Diskusije : Pravoslavlje

 Komentar
Tolstoj i Ruska Pravoslavna Crkva
Makarios
(Imigracioni Agent)
23. februar 2011. u 06.02
Толстој протеран из руског живота
МОСКВА -

Данас је тачно 110 година од дана у коме је Руска православна црква из својих редова протерала - великана европске и светске књижевности Лава Николајевича Толстоја.

Руски интелектуалци оптужују цркву да је Толстоја ставила на црну листу. Црква је оптужила великог писца да је помогао комунистима да дођу на власт. Да ли га зато, осим цркве, данас неће ни држава?

Толстој јунак ријалити шоуа

Гигант писане речи је умро 20. новембра 1910, а стота годишњица његове смрти прошле је године, осим малог пријема у министарству културе, прошла незапажено.

Насупрот Толстоју, годишњице других великана руске књижевности се достојно обележавају. Тако је председник Медведев посетио родни град Чехова поводом 150. годишњице његовог рођења.

Годину уочи 100. годишњице Толстојеве смрти, додуше, у Москви је приказан филм „Последња станица” посвећен Толстоју.

Филм је, међутим, снимљен у Немачкој, глумци су Енглези, а редитељ Американац. Руски продуцент Андреј Кончаловски каже да је обишао сва могућа руска министарства молећи за подршку, али је није добио.

У земљи која не пропушта прилику за јавна обележавања догађаја из историје то је необично. Тако се о Толстоју поново расправља, скоро истим интензитетом као за његова живота.

Чак се и детаљи из његовог живота описују на сурово реалан начин. Када је на крају одлучио да се потпуно повуче из јавности, Толстој је напустио своје имање, отишао у неку удаљену кућу и почео живот аскете. То се у Русији приказује као неки ријалити шоу.

Комунисти га славили као „огледало револуције”

У причу се укључио и Сергеј В. Степашин, некадашњи директор КГБ, који зна где је Толстој сахрањен. Наиме, након што га је православна црква екскомуницирала, његов гроб није обележен на достојан начин.

Недавно је и он, након пишчевог пра-праунука Владимира Толстоја, затражио да се то промени: „Можете отићи на место где је живео и радио, стварао, и онда одете на његов гроб који је обична хумка. То је неразумљиво и зато сам одлучио да напишем писмо.”

Степашин је писмо послао патријарху руске православне цркве која је постала арбитар у многим нејасним питањима у Русији. У писму он тражи опрост у име Толстоја. Прошао је као и пре десет година Владимир Толстој.

А у време СССР црквено анатемисани писац је био третиран као храм руске књижевности, делом и зато што се залагао за радикална решења у предвечерје Октобарске револуције.

У време царевине добио је чак надимак „други цар” и - користио је ту позицију. Говорио је против полиције, војске, приватног власништва и сваке форме насиља, па и цркве. Лењин га је назвао „огледалом револуције”, игноришући његов пацифизам и дубоку веру у бога.

За 50. годишњицу његове смрти ЦК КПСС је припреме почео - две године раније!

Однос садашње државе према Толстоју, међутим, не изненађује његовог пра-праунука који води музеј посвећен писцу у Јасној пољани, где је живео и радио.

„Свака власт покушава да искористи велике људе за своје потребе. Тренутне власти то не раде са Толстојем. Можда нису довољно паметни, али су можда и толико самоуверени да им то није потребно”, каже Владимир Толстој.

Писац „кројио” Јеванђеље и Христа по своме

Али, шта је с црквом? Тадашњи патријарх Алексеј одбио је Владимирову молбу за опрост пра-прадеди. Патријарх је, додуше, признао да је Толстој „геније руске књижевности”, али и остао при ставу да се давнашња одлука о екскомуникацији не може исправити, јер - покојник се не може покајати.

Црква, дакле, и даље сматра да је Толстој остао у „великом греху гордости”, да су његова дела уперена против хришћанства, да је „створио своје Јеванђеље” и тиме се сам одстранио из православља.

А Толстој је заиста тражио да се Јеванђеље ослободи свега што је здравом разуму непојмљиво и што је у домену чуда, порицао је свето тројство и да је Христос бог, стављао га у ранг мудраца Кришне, Буде, Лао Цеа, Сократа, Платона...

Сматрао је да је прича о загробном животу јуродива, а о греху Адама и Еве бесмислена као и о безгрешном зачећу Христа, а да је клањање иконама и моштима светаца магија...

Тврдио је, међутим, и да је божја милост толико велика да неће правити разлику између праведника и грешника, а црква му можда највише замера то што је сматрао да у вери нема посредника, да човек богу треба да се моли сам, као Исус, а не у цркви.

