Brate ja bih ispovedila. To je Sveta Tajna koja isceljuje coveka.
Ne obracaj paznju šta piše Mica i Acim - covek se obukao u „pravoslavnu formu” i od tolike udobnosti u takvoj „odezdi” ne može da prodre u sustinu, tj. srce

Колико сам ја успео да видим (осетим) из Житија Светих, та одлика да се и на мрава пази док се хода је врлина коју су имали светитељи... и то не сви већ неки само.
Но та врлина је плод дуге унутрашње борбе са својим страстима, аксетског поста и светог живота уопште, а никако није плод спољашњег исповедања вере.

Постоје те замке код Свете Тајне исповести, да често из психолошких разлога исповедамо неки „грех”, а не зато што стварно ми то доживљавамо као удаљавање од Бога (не кажем да је то овде случај код брата Сесила).
Мени се наметнуло питање док сам читао први пост... треба ли да исповедимо свињче које закољемо зими на свињокољи, или краву за коју платимо што ју је неко убио и припремио месо за нас ?!

Знајући да често не исповедамо нити приметимо грех кад свом ближњем замеримо или некога осудимо, онда би исповести закланих свиња и убијених паса у несрећама биле чисто лицемерје.
С друге стране, постоје људи који Бога воле толико да им се срце ражалости и кад најситнију штету учине тој творевини. Такви људи осуђују себе и кад мрава згазе... такав је био св. Авва Јустин Ћелијски.

Као закључак би сумирао да не мислим да је грех ако случајно убијемо бесловесно биће, не мислим да је грех ни ако га намерно убијемо осим ако није из беса или неких безбожних нагона. Но не искључујем да неко има тугу у срцу због таквог чина, али као производ велике љубави према Богу стечене литургијским животом.

Е сад брате Сесиле, ти се преиспитај да ли је код тебе у питању психологизам или љубав према Богу. Добра идеја је и попричати са свештеником.

Mico stojim iza toga da si bio ironican. Ne prema psu i svinjama, nego svojim odgovorom bratu koji je podelio bol sa nama i tražio savrt.
Sa druge strane o klanju svinja i goveda, teško je ali mi to ne radimo lično, nego kupujemo meso, a covek je kolima udario psa i teško mu je.
Ja ga razumem i ja kada vidim na ulici psa da je u opasnosti sva se prestravim.
Bratu Sesil - smiri se brate, znam da ti je teško, ali ti to nisi uradio namerno, nekad zivotinja iznenada izleti i ne možeš ništa. Možda ga i nisi puno povredio čim ga nisi nasao.

Nekako mi se čini da je to farisejski cin gledanja na stvari..
Dogodilo se što se dogodilo,cova to ni najmanje nije želio i šta sad..
Čini mi da je Maki potpuno u pravu...

Druga stvar,brate,pomoli se Bog i kaži šta te tisti i vjeruj da će biti lakse..

Pomaze Bog!

Pridruzio bih se prijedlozima da ispovjedis i taj slučaj.

To je nešto sto te je uzdrmalo i uznemirilo dusu tvoju, te je potrebno da joj vratis spokoj.

Mi smo inače malo otvrdla srca, pa nas ne pogadjaju mnoge stvari koje radimo, ali ono sto nas pogodi trebalo bi da ispovjedimo.

Usput da napomenem, još jedan „indikator” da li treba ili ne da se ispovjedimo je doza kajanja kojeg imamo. Svakoj ispovjesti, predhodi kajanje (što se opet veze koliko smo meka srca).

komentar na komentar-mi ne koljemo zivotinje samo kupujemo meso zaklanih-asocira me na ne kradem, samo kupujem kradeno