Diskusije : Pravoslavlje

 Komentar
Крст, шприц и лопата
HEIIIO
(servus servorum Dei)
02. jun 2009. u 02.01
Крст, шприц и лопата

Никола Танасић

Бреме популарности

Да Српска православна црква није миљеник медијске, идеолошке и психореформаторске олигархије у Србији, није никаква тајна. Уопште узев, све институције српског друштва које су популарније и угледније од Британског савета, „Делта Ситија” и канцеларије НАТО-а у Београду, уобичајено се представљају за рецидиве прошлости, легла фашиста и потенцијалне инструменте вечито претећег повампирења великосрпске хистерије, која ће, ако се на време не сатре у корену, уништити цели „Западни Балкан” као баобаби онај Сент-Егзиперијев несрећни астероид.

Истраживање угледа јавних институција добар је указатељ предстојећих догађаја на политичкој сцени Србије. По правилу, што је нека организација (медијска кућа, часопис, НВО) ниже на листи популарности, то ће се она са више страсти и бескомпромисности (и мање укуса) окомити на организације које стоје при врху те исте листе. Ово би могло бити смешно и патетично, да не знамо да су моћ и јавни утицај у нашој земљи по правилу распоређени у центрима ауторитета који су листом веома омражени у друштву, и који стога не крију да су са тим друштвом у борби до истребљења. Пре неких седам-осам година, српска војска је била при врху лествице уважавања. Затим су кренуле хладњаче, (само)убиства и испоручења, а несрећни потомци српске три армије, хиљаду триста каплара и дванаест авијатичара, сада су ту да украшавају црвени тепих људима које би иначе требало да хапсе као непријатеље, док авионе пале само када треба пружити почасну пратњу онима који су све у својој моћи учинили да ниједног авиона у Србији не остане. Слично томе, српски универзитети, без којих у старој Југославији „није било хлеба”, свели су се на ниво забавишта за децу имућних, курсеве политичке коректности и незамењиву школу преживљавања у мору таштине, лицемерја и осредњости. О образовању – ни речи.

„Ми ћемо пожар светски разбуктати, затворе и цркве с лица земље збрисати”

Остала је, међутим, Црква, са својим неприкосновеним миленијумским ауторитетом, својим међашким културним значајем, својим бескрајно вољеним Патријархом и милионима духовне деце. Сада, када је Шешељ у Хагу, Коштуница у ауту, а Милошевић два метра под земљом, Црква је званично стекла статус „државног непријатеља број 1” и напади на њу само добијају на жестини. Ту је хајка која је за циљ узела да се велики духовни ауторитет и новопроглашени светитељ, Николај Жички, „демаскира” као фашиста, покварењак и мрачни ум. Са друге стране, еврореформски медији (читај „сви медији”), иначе веома незаитересовани за чињеницу да се велика већина становништва земље изјашњава као хришћанска и православна, безмало као завршницу избора прате сваку унутрашњу несугласицу која се догађа у окриљу и на маргинама Светог синода, настојећи да јефтино политизују и идеологизују међусобне спорове владика и њихов утицај на паству.

Нарочито су занимљиви патетични покушаји имитације (иначе веома непристојне и крајње неукусне) антикатоличке медијске кампање која потиче из САД, а која ову најбројнију хришћанску организацију настоји дезавуисати као „опскурно удружење педофила” (раније је то било „педера и педофила”, али у међувремену су педери постали „океј”, а педофили, ето, још нису), ситне политиканте и обичне примитивце које је време прегазило. Тако је код нас кроз институцију Министарства културе рекламиран плагијат „уметничког дела” једног италијанског хомосексуалног активисте, где је само мртви папа Јован Павле II замењен живим патријархом Павлом, на огромно самозадовољство овдашњих поборника „слободе мишљења и говора”. По истој аналогији, пре пар година је бесомучно силована кампања која је требало да „разоткрије” злостављање деце у окриљу Православне цркве, па су се опет пароле против „перверзњака и педофила” убрзо преточиле у старије и далеко познатије – „попови-лопови”. Није спорно да ова врста „богоборства” има своје корене у Србији, али они, нажалост, немају никакве везе нити са слободом говора, нити са „западним вредностима” – осим ако под западним вредностима не рачунате диктатуру пролетријата, стрељање кулака и светску социјалистичку револуцију.

