Архимандрит Рафаил Карелин: Унија Штампај Е-пошта
Tuesday, 07 October 2008

Архимандрит Рафаил Карелин

УНИЈА

Свети Јован Златоусти у тумачењу „Дела апостолских” говори да је највећа опасност за Цркву одсуство гоњења.



Када су се демонске силе обарале на Цркву у виду непосредног протеривања, гоњења и терора, и нехотично гонитељи су служили као филтер кроз који се одвајала шљака од руде и тим огњеним испитивањем непријатељи Цркве сами су чистили Цркву, то јест ослобађали је од номиналних хришћана и од беспринципијелних прагматичара, који у Цркви траже сопствену корист и каријеру.

Када гоњења престају тада као да се подижу преводнице и бране и корито реке пуни водом, но заједно са том водом тече накупљена прљавштина. Када престају гоњења и јавно мњење почиње да бива трпељиво (толерантно) према хришћанству, па чак и да га подстиче, тада се дешава другачији рушилачки процес изнутра: Црква губи своју духовну чистоту и у њеним редовима се појављују људи који су по свом духу и животу потпуно туђи Цркви: једни од њих гледају на Цркву као на експериментално поље и, уместо да се уче у Цркви, почињу њу да уче; други се претварају у црквене дипломате; трећи се у Цркви баве трговином; четврти задовољавају своје частољубље и тако даље. Када на станици објављују да треба хитно прећи из једног воза у други, тада најбрже трче и заузимају удобна места они чији су кофери празни. Разуме се, ми уопште не желимо да кажемо да такви елементи преовлађују у Цркви, они чине мањину, али мањину која шири непријатан мирис, и зато се у Цркви појављују нови проблеми - то је унутарцрквена борба за чистоту Православља.

После реформи Константина Великог, који је дао слободу Цркви, наступио је нови период перманентне борбе са јересима и искривљавањима хришћанског учења, период у коме није била мања одговорност и опасност него за време гоњења, када се водила борба за опстајање Цркве.



Данас као да видимо негативан одраз историје Цркве почетком IV столећа, с том разликом што је у периоду Сабора и Отаца Црква имала велике подвижнике и дубоке богослове који недостају нашем времену. Али Црква у својим недрима има неисцрпну силу, која надокнађује нашу немоћ - то је благодат Литургије и црквено Предање. Ко живи у њиховој благодатној струји тај може православљем свога срца да разликује истину од заблуде, светлост од таме и чистоту вере од подмукле лажи.



Сада је наша земља подвргнута експанзији рационалистичких и мистичких секти, од којих је већина настала у протестантском свету, као резултат његовог непрекидног распарчавања и подела. Друге секте имају паганско порекло и представљају реформисано учење будизма, хиндуизма, кришнаизма и тако даље. Ти „духовни цигани” као бучна гомила скитају по нашој земљи.



Док је прелазак у протестантске секте очигледно повезан са одрицањем од Православља и променом традиције и целокупног начина живота, постоји и друга скривенија и замаскирана опасност од католичких мисионара, који тврде да човек може остати православним и ако се прихвати католицизам у форми уније. Ове идеје су популарне у одређеном делу „околоцрквене” интелигенције - привремених „сапутника” који нису укључени у духовни живот Цркве, ретко учествују у храмовним богослужењима и не држе се елементарних правила Цркве, а у исто време сматрају да имају права да уче Цркву, па чак и да иступају у њено име.

У високим светским школама некомпетентни предавачи, од којих су неки још недавно критиковали хришћанство са атеистичких позиција, сада иступају са изјавама о томе да је Грузија погрешила што у своје време није прихватила унију. Они тврде да би примање католицизма приближило Грузију европским земљама и самим тим допринело њеном процвату. Али, прво, у религији људи треба да траже само једно - истину, независно од тога да ли је она, земаљски гледано, ко-рисна или није. А приступати религији као средству или инструменту за остваривање било каквих земаљских циљева већ је профанација и знак материјалистичког мишљења. Хришћанство и Православље нису ситниш у рукама човека којим може да обавља трговачке трансакције. Већ такав приступ показује низак морални ниво и беспринципијелност тих псеудохришћана. Али ипак размотримо два става:

1) може ли неко остати православан ако прими унију;

2) да ли је унија себе оправдала чак и као инструмент политике и као „кључ” за улазак у Европу.

Реч „унија” значи савез, али у суштини никаквог савеза тамо нема. Унијатима је остављено право да чувају своју традиционалну православну обредност, али да уједно прихвате све католичке догмате и да уђу у јерархијску структуру католичке цркве. На тај начин, унијат је католик источног обреда. То је хибрид који је израстао на грани католицизма. За католике унијат јесте католик, али нижега реда; за православне - одступник од вере својих отаца.



Сами православни обреди, отргнути од православног живота, од догмата и литургике, постепено али неизбежно деформишу се и зато богослужење савремених унијата, украшавање храмова, иконопис и литургијски напеви све више задобијају карактер еклектичности. Унијати су дужни да механички прихватају нове догмате које прогласи католичка црква.