Draga Pitagora! Bas mi je zao sto ovo čitam, ali jako je dobro da si sebi konacno priznala i napravila taj prvi, najkriticniji i svakako najtezi korak od svih narednih! Iskreno nemam puno iskustva sa ovim problemom ali sam ipak htela da ti pruzim podrsku i da ti kažem da ne odustajes od sebe i da sad samo ides dalje, polako ali sigurno u zdraviju i bolju sebe! Prvo učini to za sebe pa tek onda za sve ostale. Svakako mislim da je prva stanica lekar pa neka te on uputi dalje i preporuci psihologa itd. Inače samo jedan mali savet koji će ti možda pomoći negde usput...nemoj razmišljati o ostatku svog zivota i da ćeš od sad morati da vise nikad nemas tu kontrolu nad svojim izgledom i unosom hrane, razmišljaj samo o danas ili samo o narednih pola sata ako ti je lakse, i sve tako...znaci u narednih pola sata jedem i radim to i to...a posle ćemo da vidimo. Nemoj se opterecivati šta će biti sutra ili za pet minuta, bitno je da si u trenutku u kom se nalazis ok. Kao kad bi ostavljala cigare recimo, pa kažeš e neću da pusim još deset minuta pa ako mi se i dalje pusi onda ću...pa kad prođe deset minuta a ti opet onda kažeš istu stvar i sve tako...time stvaras jedan vid kontrole takođe. Ne znam da li će ti ovo ikako pomoći ali rekoh ne može da skodi, možda ti zatreba;) Verujem da ćeš na kraju izaci kao pobednik, želim ti svako dobro i tebi i tvojoj porodici i bez očajavanja, samo hrabro! Pisi ovde da nas obavestis kako napredujes i ako ti je teško da te malo dignemo! Pozdrav:)

Cao,

ja sam par godina imala nešto slično bulimiji, između moje 18 i 22 godine. Pocelo je tako što sam u toku leta, radeci u baru fizicki dosta naporno, jako smrsala i zategla sve misice. Pošto mi se taj izgled jako dopao, a nikad nisam bila u stanju da držim dijete, pocela sam povremeno da povrecam „visak”. Prvo jednom u par nedelja, pa sve cesce, u jednom periodu svakodnevno. Znam taj osecaj, skrivanje i stid.
Kod mene nije daleko odmaklo na sreću, nisam razvila nikakve zdravstvene probleme i nisu mi ostale posledice. Prestala sam sama od sebe, kada sam otisla na studije u holandiju i bilo me sramota da trosim pare koje mi roditelji daju na hranu, koju ću na takav način da bacim. Prestala sam naglo, i bez pomoći sa strane. Od tada ima preko 10 godina, i nikada se nisam vratila tim ruznim navikama.
Inače, nikad nisam bila debela. U tom periodu sam preterivala sa „zdravom” hranom, sve bareno, nemasno, bez secera, a onda tajna kompenzacija i povracenje.
Od kako sam prestala, jedem SVE, i jedem zdravo, ali kolicinski umereno. Ne zabranjujem sebi slatkise, i valjda zato što „smem” da ih jedem svaki dan, ne jedem ih često i ne u velikim kolicinama. Obozavam povrce i voce, često jedem przeno u wok-u na maslinovom ulju, uzivam u hrani.
Ne znam šta da ti kažem. Ja nikada do sada nisam o ovome pricala sa drugima, bilo me je sramota. Čak i nakon što sam prestala i pobedila sebe, nikome nisam rekla da sam imala taj problem. Sad, procitavsi tvoju poruku, odjednom sam shvatila da mogu sve ovo da napisem, i da je to za mene proslost.
Nemam neki recept. Ne znam koliko razgovori sa psiholozima i sl pomazu ili ne. Meni je bila glavna vrlo jaka motivacija. Ako ćeš po mom receptu, posto već imaš decu, pomisli koliko tvoj odnos sa hranom može negativno da utice na tvoju decu. Kad već ne možeš da prestanes zbog sebe, prestani zbog njih. Ja sam prestala zbog postovanja prema teško zaredjenom novcu mojih roditelja.
Nemoj da mislis da te kritikujem, nadam se da ovo sto pišem ne zvuci grubo.
Moj slučaj je bio jednostavan, gledano sa ove vremenske distance. Nisam imala nikakav problem ni traumu ni dobar razlog, pocelo je slučajno i bezveze, i zavrsilo se nekako samo od sebe. Ne znam šta je kod tebe uzrok, nesrecno detinjstvo, neka trauma, neka druga bolest ili nešto deseto. Ako postoje duboki razlozi zbog kojih si ovo pocela i zbog kojih se već 15 godina mucis, verovatno ćeš morati da trazis strucnu pomoć, sa kojom ja nemam iskustva.
Srećno.
PS Na sekund sam se mislila da li i ja da otvorim tajni pseudonim, ali nisam. I da znaš, nekako mi je lakse, iako sam problem davno pobedila, mislim da sam danas pobedila i sram, koji ide uz ovu bolest. Proveravacu ovaj forum još par puta danas, ako budes htela dalje da pricas.