Makarios
(Imigracioni Agent)
23. februar 2011. u 06.18
Interesantan tekst o velikanu pisane rijeci ali me zbunjuje njegovo uvjerenje da poznaje apsolutnu istinu, da mu netreba Sveto Jevandjelje, da je magija klanjati se Svetim Ikonama i Svetim Mostima. Ono sto je govorio za Gospoda ne mogu da komentarisem, suvise je teško za mene ovakvog kakav jesam. Draga u Hristu braco i sestre ovo je dokaz sto Gospod rece u Novom Zavjetu ono sto je sakriveno od mudrih bit će otkriveno prostim. Evo Gospod je sakrio od jednog od najmudrijih u ovom svijetu ali mi opet nije jasno da covjek koji je mogao da pronikne u ljudsku dusu, da opise svaku njenu patnju, radost i onaj najmanji treptaj te iste duse, nije bio u stanju da vidi istinu da povjeruje da je Isus Hristos Gospod. Pored svega sto je napisao i jedne izuzetno značajne uloge na polju svjetske knjizevnosti ipak mogu da kažem kakva steta pored svih talenata koje je dobio od Gospoda otisao je kao slijepac. Kakva steta
LukaNS
(student)
23. februar 2011. u 17.10
„А Толстој је заиста тражио да се Јеванђеље ослободи свега што је здравом разуму непојмљиво и што је у домену чуда” шта ово треба да значи, јел цитат?

„оанн Кронштадский называл Толстого не просто злым гением, но предтечею антихриста, а его борьбу с Церковью — делом дьявольским, за несколько лет предсказал несчастное бегство Льва Николаевича из родного гнезда, неудачную попытку покаяния и смерть в полном духовном одиночестве”

http://vivovoco.rsl.ru/VV/PAPERS/HISTORY/EXCOMM/IOANN.HTM
probisvijet
(siromah)
23. februar 2011. u 17.28
Gordost je grijeh a kritikovati nekoga zbog njegovog mišljenja je posebna vrsta gordosti. Niko ne zna ime gordog crkvenjaka koji se zakacio za Tolstoja a za Tolstoja znaju svi. Bozija pravda.
Makarios
(Imigracioni Agent)
23. februar 2011. u 19.49
Veliki pisac ne mora da bude Hristov, svi mi imamo slobodu izbora. Ako ste citali njegova djela vidi se jedan potpuno drugaciji odnos prema grijehu preljube nego kod Dostojevskog koji je bio zaista srcem u Pravoslavlju. Uzmite odnos Ane Karenjine prema svojoj djeci, svojoj porodici, prema Gospodu i na kraju samoubistvo. Dok recimo u Zločinu i Kazni glavni junak na kraju prilazi Gospodu. Poruke koje daju ova dva pisca jedan koji je u Hristu i drugi koji je reformista mason? Neradi se o pljuvanju po Tolstoju ko sam ja da kritikujem bilo koga, samo poredim i tražim odgovore. Zar nekaze Hristos budite mudri kao zmije?
probisvijet
(siromah)
24. februar 2011. u 18.46
Nema dokaza da je Tolstoj bio slobodni zidar mada je to vrlo vjerovatno. Interesantno da ni „masoni” u njegovim pisanjima ne prolaze bolje (nego Crkva). U pismu supruzi kaže kako je citao neke masonske knjige i da je bio depresivan jedno poslijepodne jer je shvatio da su „svi masoni budale” :))

U Ratu i Miru glavni junak Pjer Bezuhov opisuje rad jedne loze, kategorizuje masone od onih koji shvataju misticno i misteriozno ucenje slobodnih zidara do onih koje zanima prestiz i poznanstva radi vlastite koristi.
Navodi kako je, pristupanjem slobodnom zidarstvu, zamijenio cvrsto tlo „klimavim”, uopste, kako mu je teško da vidi iste nekompetentne ljude iz svoje svakodnevnice u drugom svijetlu (kao bracu „masone”) ali daje politicka vidjenja i asertacije tipicna za nekoga ko je izvan slobodnog zidarstva?

Bilo kako bilo ovaj velikan ljudske misli zasluzuje bolje. Tolstoj je mrtav ali Crkva nije i molim se Bogu za njegovu rehabilitaciju (Meri Mek Kilop je bila ekskomunicirana iz rk Crkve da bi nedavno bila proglasena za sveca!).

