inače,trenutno plate u ovom sektoru sa ovim certifikatom (u Alberti) se krecu od 28-40 $/hour.Eto,to bi bilo neko moje iskustvo.Što se mene tiče,dobio sam posao koji volim da radim.Ekipa na poslu je sjajna,vlasnik firme zna da ceni svoje radnike,zalaganje se uvek nagradjuje...
Ono sto je meni bitno,jeste da i u slučaju da na bilo koji način izgubim ovaj posao,sličan mogu pronaći u bilo kom gradu u ovoj zemlji.Srdacan pozdrav.

Nisam procitala sve komentare, ali sam se vratila malo unazad i procitala jedno 10-tak zadnjih komentara.

Mislim da je „happywoman” prilično dobro objasnila ono sto bih i ja rekla. Polazem dosta na obrazovanje i mislim da je dosta vrijedno ako si radnik i uporan i ulazes u sebe. Mislim da takva osoba u Kanadi ne može da izgubi. Ono sto zavrsis u skoli ti je karta za buducnost i zavisno od toga sto si zavrsio, zavisi i gdje možeš da dobijes posao i kakav posao. Kako ćeš ti da izgradis svoju buducnost je do tebe. Naravno ako hoćeš da budes doktor moras da gledaš i u kojoj skoli si zavrsio medicinu. Ne možeš da ocekujes da dobijes posao doktora ako si zavrsio neki fax za koji malte ne niko nije čuo, i recimo McMaster. Dobro se zna koji su fakulteti poznati po kojim programima. A u čitavom tom skolovanju moras da se trudis da igradis dobro prijateljstvo sa profesorima, kolegama itd, jer i oni mogu dosta da pomognu kasnije. Ne možeš da zatvoris vrata kada dobijes papir da si zavrsio ili kada predjes iz jedne kompanije u drugu.

I ja sam u Kanadi i za sada mi veza nije trebala ni za šta. Prije bih rekla da mi je trebala pomoć da napisem dobar CV/Resume jer od toga zavisi da li ću dobiti taj prvi intervju i napraviti prvi korak u odredjenoj kompaniji. Možeš zavrsiti ne znam koji fakultet, ali ako nisi uporan i ne radis na svojoj karijeri, šta imaš od toga. Šta ti vrijedi ako imaš PHD i dobijes posao i sjedis na stolici i cekas da ti neko kaže šta ćeš da radis. Svako može da uspije u svakom poslu samo ako dopunjava svoje znanje kroz rad i recimo odredjene kurseve i trudi se da napreduje.

Međutim ne smatram da se uvijek mora zavrsiti fakultet. Prema onome sto sam ja vidjela osoba koja zavrsi koledz i osoba koja zavrsi fakultet, kada pocinju imaju iste poslove ali ova sa fakultetom ima veću platu, samo zbog tog ekstra papirica na kojem piše University. Ja imam koledz i oba posla na kojima sam radila tj radim sam nasla sama preko Interneta. Drugi posao sam dobila zbog toga sto sam imala ogromno iskustvo, niko me nije ni pitao u koju sam skolu isla i šta sam zavrsila. Ovdje se dosta cijeni rad, upornost, da volontiras da radis sa raznim ljudima u kompaniji, da pronalazis razne projekte na kojima možeš da radis i slično. Dosta se gleda i da si drustven i da imaš „people skills” i to je uglavnom jedan od presudjujucih faktora da li ćeš dobiti nešto ili ne. To mi nije rekla samo jedna osoba već gotovo 90% menadzera sa kojima sam radila. U mom slučaju ili srećom, veoma rijetko su mi nudili posao, većinu stvari sam ja nasla kopajuci okolo i gledajuci šta drugi rade, pricajuci sa istim ljudima i volontirala sam samu sebe da radim na raznim projektima. Nikada ne bih radila pola stvari da nisam podigla slusalicu i pozvala nekog menadzera i pitala kako ja mogu da radim na odredjenom projektu. Ako vam se nešto svidja sto neko radi, ili ako vas zanima nešto drugo, nemojte cekati da vam to neko ponudi već se raspitajte šta je to, kako vi mozete to da radite i slično. Tako se gradi iskustvo i uspjeh na poslu (bar kod mene), mada mislim da je to slučaj u mnogim kompanijama.