На страну сви сцијентисти, прогресисти и социјал-дарвинисти који верују да је религија назадна и превазиђена, да представља друштвену болест („опијум народу”) и средство манипулације, репресије и политичког клинча (вечита веза le clérge са l’Ancien Régime). Ко у Цркви види зло, има право да се против њега бори – докле год не напушта оквире демократског дискурса и закона државе чији је грађанин. Дражесни су, међутим, сви они који су забринути над „наивношћу”, „неинформисаношћу” и „незаштићеношћу” тих добрих, лаковерних, благо тупавих људи који спас за своје проблеме траже у Храму Божјем (а не, рецимо, у пуноправном чланству у ЕУ и НАТО-у), неспособних да се о себи брину, па стога морају бити стављени под туђе старатељство. То су они који нам откривају да „наше паре” плаћају мерцедесе и аудије „полуписменим поповима”, да се на улазу у наше манастире „плаћају улазнице” (?!), а да су владике „у талу” са криминалцима, политичарима (оним назадним!) и, што је најстрашније – ратним злочницима. Обичан, заведени грађанин, који целива икону и пали свеће за своје умрле, није ни свестан да тиме аминује сва она убиства, разарања и силовања, за која су великосрпске паравојске (и парадржаве) добиле нарочит благослов Цркве.

„Лопатом на бога”

Као најновији „крунски доказ” да Православна црква заправо представља стожера насиља, сукоба и жеђи за крвљу на „овим просторима”, послужио је потресни снимак батинања наркомана у Духовно-рехабилитационом центру при манастиру Црна Река. Ова вест је била „толико добра”, да је на тренутке потиснула и „позитивне сигнале” који су се са запада указивали евроатлантској будућности Србије. Није било ниједног медија у земљи који није потрчао да се згрози над судбином недужног младића који је у окриљу православног манастира (sic!), од стране православног духовника (sic!), био подвргнут средњовековном (sic!) телесном кажњавању. Симболична на толико много нивоа, ова прича појавила се као права посластица за све другосрбијанске активисте. Ко се мрштио на Драгојевићевог попа који стреља крст на својој цркви, има сада свештеника који „лопатом убија бога” (Време), за „потребе снимања видео записа за садистичко задовољавање српских националиста”, које не задовољава „обична порнографија” (Борба).

HEIIIO
(servus servorum Dei)
02. jun 2009. u 02.06
„Не љутите се на гласника!”, вичу нам наши реформатори. „Ми у Цркву не идемо, Свети Сава, Василије Острошки и владика Николај су нам у најмању руку смешни (а иначе сматрамо да су штетни по реформски потенцијал земље), али истина је истина, ма из чијих уста излазила – ваши попови за бога не знају!”, порука је, како Драгојевићевог филма, тако и свих самозадовољних душебрижника, који одједном стрепе над судбином наркомана у Србији. „Хоћете ли да видите право лице ваше вољене Цркве – ето вам га!”, пише у подтексту сваке репризе немилог батинања на некој од телевизија чувених по културолошкој ширини и вратима широм отвореним за аутентичну духовност.

Проблем је, наравно, управо у подтексту, у претпоставкама, у аксиомима. Проблем је зачарани круг између доказа и закључка, чувено енглеско begging the question. Ко у Бога не верује, ко га сматра за празно сујеверје, а Христа за прљави фетиш који служи као параван за мутне радње (иронично Волтерово „да га нема, требало би га измислити”), тај нема ауторитета да верујућим људима указује на „прави пут”, нити може да „добронамерно” раскринкава Цркву, чије му је подривање, блаћење и, пожељно, потпуно уништење радни задатак. Ко за Бога не зна, тај се не може бринути о томе да ли они, који за њега знају, знају „како треба”. Ко се на Бога баца каменом, тај ће у сваком замаху лопате видети ударац против Њега. Исто тако, ко се са презиром смеје на помен људске душе коју треба спасавати, тај свакако није у стању да појми каква се титанска борба води у срцу и уму младог човека који се одао бесу наркоманије. И управо нас то доводи до оног места где се завршава идеолошки сукоб хришћана и богобораца, а почиње јавни, друштвени дискурс.