Da li je neko Hristov ili nije to jedino zna Gospod i mi se ne moramo time baviti a dok je ljudskog roda na zamlji biće i Crkve. Crkva kao i slobodno zidarstvo su oboje Misterija a „ko Misteriju živi loše ili pogresno izgubi je jedino za sebe a drugome može pruziti samo zapecacenu kovertu” (Rilke)
Makarios
(Imigracioni Agent)
24. februar 2011. u 23.08
Brate Probisvjet bez obzira na naše lične simpatije prema bilo kom covjeku na ovom svijetu...ali neko ko je madju najumnijim ljudima ovoga svijeta i tvrdi da Isus nije Bog? šta reci?
U isto vrijeme tvrditi za sebe da je Pravoslavni a izricate takva bogohulstva. Na ovu tvrdnju se može staviti samo tacka, nema komentara. Razvodnjavanje bogohulnih tvrdnji i njihovo minimiziranje nema smisla, bez obzira o kome se radi mi Pravoslavni treba da se ogradjujemo od takvih ljudi cvrstom vjerom. Nekazem da treba mrziti Tolstoja ili bilo koga nedaj Boze, grijhove svoje i tudje mrzimo a grijesnike treba voljeti.
Cinjenica je da se Tostoj za zivota nikada nije pokajao niti obratio RPC i zatražio oprostaj. Umro je u istim uvjerenjima zbog kojih je izbacen iz RPC a to su: Isus nije Bog, Djevica Marija nije bezgresno zacela, Magija je klanjati se Ikonama i Mostima Svetitelja, zivot poslije ovozemaljskog zivota nepostoji,netreba se moliti u Crkvi nego nasamo itd...
Tipicne tvrdnje new age pokreta koji je stvoren od strane masonerije (za šta ti mogu dragi brate Probisvijet i navesti cinjenice ako želiš?)To sto kažeš da je kritikovao neke masone odnosno clanove masonskih loza koji su u njih ulazili radi lične koristi a ne ubjedjenja i vjere u masonske ideje lici mi na dobrog komunistu koji kritikuje komuniste koji su usli u partiju radi licnog interesa a ne uvjerenja u ideje komunizma. Tolstoj nikada nije rekao za masonski pokret da je bogoboracki-antiHristov i da je u samoj svojoj sustini zao.
Volio bih da jeste ali nije i ja se sa tim moram pomiriti. Znala su nasa Ruska Braca kolika je velicina Lav Nikolajevic Tolstoj ali su znali i kakva steta i zlo će se raširiti u Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi ako ideje Tolstoja budu promovisane u samoj Crkvi i koliko će naše vjerne brace i sestara biti prevareno lazima velikog Tolstoja.
Teska zavrsnica ovog mog pisanja, neka meni gresnom Gospod oprosti ali laz se mora nazvati pravim imenom a to je laz bez obzira dali dolazila od Velikog Pisca, Svestenika, Radnika ili bilo kog drugog. Ako se bojimo javno da je nazovemo njenim pravim imenom onda je nesmijemo odobravati jer će nas to odvesti ravno ocu laži gdje pripadaju svi koji mu služe.
Nemislim dragi brate Probisvjet na tebe, niti da ti služiš laži, jednostavno nas dvojica samo drugacije mislimo sto je dobro jer oni koji bas oko svega imaju isto mišljenje ili nisu nikakvi ljudi ili su u nekoj psihijatrijskoj bolnici.
Budi mi cvrst u Hristu i neka te Gospod i Bog nas Isus Hristos blagoslovi i sacuva od svaog zla a i mene gresnog neka ne zaboravi.
Tvoj brat u Hristu
gresni makarios
avtor
25. februar 2011. u 04.54

>> ali neko ko je madju najumnijim ljudima ovoga svijeta i tvrdi da Isus nije Bog? šta reci?
U isto vrijeme tvrditi za sebe da je Pravoslavni a izricate takva bogohulstva. Na ovu tvrdnju se može staviti samo tacka, nema komentara.<<

Овде си нешто друго кренуо да објасниш, али си се насукао на монофизитизам : )

Сматраш ли тврдњу „да је Исус Бог” мање погрешном од тврдње „да је Исус човек”?

Ако погледам у себе, видим да је де-факто сматрам „мање погрешном”, па зато питам...

Makarios
(Imigracioni Agent)
25. februar 2011. u 06.50
Brate Avator nisam monofizista nedaj Boze, niti odricem Gospodu Isusu Hristu ljudsku prirodu ali problem je u tome sto Tolstoj odrice Isusu BOZANSKU prirodu a to je Bogohulstvo, nije li jer kaže da Isus nije Bog?
Ja vjerujem u ono sto je naoisanou Novom Zavjetu „Ja sam u Ocu i Otac je u Meni” rece Gospod sto jasno pokazuje njegovu Bozansku prirodu, pa onda u Simbolu Vjere gdje kažemo „Vjerujem u jednoga Boga Oca Svedrzitelja Tvorca neba i zemlje i svega vidljivog i nevidljivog u I jednoga Gospoda Isusa Hrista Sina Bozijeg, Jednorodnog od Oca rođenog pre svih vekova, svetlost of svetlosti Boga istinitog od Boga istinotog... i na još mnogo mijesta, pa onda pisanje SVetih Otaca koji sve do jednoga tvrde da je Isus Hristos Gospod i Sin Boziji ne odricu mu ljudsku prirodu ali u isto vrijeme ni Bozansku za razliku od Tolstoja.
Zar se mogu nazvati Pravoslavnim Srbinom ako lažem kada izgovaram Simbol Vjere? Tolstoj je lagao kad god je izgovarao Simbol Vjere, nije li?

Od Gospoda svako dobro, tvoj u Hristu
gresni makarios”
LukaNS
(student)
25. februar 2011. u 10.10
A zašto jednostavno ne pročitate šta je to sveti Jovan Kronštatski zamerio Tolstoju, u mom prethodnom postu..

Ukratko Tolstoj ismeva Stari i Novi Zavet, sveštenoslužitelje, Crkvu kao potrebu i naravno Simvol vere (которого Толстой не признает и в который не верит, как несогласный с его безбожием.)
avtor
25. februar 2011. u 10.11

Нисам ни мислио да си монофизита, али тако ти је испала реченица. Зато помислих да би требало реаговати, јер неко можда и чита ове наше умотворине, па да га не наведемо на погрешан пут.

avtor
25. februar 2011. u 15.23

Кападокијци су то назвали непомешаном нераздељивошћу божанске и људске природе у Богочовеку Исусу Христу.