Vrlo dobra tema, verovatno svako od nas često razmišlja o istoj. Ja sam inače zavrsio elektotehnicki fakultet u Beogradu. Paralelno sa studiranjem sam se bavio drugim stvarima, imao i mali privatni (programerski) business. Takođe sam nesko piskarao po novinama i napisao knjigu kratkih prica. Zbog svega toga sam studirao duže nego sto je propisano. Zbog toga me je par godina grizla savest, a onda se desilo sledeće:
- dobio sam jako dobar posao u privatnoj firmi u Beogradu, ne zbog diplome (iako je diploma bila preduslov, tako je bilo tih godina u Beogradu), nego zbog „onih drugih stvari”. Direktor firme, takođe inzenjer elektrotehnike, mi je priznao par godina kasnije kada sam postao njegova desna ruka da je njemu bio potreban raznovrstan covek sa odredjenim zivotnim iskustvima, a da je ETF diploma bila samo neka garancija moje upornosti i, donekle, sposobnosti ucenja i razmišljanja
- poslednjih 11 godina sam u inostranstvu, relativo uspesan (tu sam negde na nivou 13 od 16 da to izrazim bukvalno). Radio sam za par velikih IT firmi, a iskustva su potpuno ista kao sto je to bilo sa mojim prvim direktorom. Svi oni koji daju posao dobro znaju šta im treba u tom trenutku - nekom treba inzenjer koji će se baviti samo i iskljucivo strukom, nekom treba inzenjer koji ima smisla za politiku jer trenutno prave svoj lojalni tim, nekom treba sve ovo plus tezak radnik koji može da izvuce tim iz najtezih situacija, itt. Ne treba da naglasavam da je ovo poslednje meni bila ulaznica i godinama je bila moja najveca prednost - sposobnost da radim 60+ sati kontinualno, da resavam kompleksne probleme koji su često kombinacija inzenjerstva, organizacije i politike. Dakle, sigurno je da to sve ne bih mogao da nisam studirao (ili na neki drugi način stekao potrebno tehnicko znanje). Takođe, vrlo je verovatno da sve to ne bih mogao da se nisam bavio i drugim stvarima paralelno sa studijama.
Moj zakljucak je da je svako znanje koje je usavrseno jednako bitno, ukljucujuci (naročito) uličnu pamet - ja imam nekoliko kolega koji su jako uspesni, nemaju fakultet, ali su nevidjeni radnici i borci, i prirodno inteligentni tako da su stvari sami naucili, a poceli su na nekim „sporednim” poslovima u firmi. Onda je bitan rad, vecina uspesnih ljudi koje sam upoznao radi stravicno mnogo, toliko mnogo da ja fizicki nisam mogao da ih pratim iako su neki od njih i u kasnim 50-tim (ja radim 60+ sati, oni rade 75+ sati i tih 15 sati je velika razlika kada se doda na već umornu osobu). Na kraju je bitna fleksibilnost, covek mora da stalno uci i prilagodjava se okolini i trzistu. Fakultet je u celoj ovoj stvari nekakva ulaznica za odredjene poslove, naročito za početnike. Kasnije, posle 35-te, gleda se šta možeš, a ne kako si stigao do toga da možeš. I na kraju, važno je biti na pravom mestu u pravo vreme, sto opet ima veze sa nasom fleksibilnosti.
Ovo je naravno sve dato iz perspektive IT poslova, ja razumem da se u slučaju doktora ne može dobiti nikakav posao bez diplome. Ali ne bih se zakleo da se i to neće promeniti za 30 godina - bas kao sto su se pre 30-35 godina kompjuteri jedino mogli nauciti u velikim racunskim centrima gde je za zaposlenje bila potrebna diploma, a onda su dosli kucni racunari i svako ko je imao interesovanja i nešto pameti je mogao sam da nauci i uradi mnogo stvari. U medicini se sve vise uvode kompjuteri, simulatori operacija itt, diagnostika je već uveliko kompjuterizovana itt. Dakle, nije iskljuceno da će to ljudi moći sami da uce i vezbaju, a onda izadju na ispit jednog dana.
Na kraju novac - radeci ovoliko mnogo, mnogo puta sam pomislio da bih prihvatio 30% manje novca za 30% manje rada. Ali to ne ide tako, jednom kada si u igri, igra se zove „sve ili ništa”, sto će reći da uvek mogu da idem iz firme ako mi se ne svidja. Da li me sve to zajedno intelktualno ispunjava - ni blizu koliko bih zeleo, voleo bih, na primer, da imam vremena da ponovo napisem neku knjigu prica. Međutim, novac je vrlo važan faktor kao sto nekoliko vas već rece, bar u onoj kolicini koja daje nekakvu sigurnost... no, to je, ipak, druga tema...
Ja, eto, oduzih, izvinjavam se, ali je tema inspirativna...;-)