Наркоманска нација

Ако сте хришћанин у Србији, вера и спас душе би требало да вам буде јако високо на листи животних приоритета – далеко изнад безвизног режима и европских интеграција, пожељно изнад испразног живота, задовљавања (плитких) страсти и повлађивања нејасно одређеним и новооткривеним грађанским „слободама”. Дакако да је „добар хришћанин” мутан и неодређен појам, али статистички просек, са свим својим манама и недостацима, требало би да је довољан да се уклопи у горенаведену слику. Православна хришћанска заједница у Србији, као најбројнија, већ на нивоу (помало излизане) свакодневне изреке, за највећег непријатеља младог човека у развоју истиче секте и дрогу. И једно и друго су виђени као неповратно губљење духовности, као удар на суштински идентитет човека, оно што се, западњачком реториком, обично зове „продавање душе ђаволу”. Проблем дроге није питање физичког здравља и функционалног учествовања у друштвеним процесима, дакле не питање утилитарно, већ суштински проблем, проблем одрицања од своје унутрашње слободе и одговорности за рачун најнижег могућег уживања. За православца наркоманија није само претња голом животу и опстанку – она је ударац вечном животу и потенцијално губљење у неповрат онога што је човеку најбитније – његове душе. Православцу је наркоманија управо најгоре што може да се догоди његовом детету.

Просечан НВО атеиста и борац за радикалну секуларизацију (као фазу денацификације) Србије, има битно другачије виђење наркоманије. Наркоманија је, пре свега, тренд. И то не било какав тренд. Опојне дроге су део свакодневице на развијеном западу, где је ствар друштвеног престижа имати „кондицију” да се организам оптерети што већим бројем различитих стимуланса, а да се „остане на ногама” и задржи властита „функционалност”. Узети „ексер” на журци је део забаве, „загудрати се” после наставе (нисте чули, трава није дрога?!) је ствар „опуштеног lifestyle”, а узгред је и доказ слободоумља и мондености (legalize, bre!), а „шмркнути црту белог” представља безопасни ритуал јутарњег „дизања” у немилосрдном корпоративном свету у коме се мора увек дочекивати на ноге, а кафа већ одавно „не 'вата”. На Западу сви то раде (и то је „кул”), а у Холандији је то, чак, легално!

„Грађанске” организације које се боре против наркоманије, свога непријатеља доживљавају битно другачије од својих хришћанских сабораца. Само мали део свога напора они улажу у темељну осуду саме праксе дрогирања, па и то раде благо и помирљиво („спорт, а не дрога”, „реци не” и сл.). Проблем наркоманије као друштвене болести они релативизују, сводећи га искључиво на проблем дисфункционалности у друштву („пут без повратка” у криминал, проституцију) и угрожавања властитог здравља (СИДА, предозирање, апстинентска криза). Дрога се овде ставља као алтернатива голом „животу”, и онолико колико ценимо овај други, требало би да се клонимо од ове фармако-пошасти. Али чак и ту није крај релативизацији – добар део пропагандног материјала ових организација заправо популаризује дрогу, апелујући на децу у средњим школама да, када се већ дрогирају, „бирају лаке дроге које не стварају физичку зависност”, „користе увек чисте и стерилне шприцеве”, као и да буду „упућени” у „негативна својства” већине наркотика. Ова упутства, која се често деле као леци, представљају праве енциклопедије „трипова” и „урађивања”, садрже „све што сте икада хтели да знате о дрогама, а нисте смели да питате”, све – осим броја телефона најближег дилера.

Постоји, међутим, још једна, условно говорећи, политичка црта наркоманије у Србији. Наркоман је, у извесном смислу, миљеник другосрбијанског естаблишмента. Он је идеални грађанин – незадовољни мондијалиста кога је „ово друштво упропастило”, народне епове не чита, а националне културе се гнуша и, што је најважније, његова животна мотивација је крајње „транспарентна” и веома јој се лако може изаћи у сусрет (па на томе још и зарадити). Наркоман је утопистички темељни субјекат небеске Друге Србије, он зна, попут Сузане из „Сивог камиона црвене боје” да „има много горих ствари од дроге”, попут рата, национализма и народњака. Њега конституише легендарна реченица из свакако најбољег (опет) Драгојевићевог филма, који веома реално описује секташки другосрбијански круг који пева хипи песмице испред ВМА пуне рањеника, када два младића на питање „које су националности” одговарају да су – наркомани. То је та визија слободног света без граница, спрега и ауторитета (imagine there’s no Heaven…), у коме је човечанство уједињено у заједничкој љубави према уживању, у коме се путовање укршта са „трипом”, а срећа са „урађеношћу”. Политичке пароле једног доброг дела прозападне омладине веома су експлицитно окренуте ка (лакој) наркоманији – својеврсној идеолошкој алтернативи вери и отаџбини.