То је учење Цркве у задњих 16 векова. Догма : )

Не знам шта је Толстој писао на ову тему, али верујем да је таквом ерудити био познат став Цркве по том питању. А ништа чудно ни што је пао у жешћу прелест, то му дође нешто као јединица мера за горедељивост.
probisvijet
(siromah)
25. februar 2011. u 16.06
Šta vi mislite o dvogodisnjem djetetu koje nema pojma o svom ocu?
Ne zna ni kakav je njegov otac, ne zna ni šta mu radi otac...samo zna da otac postoji. Da li ga otac manje voli zbog toga?
avtor
25. februar 2011. u 16.21

Само још једно објашњење: то, са 16 векова се односи на формулацију Кападокијаца из 4 века, а не на само учење Цркве које је одувек говорило да је Исус Христос и Бог и Човек. Кованица „Богочовек” се ваљда користи још у 3 веку. Неки кажу да је први користио управо Ориген.

сори за упад,

Praskozorje
(pesnik)
25. februar 2011. u 17.55
Мали песнички ''упад'' па кога интересује, слово професора Тарасјева о генијалном Толстоју:

http://www.svetigora.com/node/7958
''Због својих ставова који су негирали основне црквене догме Синод Руске православне цркве закључио је 1901. године да се Лав Николајевич Толстој сам искључио из цркве. Професор Тарасјев, велики познавалац Толстојевог дјела и прилика у Русији у времену у коме је Толстој живио, закључује да је Лав Николајевич био генијалан писац, а лош философ и мислилац, који је био прожет превеликом гордошћу. Та његова гордост проистиче из чињенице што није, као рецимо Достојевски растао уз мајку или бабушку, која би му од раног дјетињства улила чисту вјеру. Умјесто тога васпитали су га учитељи странци. У тој својој гордости он се заносио идејом да поправља учење Цркве. У тој гордости отишао је са овога свијета без опијела и покајања''.

Makarios
(Imigracioni Agent)
25. februar 2011. u 18.12
Brate Luka isao sam na sajt koji si postavio ali nije moguće procitati ništa jer izadju mi samo nekakve linije a zasita bih volio da procitam šta je Sveti Jovan Kornstatski govorio o Tolstoju jer su bili sudionici istog vremena i Sveti Jovan Krostanski je mnogo bolje poznavao i Tolstoja i njegovo okruzenje. Ako možeš molim te postavi tekst u nekom drugom formatu ako ne ja ću pokusati da pronadjem na nekom drugom mijestu ali ću uz Boziju pomoć sigurno naći.
Volio bih da je Tolstoj pisao drugacije o Gospodu o Novom i Starom Zavjetu, da je jedan od nas, da ga mogu zvati bratom u Hristu ali nije i ne mogu ga nazvati bratom u Hristu jer za njega je nas Gospod samo covjek a Sveta Bogorodica žena kao i sve druge žene.
Zar nevidite da se on jednostavno ruga?
Kako da uporedimo jedan od najvecih umova Ruskog velikog i nama bratskog naroda s dijetetom od dvije godine? Mnogo bolje bi bilo poredjenje sa odraslim covjekom koji svog oca želi zamjeniti sa nekim drugim ocem. Kako rece Gospod nevjernim Jevrejima „Dosao sam u ime Oca i niste me primili a onaj koji dodje u svoje ime njega ćete primiti” ili „Neznate ni mene ni Oca mojega,kada biste znali mene znali biste i Oca mojega” a za kraj Gospod rece „Ko vjeruje u mene ima zivot vjecni”.
Znao je Tosltoj i Novi i Stari Zavjet bolje od mene, mnogo bolje ali ovdje kao i u bezbrojnim drugim slučajeima se jednostavno radi o slobodi izbora.
Mada kod nas Srba postoji tendencija da sve relavitiziramo, umanjujemo na neke neozbiljne forme iz razloga u nasu podsvjest duboko ukorijenjenog da prastamo i volimo naše neprijetelje jer smo Hristovi. Jer drugacije ne možemo sacuvati i duse i obraz ali znamo da prepoznamo grijeh i da se sacuvamo od njega jer i to nam je Gospod ostavio urezano i ukorijenjeno duboko u nasu svijest tako da ostanemo njegovi.
Da je Tolstoj bio u nekoj katolickoj ili muslimanskoj zemlji (i pisao o alahu ono sto je za islamiste neprihvatljivo) bio bi javno pogubljen ali hvala Bogu bio je u Pravoslavnoj Rusiji i nije mu hvalila dlaka sa glave. I jedino sto su Ruske Vladike mogle uraditi bilo je da bude izbacen iz RPC. Jer ipak mi Pravoslavni smo mnogo mnogo drugacije, evo ispricat ću vam jedan dogadjaj: Ispred jedne naše crkve poslije Svete Liturgije povela se prica o zločinima ustaša nad našim narodom i na pitanje kako to da mi Pravoslavni Srbi nismo vrsili tako stravicne zločine na Hrvatima i Muslimanima kao sto su oni na našim narodom? Jedna bakica iz Hercegovine je odgovorila kratko„sine nisu nam duse iste”.
Neka Sin Boziji i Gospod nas Isus Hristos blagoslovi bratski Ruski Pravoslavni narod a i nas Srbe neka ne zaboravi.

gresni makarios
probisvijet
(siromah)
27. februar 2011. u 07.32
Hrišćanstvo na ovim stranicama me ponekad podsjeca na cas matematike. Profesor piše po tabli skup suvoparnih formula, odradjuje nastavni plan i program, najbolja ucenica bojkotuje cas jer je najgori djak još uvijek tu, prosvjetni inspektor po zadatku republickog ministra a čitav razred napolju...
jessiejames
(attorney)
03. mart 2011. u 18.48
Makarios najlepse govori i piše na ovu temu.

