Чини ми се да се данас више него икад прича о доласку Антихриста, успостављању његове владавине, Новом Светском Поретку, Жигу звери...
Све је то у реду и могу се сложити са неким стварима, али...
Какви смо ми сами, сами међу собом? Да ли постоји љубави међу нама, макар оне мало љубави које смо некада имали као деца, када смо знали да опраштамо и да волимо, да волимо оне наше прве љубави које заборава немају и које нам се крију дубоко у срцу...
Имамо ли, драга браћо и сестре???
Имамо ли мало срца за једне према другима, или нас бол другога не занима, окрећемо главу од невољника који руку пружа и говоримо једни другима, ма само да се то нама не деси...
Имамо ли душе за оног јадног просјака који стоји негде на улици, промрзао, го, испуцалих усана и руке, онај исти од чијег смрада сви бежимо док нам пружа испуцалу руку, имамо ли браћо и сестре...
Имамо ли стрпљења и смирења у срцу, него једни друге не можемо да поднесемо, мрзимо се, породице се распадају, на родитеље пажњу не обраћамо кад им требамо због једне топле речи, дечицу шутирамо и не волимо, једне друге оговарамо и гледамо да преваримо...
Зар акопалипса није давно већ почела у нашим срцима, у нашим душама...
За молитву времена немамо, Бога се не сећамо, а после су сви други криви само не ми...
Суза нам у оку нема, покајање је заменило опијање и „Фарма”, где смо ми у свему томе, а ту сам први ја, ја, ја, ја...
Дечицу смо препустили улици, нема више умилних молитви упућених Господу ноћу, немамо времена за наше анђеле, нервирају нас те дивне рајске душе које су Богу достојне и које Бог воли, јер не прихватају живот онако како ми то радимо...
О, Господе подигни уморне кости моје, подигни душу моју јер не могу више, тешко ми је од бремена мојих грехова, тешко ми је, тешко...
Мени је антихрист давно запосео ово моје јадно срце, ову моју погану душу, ово тело моје труло...
Бог вам свима мира подарио, драга браћо и сестре