HEIIIO
(servus servorum Dei)
02. jun 2009. u 02.08

Удри наркомана!

Из овог разлога, батинање које је несрећни младић добио у Црној Реци није само нарушавање његових права и слобода, није само пракса недопустива у једном цивилизованом друштву у XXI веку, она је симболички конфликт Прве и Друге Србије, „попа” и „наркомана”, насиља, фашизма и средњевековног (бизантинског, sic!) мрачњаштва, са урбаним и модерним младићем, који је „пре свега жртва друштвеног система који Црква подржава”. Улоге су ту већ подељене, будући да се православни Срби добрим делом не либе да наркоманију, као „највеће зло” против кога се боре повежу са Западом одакле је пракса дрогирања већински увезена, а да денацификовани другосрбијанци у Православној цркви виде отвореног непријатеља свега што је модерно и напредно, хидру примитивизма, затуцаности, насиља, ксенофобије и, на крају свих крајева, расизма. Доказ овог расизма они виде управо у „батинашким методама” којим се подвргава једна обесправљена „мањинска група”, која нема право на своје место под сунцем, и тако угрожена од стране навијача (и) неонациста.

Наравно, како то обично бива, предмет ове расправе лако остаје затрпан као колатерална штета цивилизацијске титаномахије на српским просторима. Бранећи Цркву, или нападајући је, ми лако заборављамо да ова земља има проблем наркоманије, који значајно оптерећује и увећава озбиљност забрињавајућег срозавања образовног система и културног нивоа деце и омладине – без обзира за који се културни образац боримо. Који пакао представља наркоманија за једног младог човека, најбоље зна он сам и његови ближњи, који често као породица бивају сведени на просјачки штап, борећи се да сачувају живот (и душу) унесрећеног младића или девојке. Е, сада, када смо се уозбиљили, одједном није све тако једноставно. Ко може да каже родитељима шта да раде са својом децом, поготово када су ови тешки овисници о дрогама? И ко се усуђује да им попује које су хумане методе њиховог лечења?!

За оне који не знају, нема ничег лепог, романтичног, па чак ни човечног у лечењу наркоманске овисности. Из православне перспективе, у питању је борба човека са бесом, демоном, који изнутра изједа и уништава човека горе од ма какве болести. Ни из других перспектива није ништа боље. Овисници се везују за кревет, дају им се електрошокови, дрогирају се анестетицима, навлаче на алкохол, закључавају и – туку. Својевремено је на телевизији приказивана репортажа о медицинским методама лечења, које индукују клиничку смрт предозирањем, како би се у организму створио унутрашњи отпор према дроги (па су и тако „излечени” наркомани често завршавали као овисници о другој врсти дроге). Индуковати смрт! Није ли то знатно страшније од лопате, лоше исхране и сурове дисциплине?!Борба са тешким наркоманом у апстинентској кризи није ни најмање наивна, ни најмање пријатна и ни најмање лепа ствар. Наркоман у кризи у много чему губи људскост у своме понашању и често је телесно кажњавање (ударци, везивање) једини начин да се спречи унутрашње дивљање његовог организма. Рехабилитациони центар за наркомане није основна школа, а његови штићеници нису враголани који се гађају кредом и цртају безобраштине на табли.