Napravljen je ruski film o knezu Nievskom. Mnogi su bezuspesno pokusavali da pokatolice srednjovekovnu Rusiju. Dolazili su poslanici i knezu Nievskom nudili debelu knjigu gde su bili opisani svi krstaski ratovi. Nievski knez je odbio da primi katolicanstvo. Rekao je poslanicima: „Zašto smatrate da je nasa pravoslavna vera losa? Ovde kod nas niko se na Nju još nije pozalio. Mozete da idete. Niko vas neće zadržavati!” To je jedan od mnogih dokaza sto ukazuje na istinu o milostivoj prirodi Boga. Ljudima je dano Pravoslavlje sto je Dar Boziji da svi mi kao pojedinci sami za sebe i kao pripadnici svojih naroda imamo snagu da se borimo i izborimo za spas naših dusa. Nema savrsenije vere od Pravoslavlja za Pravoslavca jer je za nju predodređen po Bozijem Promislu. I pored svega toga Pravoslavac može da odabere da li će svoj zivot posvetiti Pravoslavlju ili necem drugom. Tolstoja su uzeli djavoli jer im je to dozvolio. Dok živimo ovozemaljski zivot možemo se odupreti mracnim silama. Molitve, post, pricesce i ispovedanje prosvecuju, daju Boziju blagodat, vode prema Istini i Pravdi osvetljavajuci put u tom pravcu i omogućavaju oprostaj na otpustenje grehova. Pravoslavna Crkva vodi brigu o nama njenoj deci i u licnom zivotu imam prilike da gledam primere Njene beskonacne rajske majcinske ljubavi. Ona hrani i okrepljuje, tesi kad nam je teško i nosi nas kao majka obolelo dete kad sami ne možemo da idemo. Radujmo se kad vidimo da nasi pravoslavni braca i sestre pokazuju istu takvu ljubav prema Pravoslavnoj Crkvi.)))
LukaNS
(student)
06. mart 2011. u 04.45
Evo Makarius:
Ответ о. Иоанна Кронштадтского
на обращение гр. Л.Н. Толстого
к духовенству

Русские люди!

Хочу я вам показать безбожную личность Льва Толстого по последнему его сочинению, изданному за границей, озаглавленному: „Обращение к духовенству”, т.е. вообще к православному, католическому, протестантскому и англиканскому, что видно из самого начала его сочинения. Не удивляйтесь моему намерению: странно было бы, если бы я, прочитав это сочинение, не захотел сказать своего слова в защиту веры христианской, которую он так злобно, несправедливо поносит вместе с духовенством всех христианских вероисповеданий. В настоящее время необходимо сказать это слово и представить наглядно эту безбожную личность, потому что весьма многие не знают ужасного богохульства Толстого, а знают его лишь как талантливого писателя по прежним его сочинениям: „Война и мир”, „Анна Каренина” и пр. Толстой извратил свою нравственную личность до уродливости, до омерзения. Я не преувеличиваю. У меня в руках это сочинение, и вот вкратце его содержание.

* * *
С привычною развязностью писателя, с крайним самообольщением и высоко поднятою головою Лев Толстой обращается к духовенству всех вероисповеданий и ставит его пред своим судейским трибуналом, представляя себя их судьею. Тут сейчас же узнаешь Толстого, как по когтям льва (ex ungut Leonern). Но в чем же он обличает пастырей христианских Церквей и за что осуждает? В том, что представители этих христианских исповеданий принимают как выражение точной христианской истины Никейский Символ веры, которого Толстой не признает и в который не верит, как несогласный с его безбожием.

Потом обличает пастырей в том, что предшественники их преподавали эту истину преимущественно насилием (наоборот, христиан всячески гнали и насиловали язычники и иудеи, откуда и явилось множество мучеников) и даже предписывали эту истину (канцелярский слог) и казнили тех, которые не принимали ее (никогда не бывало этого с православным духовенством). Далее Толстой в скобках пишет: миллионы и миллионы людей замучены, убиты, сожжены за то, что не хотели принять ее (попутно достается и православному духовенству). В словах Толстого очевидны явная клевета и совершенное незнание истории христианской Церкви.

Слушайте дальше фальшивое словоизвержение его: средство это (т.е. принуждение к принятию христианской веры пытками) с течением времени стало менее и менее употребляться и употребляется теперь из всех христианских стран (кажется!) в одной только России.

Поднялась же рука Толстого написать такую гнусную клевету на Россию, на ее правительство!.. Да если бы это была правда, тогда Лев Толстой давно бы был казнен или повешен за свое безбожие, за хулу на Бога, на Церковь, за свои злонамеренные писания, за соблазн десятков тысяч русского юношества, за десятки тысяч духоборов, им совращенных, обманутых, загубленных. Между тем Толстой живет барином в своей Ясной Поляне и гуляет на полной свободе.