P.s. Vidi prvo doktora opste prakse, razgovaraj sa njim i vidi da li će to on preporuciti psihologa ili psihijatra.
Ovo sam nasla sad na brzaka. Nadam se da može pomoći.
http://forum.krstarica.com/showthread.php/60824-STRU%C4%8CNJAK-ZA-LE%C4%8CENJE-BULIMIJE-U-NS

E zeznula sam se, sad znate ko sam

E sad kad znate, problem mi je sto sam dobila prošle godine otkaz kad sam se vratila sa porodiljskog bolovanja, to me je dotuklo.

P.s. Punim 40 u septembru. Pa ti sad vidi :). Ništa te u zivotu ne može zaustaviti osim ti samu sebe.

ma nije bitno sto znamo ko si...Bitno je da ti sama uvidjas da je problem i dasi voljna trziti pomoć za to. To je najtezi korak. Mislim da ti je neko dobro preporucio da ides kod doktora opste prakse, pa da te uputi na pravo mesto.
Što se tiče opsesije tezinom, evo ja te 100% razumem. Postajem depresivna zbog toga, i uzasno izgledam sebi.
Sto je najgore ja sam prestala da radim bilo šta po tom pitanju, a pre sam bila toliko aktivna...Ti si bar napravila prvi korak i ja ti na tome čestitam...ja još uvek koracam unazad :(

Zato sam i postavila temu, interesuje me kako to ide kod nas i da li uopste ima nekog smisla. Znaš kako izgledam, svako bi rekao da nisam normalna, ja to znam, ali...

Safira...BRAVO.

Najtezhi KORAK si nacinila.Vidi pisaću kasnije ono shto mene brine je da mi ne dehidrirash i kalijum ne izgumish pa da bude tezhak zdravstveni problem.

Usled čestog povracanja iz drugih razloga izgubila sam drugaricu 43 godini zhivota.Napominjem drugih razloga nije se obratila pazhnja i gotovo.

Ako i sama to cinish trenutno svakodnevno ili vishe puta u toku dana molim te uzmi suplement.Zajedno sa Mg.

Ostalo kasnije pishem i za josh jacu podrshku.

Ma će te izlecimo ovde...samo da ne odemo u anoreksiju ili Obelixa...;0))) Totalnog sam mishljenja da humor pobedjuje.
Pomogo je meni kad sam napokon nashla coveka s kojim do besvesti mogu da se zezam,i napokon spavam.
E tako sam pocela i da se gojim.Shto ti govori da sam vishe imala problem sa anoreksijom.Mada vishe bih rekla za gubljenjem apetita.

Sad ćemo da iskoristimo tvoju temu da se i same izjadamo ...sve imamo neku ovisnost.Ja cigare...mrzim sebe zbog toga i sve uradim neshto polovicno ali nikako skroz da se skinem.GaranT imam josh neshto ali ne mogu da se setim trenutno.

A kad malo odmorim seticu se josh 5 najmanje...;0))

Safira draga dosta žena prolazi kroz to, a ti si napravila jedan korak napred jer si priznala sama sebi. Ovo nije nešto što se ne moze izleciti, sve naravno od tebe zavisi. Želim ti da uspijes u tome i da pronadjes sebe. Grlim:)

Možda je dobro sto si se „zeznula”, biće ti lakse da ga resis kada je problem na otvorenom.
Moj mail imaš ako želiš da pricas.

Nikada nisam patila od bulimije, ali jesam od fobije.
Ne znam šta da ti kažem, probaj preko googla ili na drugi način da saznaš ko je u tvom gradu dobar terapeut.
Svakako se javi tvom doktoru opste prakse.

Prvo, mislim da je dobro sto si pocela da pricas o svom problemu i to na ovom forumu. Ja sam o sebi sve i svasta napricala ovdje, vise negativnih čini mi se nego pozitivnih stvari i uvijek naisla na veliku podrsku tako da nema šta da brines.
Evo, otvoricu se i ovaj put (ispade da sam ja sve probleme prošla u zivotu, i mucne veze i probleme u braku, pa polu-depresija kad sam dobila dijete, i još da ne pricam). Ja u stvari vjerujem da vecina ljudi prolazi isto/slično samo mali broj prica o tome otvoreno jer neće da narusava sliku 'savrsenstva' u svom zivotu/braku i ostalo, i to naravno pred drugima...ja nemam lično taj problem, vise mi je stalo da izbacim 'muku' iz sebe...
Nego da ne davim, ja sam u periodu od svoje 17-19 godine prolazila bas kroz sve to o cemu pricas i mislila sam da nikad neće proći Svega je bilo, na kraju sam toliko smrsala da me ljudi vise nisu mogli prepoznati, izgubila mestruaciju, kosa pocela da opada i još svasta nešto. Ja tad nisam mislila da je to nešto strasno, strasnije mi je bilo biti debela (sto zapravo nikad nisam bila, sve do sad:). Bila sam opsjednuta brojanjem kalorija, sjecam se maksimum mi je bio 1200 na dan. I naravno dzim, sauna i trcanje dok ne padnem na nos. A ta muka kad unesem kaloriju vise, pa krivica, pa povracanje...i sve tako u krug. E, sad što se tiče terapije ne znam, meni je prošlo samo od sebe, kad sam krenula na fakultet, pa poceo rat, pa mi se fokus pomjerio na druge stvari.
Ja ne znam lično mnogo o bulimiji (kad sam ja imala ovaj problem nisam ni znala da ta moja opsjednutost ima ime), samo bi htjela da te pitam koliko si okupirana u zivotu? Šta te ispunjava i dal se bavis stvarima koje te ispunjavaju? Kako na sve to gleda tvoj muž (dal uopste zna za problem?), kakva su njegova ocekivanja i da li generalno imaš pritisak ili podrsku s njegove strane? Ostali, drugarice, drustvo, jel imaš nekome kome se obracas i pricas o problemima ili se vise držiš povrsine u druzenju?