HEIIIO
(servus servorum Dei)
02. jun 2009. u 02.09


Црква – већи проблем од наркоманије

Циљ овог текста није да се по сваку цену одбрани оно што се видело на наведеним непријатним снимцима. Колико ту има основа за кривично одговарање, те колико су наведена средства у наведеним околностима (не)допустива, одредиће надлежне институције, уз помоћ стручњака који се у наведене проблеме разумеју знатно боље од нас лаика. Оно што се мора рећи јесте да борба против наркоманије у Србији не сме да падне као жртва антикрсташког похода београдских денацификатора и културних деконтаминатора. Шта год ко мислио о Цркви, она најозбиљније схвата проблем наркоманије у Србији и са највише елана се прихвата борбе против ње. Чињеница је да у свету постоји склоност да се наркоманији приступа као духовном, а не просто медицинском проблему, као што постоје индиције да се пажљивом изградњом (изгубљене) вере и спознајом порока као огрешења о властиту људску природу (каква му је Богом подарена) овисник са знатно више успеха окреће од наркотика и реинтегрише у друштво чији је отпадник постао. Духовно лечење као надређено медицинском део је програма рехабилитационог центра Раскршћа, који свој програм заснива на протестантском богословљу, али и низа православних центара, од којих је свакако најпознатији (и вероватно најуспешнији) онај у окриљу манастира Ковиљ.

Треба, стога, раздвојити чињенице о проблему наркоманије од људскоправашког лицемерја које ништа не кошта, много шкоди, а коме је наша средина толико склона. За некога је понижење да буде везан и тучен лопатом, за другога да буде затворен у кућу и надзиран камерама, док се од њега очекује да се излаже јавном подсмеху за новац, за трећег да допусти себи да њиме овлада порок који уништава сво његово људско достојанство. И један, и други, и трећи су снимљени камерама, и њихово понижавање и нечовечна позиција су доступни јавности, увек орној да се наслађује туђом муком и подсмева туђој несрећи. Такође, и један, и други и трећи имају избор да напусте место и окружење које их унижава и своју срећу потраже на неки други начин. Концлогор не може бити место у које се улази и из кога се излази слободном вољом. Најзад, прича о дроги, као и прича о вери, па најзад и прича о богоборству, увек је била прича о слободном избору. А ако је неко остао без воље, без човечности и људског достојанства, тада је често потребно и једно, и друго, и треће утерати у њега. Некоме топлом речју, некоме лопатом, некоме електрошоковима.

Српску православну цркву не морамо поштовати, можемо је осуђивати, чак и ниподаштавати, докле у томе задржавамо меру укуса и достојанства. Али оног тренутка када Цркву прогласимо за веће зло од наркоманије, ми имамо заиста крупан проблем. А управо то чине све оне новине и ТВ станице које не улазе превише у расправу колико је дрога присутна у београдским школама (а тек сплавовима, фестивалима, па, зашто да не, и у парламентима?), али ће зато све као једна да скоче на прву прилику да облате Српску православну цркву. При томе, не занима их шта је узрок, а шта последица, не занима их што је несретном младићу неупоредиво већи проблем што је наркоман (и што постоји неко ко му ту дрогу продаје) него што га неко туче лопатом. Напомињемо да су то исти они медији који спремно правдају НАТО бомбардере претходном „Милошевићевом политиком”. И тиме опет упадамо у врзин круг идеолошког рата. Али, макар смо дошли до кључног разграничења – наркодилери и НАТО бомбардери на једној, а српска црква и народ на другој страни медијске батине. А наркомани? Они, сироти, по свој прилици добијају батине и од једних, и од других.