Далее Толстой нападает на духовенство. Знаете ли за что? За то, что оно внушает церковное учение людям в том состоянии, в котором они не могут (будто бы) обсудить того, что им передается; тут он разумеет совершенство необразованных рабочих, не имеющих времени думать (а на что праздники и обстоятельные внебогослужебные изъяснительные беседы пастырей?), и, главное, детей, которые принимают без разбора и навсегда запечатлевают в своей памяти то, что им передается. Как будто дети не должны принимать на веру слово истины.

Слушайте, слушайте, православные, что заповедует духовенству всех стран русский Лев: он пресерьезно и самоуверенно утверждает, что необразованных, особенно рабочих и детей, не должно учить вере в Бога, в Церковь, в таинства, в воскресение, в будущую жизнь, не должно учить молиться, ибо все это, по Толстому, есть нелепость и потому, что они не могут обсудить того, что им преподается, как будто у них нет смысла и восприимчивости, между тем как Господь из уст младенцев и сущих совершает хвалу Своему величию и благости; утаивает от премудрых и разумных Свою премудрость и открывает ее младенцам (Мф. 11:25), и от гордеца Толстого утаил Свою премудрость и открыл ее простым неученым людям, каковы были апостолы и каковы и нынешние простые и неученые или малоученые люди, да не похвалится никакая плоть, никакой человек пред Богом (1 Кор. 1:29).

Толстой хочет обратить в дикарей и безбожников всех: и детей, и простой народ, ибо и сам сделался совершенным дикарем относительно веры и Церкви по своему невоспитанию с юности в вере и благочестии. Думаю, что если бы Толстому с юности настоящим образом вложено было в ум и в сердце христианское учение, которое внушается всем с самого раннего возраста, то из него не вышел бы такой дерзкий, отъявленный безбожник, подобный Иуде предателю. Невоспитанность Толстого с юности и его рассеянная, праздная с похождениями жизнь в лета юности, как это видно из собственного его описания своей жизни, были главной причиной его радикального безбожия; знакомство с западными безбожниками еще более помогло ему стать на этот страшный путь, а отлучение его от Церкви Святейшим Синодом озлобило его до крайней степени, оскорбив его графское писательское самолюбие, помрачив ему мирскую славу. Отсюда проистекла его беззастенчивая, наивная, злая клевета на все вообще духовенство и на веру христианскую, на Церковь, на все священное богодухновенное Писание.

Своими богохульными сочинениями Толстой хочет не менее, если еще не более, как апокалипсический дракон, отторгнуть третью часть звезд небесных, т.е. целую треть христиан, особенно интеллигентных людей и часть простого народа. О, если бы он верил слову Спасителя, Который говорит в Евангелии: Кто соблазнит одного из малых сих, верующих в Меня, тому лучше было бы, если бы повесили ему мельничный жернов на шею и потопили его в глубине морской (Мф. 18:6).

* * *
LukaNS
(student)
06. mart 2011. u 04.48
Пойдем дальше в глубину толстовской мнимой мудрости. Горе, сказано в Писании, тем, которые мудры в самих себе и пред собою разумны. Толстой считает себя мудрее и правдивее всех, даже священных писателей, умудренных Духом Святым, Св.Писание признает за сказку и поносит духовенство всех исповеданий христианских за преподавание Священной истории Ветхого и Нового Завета, почитая за вымысел сказание о сотворении Богом мира и человека, о добре и зле, о Боге, высмеивает все священное бытописание и первый завет Божий человеку о соблюдении заповеди, исполнение которой должно было утвердить волю первочеловеков в послушании Творцу своему и навсегда увековечить их союз с Богом, блаженное состояние и бессмертие даже по телу; вообще извращает и высмеивает всю дальнейшую Священную историю, не принимая на веру ни одного сказания.

Так, например, он говорит, что Бог, покровительствуя Аврааму и его потомкам, совершает в пользу его и его потомства самые неестественные (!) дела, называемые чудесами (Толстой не верит в них), и самые страшные (!) жестокости (это Бог-то милостивый, человеколюбивый и долготерпеливый), так что вся история эта, за исключением наивных, иногда невинных, часто же безнравственных сказок (!), вся история эта, начиная с казней, посланных Моисеем (не им, а Богом праведным и долготерпеливым), и убийства Ангелом всех первенцев их, до огня, попалившего 250 заговорщиков, и провалившихся под землею Корея, Дафана и Авирона, и погибели в несколько минут 14000 человек, и до распиливаемых пилами врагов (выходит, что слышал звон, да не знает где он: известно, что царь Манассия, беззаконный царь Иудейский, велел перепилить надвое пророка Исаию за его пророчество) и казненных Илией (пророком), улетевшим (!) на небо (не улетевшим, а вознесенным как бы на небо Божиим повелением на колеснице огненной конями огненными), несогласных с ним жрецов и Елисея, проклявшего смеявшихся над ним мальчиков, разорванных и съеденных за это двумя медведицами, - вся история эта есть (по Толстому) ряд чудесных событий и страшных злодеяний (Толстой, отвергая личного Святаго и Праведнаго Бога, отвергает и Его правосудие), совершаемых еврейским народом его предводителями и Самим Богом (!).

Вот вам воочию безбожие и хула Толстого на праведного, многомилостивого и долготерпеливого Бога нашего! Но это только цветки, а ягодки впереди.