Draga, nemam iskustvo sa ovom bolescu, ali sam od onih koje često staju na vagu i kontrolisu kilazu i smeta mi ovih par kila viska koje sam zadrzala od trudnoće. Smeta mi i sto nemam energiju da ih skidam, jer malo spavam. A malo spavanja i dijeta ne idu nikako.

Slusaj, nema šta da te bude sramota. Svako ima neki problem, a ovo je tvoj i dobro je sto pricas o tome. Kao sto si i sama mogla da procitas, bolumija jeste bolest i samim tim znaš da ti je potrebna pomoć. Ti najbolje poznajes sebe i možeš i sama da zakljucis da se problem otima kontroli i da ti treba pomoć strucnog lica. Od ove bolesti pati mnogo žena i može ozbiljno da ugrozi zdravlje. Idi do doktora, budi iskrena. Svoje trenutno nezadovoljstvo lecis- bolescu.
Možeš sa nama da pricas o svemu, ali smatram da tebi treba neko sa mnogo vise znanja, neko ko može zaista da te prati i pomogne.
Nemoj da te je blam, idi kod doktora. U pitanju je zdravlje, a zdravlje je pored dece najvece bogatstvo. Nemoj da se igras sa tim.

ja mislim da je ova blondinkina analiza fantastična utoliko što može da se odnosi na sve nas, 'prinudne domaćice' kako ja to volim da kažem.

Jeste, volim što sam sa decom, i nije mi dosadno, naprotiv imam milion obaveza, ali sam ubeđena da bi ih efikasnije obavljala da mogu da izađem i odem među ljude, i radim nešto zbog čega bih se osećala više cenjeno od same sebe pa i ukućana i okoline (iako svi znamo da je posao stay-at-home mame ustvari najteži posao koji je najmanje primećen i najmanje priznat)pogotovo u imigraciji gde si sam bez igde ikoga.

Moramo se boriti, nema druge, da nešto promenimo na bolje u svojim životima i budemo zadovoljnije i jače za svoju dečicu i muževe, naravno.

Draga Safira, i ja ti od srca pruzam virtuelnu podrsku u ovoj borbi.

Nešto ću ti ispricati. U detinjstvu, negde oko polaska u skolu, secam se jezivog straha kog sam imala od smrti i umrlih ljudi. Obično sam ga jako osecala u kuci moje bake gde smo često provodili deo leta. Sada mi je interesantno da mislim o tome, o psihoterapiji kojoj sam podvrgla samu sebe suocavajuci se sa tim strahom - terala sam sebe da spavam u krevetu u kom je moj deda umro. Prevazisla sam ga.
Ovo konkretno možda nije dovoljno vezano za tvoj problem, ali ima dodirnih tacaka u prepoznavanju istog. A to je već korak ka resavanju. Ono precesto citiranje fraze „sve je u glavi” nije bezveze. Malopre sam pogledala na netu šta se preporucuje kao terapija (sve bih učinila da ne uzimam antidepresive), pa mi se čini da je najbitnije i najzdravije da covek upravo sam sa sobom pokusa da razresi ovaj cvor, da se natera na promenu navika i da postane ZADOVOLJAN SOBOM. Moras da volis sebe. I moras da uposlis sebe dodatno, da radis nešto sto će te ispunjavati. Blondi je gore navela nekoliko stvari koje bih ti i ja napisala. Okupiraj mozak necim sto će ti skrenuti paznju od brige za izgled. Ne budi nesigurna u sebe. Par mama je navelo nacine na koje su se one izvukle - jedna je navela motivaciju (finansijski momenat), druga zivotne okolnosti usled kojih je shvatila koliko je opterecenje izglednom nebitno. Za tebe motivacija može da bude tvoje lično zdravlje, a samim tim i zdravlje tvoje porodice.

Izvini ako sam rekla nešto sto ti se ne bi dopalo, ti verovatno odavno spavas, a evo, u 04.42h ja još sedim i moguće je da usled umora kažem nešto sto bih inače rekla malo „mekse” :). Jednostavno sam pokusala da se stavim u tvoj polozaj, na tvoje mesto i dokucim kako bih se JA nosila sa tim. U svakom slučaju, želim ti svako dobro. Mislim da je razgovor sa pravim ljudima (strucnim, a možda ni to nije potrebno, možda samo osoba od poverenja?) melem.