Дар Мајке Божије

Кад ми душа пјесму као гнијездо свије,
Скупљајући стихове к`о гранчице сламе,
Поклоним се пред Иконом Матере Божије
И двије се сузе скотрљају саме.

Прво лице ороси суза покајања,
Сатворивши мост од ока до душе рањене,
И док на том путу постаје све мања,
Све бројније, за њом теку сљедбенице њене.

Друга је суза, суза захвалница,
Завјетница Господу, Дар Мајке Божије,
Спаситељка моја, вјерна сапутница,
Капља што ми душу грешну благодаћу мије.

Те ћу двије сузе кад се Суд огласи
Као два свједока Творцу понудити,
И шапнути тихо: „Свемогући спаси,
Ја Ти ништа друго немам приложити”.