* * *
Слушайте дальше, что говорит Толстой о Новом Завете, т. е. Евангелии. Вы, упрекает он духовенство всех вероисповеданий, передаете детям и темным людям (только детям и темным людям, а не всем интеллигентным?) историю Нового Завета в таком толковании, при котором главное значение Нового Завета заключается не в нравственном учении, не в Нагорной проповеди, а в согласовании Евангелия с историей Ветхого Завета, в исполнении пророчеств и в чудесах (и то и другое и все содержание преподается; Толстой не знает, что говорит, или намеренно извращает истину); далее Толстой в насмешливом тоне говорит о явлении чудесной звезды по Рождестве Спасителя, о пении Ангелов, о разговоре с дьяволом (в которого не верит, хотя он его истый отец. ибо сказано: Вы отца вашего дьявола есте (Мф. 8:44), о претворении воды в вино, хождении Господа по водам, о чудесных исцелениях, воскрешении мертвых, о воскресении Самого Господа и вознесении Его на небо (иронически говорит „и улетании его на небо”). Наконец, Лев Толстой договорился до того, что священные книги Ветхого и Нового Завета не удостаивает даже и названия сказки, а называет их „самыми вредными книгами в христианском мире, ужасною книгою”. При этом невольно восклицаем: о, как ты сам ужасен, Лев Толстой, порождение ехидны, отверзший уста свои на хуление богодуховного Писания Ветхого и Нового Завета, составляющего святыню и неоцененное сокровище всего христианского мира!

Да неужели ты думаешь, что кто-либо из людей с умом и совестью поверит твоим безумным словам, зная с юности, что книги Ветхого и Нового Завета имеют в самих себе печать боговдохновенности?

Да, мы утверждаем, что книги Ветхого и Нового Завета самая достоверная истина и первое необходимое основное знание для духовной жизни христианина, а потому с них и начинается обучение детей всякого звания и состояния и самих царских детей. Видно, только один Лев Толстой не с того начал, а оттого и дошел до такой дикости и хулы на Бога и Творца своего и воспитательницу его - Мать Церковь Божию.

* * *
LukaNS
(student)
06. mart 2011. u 04.50
Слушайте, что далее Толстой говорит о себе, конечно, а не о ком либо другом, потому что ни к кому не применимо то, что он разглагольствует. В живой организм нельзя вложить чуждое ему вещество без того, чтобы организм этот не пострадал от усилия освободиться от вложенного в него чуждого вещества и иногда не погибал бы в этих усилиях.

Несчастный Толстой: он едва не погибал в усилиях сделаться богоотступником и все-таки достиг погибели своей, сделавшись окончательно вероотступником! Слушайте далее нелепость его, чтобы убедиться, что Толстой в своей злобе на веру и Церковь клевещет на нее, подпадая влиянию сатаны. Вот его слова: „Какой страшный вред должны производить в уме человека те чуждые и современному знанию, и здравому смыслу, и нравственному чувству изложения учения по Ветхому и Новому Завету, внушаемые ему в то время, когда он не может обсудить” (на это есть вера, как доверие истине). На это отвечаю. Мы все с детства знаем историю Ветхого и Нового Завета и получили от изучения ее самое всеоживляющее, спасительное знание и высокое религиозное наслаждение. Толстой же по своему лукавству и увлечению безбожными немецкими и французскими писателями этого не мог испытать, ибо от дерзкого ума его Господь утаил Свою чистую премудрость.

Толстой подчиняет бесконечный разум Божий своему слепому и гордому уму и решительно не хочет верить, как в невозможное дело, в сотворение мира из ничего, во всемирный потоп, в ковчег Ноев, в Троицу, в грехопадение Адама (значит, и в нужду всеискупительной жертвы), в непорочное зачатие, в чудеса Христа, и утверждает, что для верующего во все сказанное требование разума уже необязательно и такой человек не может быть уверенным ни в какой истине.

„Если возможна Троица, - продолжает глумиться Толстой, - непорочное зачатие и искупление рода человеческого кровью Христа, то все возможно, и требования разума необязательны”.

Слышите, христиане, как Толстой разум свой слепой ставит выше Бога и поелику он, Толстой, не может разуметь высочайшей тайны Божества - Троичности Лицами и единства по существу, то считает невозможным бытие самой Троицы и искупление падшего рода человеческого кровью Иисуса Христа. „Забейте клин, - говорит он, - между половицами закрома: сколько бы вы ни сыпали в такой закром зерна, оно не удержится. Точно так же и в голове, в которой вбит клин Троицы, или Бога, сделавшегося человеком и Своим страданием искупившего род человеческий и потом опять улетевшего (какое искажение Св. Писания!) на небо, не может уже удержаться никакое разумное, твердое жизнепонимание”.

Отвечаю: Толстой точно вбил себе клин в голову - гордое неверие и оттого впал в совершенную бессмыслицу относительно веры и действительного жизнепонимания, извратив совершенно разум и его миросозерцание, и всю жизнь поставил вверх дном. Вообще Толстой твердо верит в непогрешность своего разума, а религиозные истины, открытые людям Самим Богом, называет бессмысленными и противоречивыми положениями, а те, которые приняли их умом и сердцем, будто бы люди больные (не болен ли сам Толстой, не принимающий их?).