Nema tih para zbog kojih bih ja radila vise od 40 sati sedmicno - a i to je mnogo. Ta nisam isla u skolu da se umaram radeci! :-)

Ljana, diploma ne znači da znaš sve, ali vrijeme na faksu znači da se možeš skoncentrisati na nešto i biti okruzen ljudima koji se zanimaju za slične stvari. Ovako ja uvijek stvari ostavljam za neko 'sutra' kad budem imala vise vremena.

Ljana, diploma ne znači da znaš sve, ali vrijeme na faksu znači da se možeš skoncentrisati na nešto i biti okruzen ljudima koji se zanimaju za slične stvari. Ovako ja uvijek stvari ostavljam za neko 'sutra' kad budem imala vise vremena
_____________________________

?????

kako mi se direktno pomenu ime- osjetih da trebam replicirati... ;)

1. ljana nije rekla da diploma znači da znaš sve...ona rece da je to neka vrsta potvrde da si možda strucniji u tim vodama nego u nekim drugim... :)
2. samo na faxu si okruzen ljudima sa istim interesovanjima? na npr. kursu fotografije nisi? lovci nemaju zajednicka interesovanja - jer nisu isli na „lovacki fax”? heheeheh...
3. sposobnost koncentracije je samo i iskljucivo potvrdjena ako si zavrsio bar jedan fax? hehheh, koncentracija treba i domaćici da napravi tortu sa dobrim ukrasima... :)

Odgovor Vatrenoj,


I ja sam bila u sličnoj situaciji kao sto je tvoja (Kanada), ali sam se na karju odlucila da posle sve skole zavrsim i ja neki zanat.

Kako će mi biti - ne znam.

Što se tiče naucnicke karijere, ne nisam je napustila jer nema posla, te plate su male te trt te mrt i tako dalje, već zbog toga sto nisam vise videla sebe u toj profesiji iz zdravsvenih razloga.

E sad, ja ne tvrdim da i ti tako trebaš. Mnogo si godina potrosila na nauku i ucenje. Oblikuje se tako način zivota i razmišljanje, a to sve i ne možeš bas tako da zanemaris.

Ako imaš sanse da dozivis penziju radeci u nauci i ako to volis nastavi u tom pravcu. Ne obracaj paznju na to koliko ti zaradjujes a koliko neki zanatlija, ni na podsmehe drugih tipa - aaaa koliko si se skolovala a mala plata, bla bla truc ( bas najviše takvi guraju svoju decu na fakultete).

Samo da ti kažem, da nije lako u ovim godinama zapocinjati nove profesije, ma koliko izgledale lakse, ne naročito na stranom jeziku. Ja menjam profesiju iz zdravstvenih razloga, A NE ZBOG PARA I PLATE, jer i za nauku treba imati zivce i zdravlje ko konj, i biti dovoljno jak za nevidjene mentalne napore.

I ja sam potrosila dosta svog zivota u vodama nauke i ucenja, pa stoga još sanjam i nadam se da ću u nekom od svojih „buducih zivota” da nastavim sa time. Volim intelektualne izazove i izazov razmišljanja i istrazivanja, volim da razbijam „pete i seste dimenzije” volim da sebi određujem i planiram radno vreme. Volim miris knjiga, biblioteke, volim da se motam po univerziteskim zgradama i oko njih, da budem okruzena studentima. Eto bas to volim -univerzitetsku atmosferu i akademiju.

Ako volis taj način zivota, ljude sa kojima se susreces i ako volis da ucis, ugodi sebi i nastavi sa naukom.

Glupo je reći da obrazovanje nije važno kad je za mnoge poslove fakultet prvi preduslov. Ja se ne bih mogla ni prijaviti za svoj posao da nemam faks.

A ostajem i pri tom da je dobar faks najbolji način za sticanje znanja i da sobom nosi odredjenu energiju. Priznajem i da i ja volim akademsku atmosferu. Zato sam, valjda, predavala neke predmete i kad sam na drugi način mogla zaradjivati vise.