Moji ne traže uvijek i ne kupujemo uvijek.Nekad ne kupim namjerno kažem nema mama para danas kupicemo drugi put kad budemo isli, cisto da mu stvorim naviku da ne kupujemo svaki put.Jesu to sitnice ali nekad se stvarno desi da nemas pare kod sebe, a pogotovo sto oni nemaju osjecaj šta je skupo a šta ne.Mladji nema pojma, a Aleksa pita.U vecini slučajeva kupimo ali pokusavamo eto da naucimo da ne može svaki dan.

Kupujem mu jednokratne stvari tako kad trazi, a one sto ostaju i traju kupujemo planski i ne često - prvo da ga ne bi zatrpali gomilama autica i kocki i brodica koji mu onda vise uopste neće biti interesantni, drugo zato što ne znam gde bih to sve cuvala, treće jer mi je to cisto tracenje novca. Deci ne treba 150 igracaka odjednom, već samo jedna ili dve prave stari koje će da okupiraju njihovu paznju i mastu. Kad rotiras te malobrojne stvari svakih par dana ili nedelja, detetu je sve uvek interesantno (dok ne preraste) i ništa se ne razbacuje po kuci besmisleno niti se trose pare na hirove koji traju 2 minuta.

Ali na primer sto neko pomenu semenke - to je drugo. Juče smo recimo bili nas dvoje par sati sami u ogromnom soping centru. Njemu je tamo sve strasno interesantno jer ne idemo često i to mu je nova teritorija. Jako mu je bio interesantan stand na kom ti na licu mesta prave sok od voca i povrca, kupili smo sok i on je odabrao šta hoće u njega da stavi, i odusevljeno tapsao dok je momak ubacivao sargarepe, narandze i jabuke u djuser. Kupili smo i jednu gourme cokoladnu bombonu - on inače ne jede cokoladu jer je ne kupujemo ali jako dobro zna šta je, okusio je par puta od drugih i jako voli - tu cokoladicu je smazao u slast i sav se umusavio i bio je strasno srećan. Pred polazak kuci smo naisli na prodavnicu cinnamon buns, i tu se zalepio kao kuce za neke cinnamon stapice, kupili smo i to i jedan stapic je mrcvario u autu na putu kuci, u slast. Jesam već spomenula nekad da moje dete mnogo voli da jede, i sve, i non stop:))) Uglavnom oko takvih stvari ne pravim pitanje jer se ne desava svaki dan, ne kosta mnogo, nije hirovito već radoznalo trazenje i mislim da ga treba ispostovati. On je možda još mali da pamti neke stvari, ali meni su ostale urezane u secanje setnje sa mamom ili tatom ili tetkom i tecom po gradu, koje mi i danas mirisu na kokice, kesetenje, kuvani kukuruz, ili se cakle i presijavaju kao novogodisnja papirna kapa kupljena na jednom standu ... Tako će njemu možda jednog dana u secanju neka setnja sa mamom mirisati na cimet i cokoladu, te su uspomene najlepse i najtoplije.

ja imam problem sa mojim sinom u smislu rituala kupovine u kome on uziva...i tu je kraj...recimo,kada se vracamo iz vrtica prolazimo pored mesta gde se prodaju baloni punjeni helijumom...kupimo pre par nedelja Nodi balon koji je tražio(nije bas jeftin) uzeo ga je u rukicu nosio do kuce,pustio da se vuce po sobi i to je bilo sve...posle par dana nam je izleteo kroz prozor kada je duvao vetar,ma primetio nije...ove nedelje prolazimo, opet trazi...ja pomislim da mu ipak prethodni nedostaje,primetio da nema...odabere opet Nodija donese kuci i ista prica...ali sutradan opet kako smo prošli pocinje scena„baloni,baloni” pa prekosutra i tako sve vreme,biće i danas dok mu ovaj stoji kuci.ista prica i sa pecivom u pekari pored koje prolazimo,odmah posle balona...moramo da kupimo pecivo koje on odabere u vitrini govori sve vreme „njam,njam” a onda čak i pred prodavacicom neće i da ga pogleda...ma čim platimo...a onda ide kiosk sa kokicama u Nodi kutiji gde me sazaljivo gleda žena koja tu radi svaki put kad platim jer zna ono sto vidja skoro svaki dan-bacimo kokice jer ih i ne pogleda čim platimo.a ako odbijem kupovinu to je bacanje,vriska,otimanje...sada sam pocela da menjam putanju kojom se vracamo iz vrtica ali naći će on nove rituale već prolazimo pored kioska sa pomfritom,krofnicama i pocinje ista prica-prvi put nešto i pojede ili se obraduje a posle ne pogleda...razmišljam već dugo o ovom problemu i bas me zanima šta će misliti druge mame jer sam izgleda u sličnoj situaciji kao postavljacica teme...jedino sam sa igrackama resila kao i neko sto pomenu-prvo sam kupovala a onda kada sam videla da vise nema nikakvog smisla ni radosti pocela da krijem i stavljam u fioke i ormare pa kad izvadim po neku radost traje bar 5 minuta.

Sitnice?? Ne! Nikako! Para i para sam se nadavala na svakakve gluposti. Automati sa gumenim glupostima, lopticama, zvakama... To više ne prolazi kod mene. Sada ima svoj dzeparac i sa njime kupuje Filly konjice, stikere, casopise ili šta drugo sto je zanima. Slatkise ne voli i ako kupi nešto, to je nešto minimalno. Forsiram joj knjige i voce.

sitnice ih vise obraduju nego krupne stvari, makar dok su mali

uzivam da im izvucem radost s sitnicama, ali to ne svaki put već da bi bilo sladje...

a ti zahtjeve dok cekas u redu, ignorisem, uglavnom imam prozirne odgovore, tipa nemamo para za to, jer cuvamo za nešto drugo..glupi ali prolaze...

Pamtim iz detinjstva da sam volela da idem u prodavnicu sa tatom. Znalo se: imam pravo da izaberem jednu stvar. Ja bih onda gledala i dugo se premišljala šta je to što želim...Neki keks, kiriki i sl. Nije bilo urlikanja u prodavnici:)). Moji nisu voleli puno da trose pare na gluposti pa bi s vremena na vreme uslisili neku nasu zelju za ovim ili onim, ali nikako često...Mislim da je neka umerenost najbolje rešenje...

Pazite sa tim „nemamo para za to”, da ne bude kao sa jednom mojom koleginicom koja to često koristi kao izgovor u prodavnici.

Dolazi cerka jedan dan iz skole i kaže :„Mama, treba da se uplati $70 za izlet, ali ne brini, ja sam već rekla uciteljici da mi nemamo para jer ti moras da platis racune”.

:)