* * *
LukaNS
(student)
06. mart 2011. u 04.51
Все сочинение Толстого „Обращение к духовенству” наполнено самою бесстыдною ложью, к какой способен человек, порвавший связь с правдою и истиной. Везде из ложных положений выводятся ложные посылки и самые нелепые заключения. Автор задался целью всех совратить с пути истины, всех отвести от веры в Бога и от Церкви, старается всех развратить и ввести в погибель; это очевидно из всего настоящего сочинения его.

На все отдельные мысли Толстого отвечать не стоит, так они явно нелепы, богохульны и нетерпимы для христианского чувства и слуха, так они противоречивы и бьют сами себя и окончательно убили душу самого Льва Толстого и сделали для него совершенно невозможным обращение к свету истины.

Не отвещай безумному по безумию его, - говорит премудрый Соломон, - да не подобен ему будеши (Притч. 26:4). И действительно, если отвечать Толстому по безумию его на все его бессмысленные хулы, то сам уподобишься ему и заразишься от него тлетворным смрадом. Но отвещай безумному по безумию его, - продолжает Соломон, в другом смысле, - да не явится мудр у себе (26:5). И я ответил безумному по безумию его, чтоб он не показался в глазах своих мудрым пред собою, но действительным безумцем.

Разве не безумие отвергать личного, всеблагого, премудрого, праведного, вечного, всемогущего Творца, единого по существу и троичного в Лицах, когда в самой душе человеческой, в ее едином существе находятся три равные силы: ум, сердце и воля по образу трех Лиц Божества?

Разве человечество не уважает в числах число три более всех чисел и чрез то по самой природе своей чтит Троицу, создавшую тварь?

Разве человечество не чувствует своего падения и крайней нужды в искуплении и Искупителе?

Разве Бог не есть Бог чудес и самое существование мира разве не есть величайшее чудо?

Разве человечество не верует в происхождение свое от одного праотца?

Разве оно не верует в потоп?

Разве не верит в ад, в воздаяние по делам, в блаженство праведных, хотя не все по откровению слова Божия?

Разве Толстому не жестоко идти против рожна?

Можно ли разглагольствовать с Толстым, отвергающим Альфу и Омегу - начало и конец?

Как говорить серьезно с человеком, который не верит, что А есть А, Б есть Б?

Не стоит отвечать безумному по безумию его.

Главная магистральная ошибка Льва Толстого заключается в том, что он, считая Нагорную проповедь Христа и слово Его о непротивлении злу, превратно им истолкованное, за исходную точку своего сочинения, вовсе не понял ни Нагорной проповеди, ни заповеди о непротивлении злу.

Первая заповедь в Нагорной проповеди есть заповедь о нищете духовной и нужде смирения и покаяния, которые суть основание христианской жизни, а Толстой возгордился, как сатана, и не признает нужды покаяния, и какими-то своими силами надеется достигнуть совершенства без Христа и благодати Его, без веры в искупительные Его страдания и смерть, а под непротивлением злу разумеет потворство всякому злу, по существу - непротивление греху или поблажку греху и страстям человеческим, и пролагает торную дорогу всякому беззаконию и таким образом делается величайшим пособником дьяволу, губящему род человеческий, и самым отъявленным противником Христу. Вместо того, чтобы скорбеть и сокрушаться о грехах своих и людских, Толстой мечтает о себе как о совершенном человеке или сверхчеловеке, как мечтал известный сумасшедший Ницше; между тем, что в людях высоко, то есть мерзость пред Богом.

Первым словом Спасителя грешным людям была заповедь о покаянии. Оттоле начат Иисус проповедати и глаголати: „Покайтеся, приближи бо се царство небесное”, а Толстой говорит: „Не кайтесь, покаяние есть малодушие, нелепость, мы без покаяния, без Христа, своим разумом достигнем совершенства, да и достигли”; говорит: „Посмотрите на прогресс человеческого разума, человеческих познаний, литературы романической, исторической, философской; разных изобретений, фабричных изделий, железных дорог, телеграфов, телефонов, фонографов, граммофонов, аэростатов”.

Для Толстого нет высшего духовного совершенства в смысле достижения христианских добродетелей - простоты, смирения, чистоты сердечной, целомудрия, молитвы, покаяния, веры, надежды, любви в христианском смысле; христианского подвига он не признает; над святостью и святыми смеется, сам себя он обожает, себе поклоняется, как кумиру, как сверхчеловеку. „Я, и никто кроме меня, - мечтает Толстой. - Вы все заблуждаетесь; я открыл истину и учу всех людей истине!” Евангелие, по Толстому, вымысел и сказка.

Ну, кто же, православные, кто такой Лев Толстой?

Это Лев рыкающий, ищущий кого поглотить. И скольких он поглотил чрез свои льстивые листки!

Берегитесь его.
Makarios
(Imigracioni Agent)
07. mart 2011. u 18.48
Puno hvala
pravda_i_istina
14. mart 2011. u 04.08
немам сад при руци на српском, али ево http://www.theme.orthodoxy.ru/saints/ioann.html#49
 Komentar Zapamti ovu temu!

Looking for Oil Diffuser Necklaces Sterling Silver?
.