У Београду, 30. маја 2009. године

Извор: НСПМ
konstruktor
02. jun 2009. u 06.40
Možda surovo zvuci ali ako hoćeš stvarno pomoći narkomanu ne smes imati,uslovno receno,milosti.Jer narkoman je i homoseksualac,pedofil i decoubica,samo da bi se domogao droge.Spreman je na sve.Ja kažem,ako lopata pomaze da se skinu sa gudre,samo napred.Za njihovo dobro,da povrate dusu.Jer je narkoman nema.
jpetranovic
(profesor)
02. jun 2009. u 08.09
slazem se
jpetranovic
(profesor)
02. jun 2009. u 13.46
pa mogli bi reći da Stari Zavet nije protiv batina kad je u pitanju odnos roditelji-deca, kao vaspitno sredstvo;i u istom odnosu negde čini mi se u svetootackoj literaturi se pominje koje je dete „neosetljivo”za reci,utoliko jeste osetljivo za fizicko kaznjavanje i posle toga se popravlja, tamo gde reci nisu uspele.A u Novom Zavetu se pominje kod apostola Pavla neki gresnik koji se predaje na mucenje tela da bi se duh spasao za Parusiju, tako nekako,uglavnom ima fizickog kaznjavanja.Pošto je poslusnost neophodna za funkcionisanje nečeg,a reci često ne pomazu...
konstruktor
02. jun 2009. u 14.42
To nije nasilje nego milosrdje.Pitaj roditelje izlecene dece,oni će ti to najbolje objasniti.Nasilje je pustiti ih da žive tako,u paklu zavisnosti.Jer su spremni na sve za „camil dopa”.
Ali,ti to ne shvatas,nego se pravis pametna,filozofiras i kritikujes.A veze nemas,cisto da kažeš nešto.
Mica_i_Acim
(Pravoslavci)
02. jun 2009. u 23.48
Тај текст је писао стални дописник из Падинске Скеле.
Konstruktor
03. jun 2009. u 10.39
Neki od apostola i od svetih su bili veliki gresnici.Tako da kad već se podsmevas sa Padinskom Skelom,osudio si se svojim rečima..
regazza
03. jun 2009. u 17.17
Konstruktore sekto koji je to od apostola i svetitelja bio gresnik?
konstruktor
03. jun 2009. u 20.51
Na primer Sveti Apostol Pavle je bio veliki gonitelj hrišćana.To je najpoznatiji mislim,ali ima stvarno puno primera da su se veliki gresnici pokajali kada su shvatili da grese i posle postajali čak i mucenici za slavu Boziju.
Treba samo citati Bibliju i zitija svetih.
A ne samo tovariti ugalj.
XIO
04. jun 2009. u 12.06
Jel taj mamlaz sto vodi Crnu reku ikad empirijski utvrdio da uradci lopatom pomazu u lecenju narkomanije?

Ne znam šta me vise uzasava: to što se ovako nešto uopste i desilo bez kontrole države i lekara ili to da se cinjenica da lopata leci narkomaniju (umesto da možda ta trauma dodatno pogorsa stanje narkomana) ovde uzima zdravo za gotovo. Odakle vam takva ideja? A da, vi mozete koju god ideju da imate u glavi bezobzira na stvarnost jer je Jahve na vasoj strani. Nema potrebe ih PROVERAVATI, ni slučajno.

Jel iko ikada podelio grupe narkomana u dve grupe, jednu tukao, drugu ne, i onda zakljucio da su ovi tuceni se mnogo brze ili vise ili bolje se oporavili? Jel iko publikovao te rezultate u ikakvom uglednom medicinskom zurnalu?

Naravno da nije. Taj sto vodi Crnu Reku je mamlaz koji je eksploatisao jadne ljude sa problemom. Da rade za njega, da mu još i placaju za to, a zauzvrat da se on izivljava nad njim u svom licnom kazamatu. I sad kad je to puklo, kriv je svet, kriva je svetska zavera, kriv je Bajden, kriv je Sinod, kriv je ko već, samo ne sopstvena glupost, zloba i zaslepljenost.

I eto ZASTO se toliko vremena provodi jadni vi istraumatizirani na crkvenim skandalima. Bilo je i drugde bruke koja je pucala, kao na primer TEZAK skandal u vezi tretmana mentalno obolelih osoba u našim ustanovama, ali nigde drugde nikome ne pada na pamet tu bruku da BRANI!

Al kad se desi u Crkvi, to je odmah napad na jadnu Crkvu. I nema koji postupak se neće braniti, barem kad je reč o najfanaticnijim clanovima iste. (Ovde uopste ne govorim o vernicima koji su osudili ove dogadjaje). Jest bijenje lopatom leci narkomaniju, svaka cast na uzrocno posledicnoj vezi. Još malo pa ko inkvizicija. Odrekao se Hrista, hajde da pecemo na vatri dok Hrista ne prihvati, bolje to nego da bude vecno u paklu.

I zašto se ovakve stvari iznova i iznova desavaju? Pa lepo, kad mislis da je organizacija u kojoj pripadas stvorena od samog stvoritelja našeg i par milijardi drugih suncevih sistema nije ni cudo da ti ego bude tamo negde van stratosfere među tim drugim suncevim sistemima. Šta će ti odgovornost, šta će ti kontrola clanova, šta će ti razum i rasudjivanje kad je Bog na tvojoj strani?

XIO

S_
04. jun 2009. u 12.13
Ова прича је „случајно”, дошла и до CNN-а.

