Кад сам дошао у Чикаго, 1997. године, иста је прича била. Учио сам наше људе тамо Енглески, помагао им да положе возачки испит за камионе. Онда ме они питају да ли бих и ја да возим (положио сам, имао дозволу али нисам возио). Ја им кажем: „Ја могу да возим колико хоћеш али морам да спавам бар 8 сати у комаду, иначе нисам низашта” - а они сви прснули у смех. То, ваљда, никад камионџија не може, то су неке смене од неколико сати итд. И тако, нисам постао камионџија.

Хвала, Tubby, мислим да је то добар савет. Видећу, попричаћу са шефом у понедељак, размислићу.

Хвала вам на добрим жељама...нисам још сасвим одлучио али ипак мислим да ћу највероватније отказати.
Кад сам ишао у Сербију у Јулу '23., други дан по путу (пут траје 24 часа, све заједно) одем у Кладово, нађем се са другаром тамо. Ништа ми није рекао, али кад сам опет тамо отишао после пет дана он ми рече: „нисам хтео да ти кажем први пут, али био си блед као креч, бринуо сам се али нисам хтео да те плашим”. Рођаци су ме питали зашто изгледам тако уморно итд.
Баш сам осетљив на неспавање. Увек сам био. У гимназији и на факултету, ја сам био „парти-брејкер” - први сам ишао да спавам кад је седељка (не баш увек али најчешће). Умео сам и по 12 сати да спавам а и сад тако радим за викенд, ако узмогнем.
Тему сам почео онако, спонтано, јер је та понуда дошла сасвим неочекивано. Хтедох да се мало похвалим али и да поделим своју недоумицу.
Симо је вероватно у праву да би ово све било лакше пре 20 година, не знам. Једном су ме слали на пут у Њу Јорк и то је све у мојој „каријери”. Ја сам више „техничко лице”. Требало би Корејанце да учим „SAP Business Objects” („SAP BI”). Моја висока титула вам је „Senior BI Analyst”.
...да испричам тим поводом једну анегдоту која ме је баш насмејала „за време онда” (кад сам дошао у САД). Један наш човек који је имао две факултетске дипломе дошао у САД. Није знао језик и нађе неки посао да ради у продавници. Питају га код куће шта конкретно ради а он ће: „јел'знаш оног код нас у продавници што има мастиљаву оловку и пописује робу? Е, ја нисам он него његов помоћник!”

Тако и ја. Око мене се сви отимају за менаџерске послове а ја никад нисам ни желео да радим за плату, тако ми се заломило у животу. А најмање од свега желим да управљам људима за рачун „газде”. Тако, деценијама пиљим у компјутер и лутам по Интернету, истражујем. На послу и код куће.

Питао ме шеф да ли могу да идем за недељу-две. Рекао сам боље не. Нашао је замену.
Ето, није ми суђено да видим Кореју, бар не ове године.
Ја планирам да идем на једрење око света једног дана, тако да ћу можда тамо ићи морским путем. Ако Бог да.