„Бивало је сабора јеретичких, какви су, на примјер, они на којима је био састављен полуаријански символ**, бивало је сабора на којима је број епископа-потписника био два пута већи од оног на Никејском, бивало је сабора на којима су императори прихватали јерес, бивало је сабора на којима су патријарси проглашавали јерес, бивало је сабора на којима су се папе потчињавале јереси. И због чега су одбачени ти сабори, који се вањски ничим нису разликовали од сабора васељенских? Из једног јединог разлога: због тога што читав црквени народ није признао њихове одлуке за глас Цркве; мисли се на онај народ и ону средину, у којој у питањима вјере нема разлике између учењака и незналице, црквењака и мирјанина, мушкарца и жене, цара и поданика, робовласника и роба; у средини гдје, када је то потребно, по усмотрењу Божијем, дјечарац добија дар духовног знања, гдје се малом дјетету даје слово премудрости, гдје јерес епископа побија неписмени чобанин, да би све било једно у слободном јединству живе вјере, јединству које представља пројављивање Духа Божијег”.

На крају, мисао о одсутности у Цркви општеобавезујућег јерархијског ауторитета у питањима вјере ми налазимо и у чувеној посланици источних патријарха од 6. јануара 1848. године. Ево шта су цијелом свијету прогласили јерарси Истока:
„Код нас ни патријарси ни Сабори никада нису могли увести нешто ново, зато што је чувар вјере код нас само тијело Цркве, тј. сам народ”.

** -Полуаријански символ вјере (израз св. Епифанија Кипарског, активног борца са аријанством и другим јересима) био је прихваћен на Анкирском сабору 358. године; у њему, мада се и одбацивала никејска формула јединосушност, истовремено се утврђивало „да је Син подобан Оцу не само по свом хтјењу, него и по својој суштини... Само због страха од савелиjанства задржавали су се на ”подобију по суштини„: ”има своју суштину своју не у једнакости са Оцем, него само по подобију„ (Карташев А.В. Вселенские Соборы. Париж, 1963. С.124-125).
http://svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/Novoselov/Novoselov13.htm
”