Снимци из Црне Реке од пре пар година појављују се у време Бајденове посете Србији, ту је и прича о посети Дечанима, подршка „младој косовској демократији”, па је и Синод тих дана заседао, и све то у време годишњице проглашења црногорске независности (од себе самих).

И онда имамо гомилу закаснелих реакција на СВРШЕН ЧИН, сви понешто паметују у земљи Србији, у емиграцији још и горе.

Негде у ћошку се провуче вест да се са Бајденовом посетом поклапа и уплата новог огромног кредита ММФ-а Србији, који ће од потомака правити надничаре који враћају лихварима дуг, ... но то није битно.

Вероватно је и тада договорено да Србија почне да шаље војску по светским забитима где има нафте или каквог другог интереса (не нашег),
прво ће млади Срби да иду као хуманитарци у Чад а после - зна се: Авганистан, Ирак...

Хајде да одиграмо нашу улогу „корисних идиота” мислећи да се овде ради о великом теолошком проблему који се теолошки расправља не теолошки мудрим интернет форумима.

Прво морамо да се распитамо да ли је тај отац Бранислав новотарац или није (а њега су „случајно” довели дан уочи тога да гостује у некој емисији као „бајкер”, то је неко писао овде на форуму, човек им дошао као кец на десет...), хајде да видимо има ли то неке везе са отварањем Двери, па ћемо онда да „заузмемо став”, политички коректан.

Автор нашао да постави тему са оригиналним насловом из „Времена” (или Б92?), Синод, владика Артемије па и сви ми (ситна боранија), сад РЕАГУЈЕМО...

Држава ни мање ни више, у складу са новим духом европске „елите” (која дере ове римокатолике као јаре врбу док ми мислимо да папа влада светом), потеже питање НАДРИЛЕКАРСТВА, које сутра правничком логиком може вероватно да се примени и кад се служи освећење (миросање) болесних.
S_
04. jun 2009. u 12.25
Док ја ово пишем, претходник већ поставио коментар о „емпирији”.

Да ископирам шта пише човек (који вероватно никад није ни дошао на „СЦ / Православље”) на другом СЦ форуму. Прича је чисто правничка,
а то ваљда државу, систем и неправославне хришћане и једино занима.:

------- maliperica1 (ing (pripravnik u GM))

http://www3.serbiancafe.com/lat/diskusije/mesg/15/013821243/još-jednom-o-crnoj-reci.html?15

... Понављање и приказивање сцена насиља у свако доба дана 24 сата на јавним отвореним каналима је само један од правих УЗРОКА насиља и ништа мање један од узрока пута ка наркоманији.

2. Штићеници и чланових породица су СЛОБОДНОМ ВОЉОМ прихватили услове стационарне хоспитализације у манастиру. То значи да су слободном вољом, познавајући и живећи активно све време целокупну проблематику пристали на лечење ...

СВОЈОМ ВОЉОМ и без ОТПОРА по унапред израженој СЛОБОДНОЈ ВОЉИ у правном смислу значења.

Прекршајна правила су им била унапред позната и ради властитог интереса лечења су ДОБРОВОЉНО и СВОЈОМ СЛОБОДНОМ ВОЉОМ пристали на такве услове.

***

Абергејб и Гванатанамо су неисптани случајеви ДРЖАВНЕ превентивне идеологије која тотруру без правне контроле примењује са циљем ЗАСТРАШИВАЊА у погледу било каквог ПРЕДПОСТАВЉЕНОГ отпора наметнутим укупним спољнополитичким интересима у име одбране којих вредности?

...

Бокс меч или сам тренинг бокса као борилачке вештине предпоставља СЛОБОДНУ ВОЉУ ТАКМИЧАРА. Зашто се по истим правним мерилима не примени принцип забране борилачких спортова као тортуре и опасног у погледу телесних свих повреда?

Али, времена витешког спортског бокса су прошлост. Спорт је део бизниса и то један од најзначајнијих делова психологије потрошачког менталитета који ствара посебне зависности.

Да ли су екстремне борилачке вештине такозвани реал фигхтинг предмет анализа ЗЛОУПОТРЕБЕ и САДИЗМА у којима треба укључити кавна тужилаштва широм света. Па нико није луд да то предложи ако се ради о СЛОБОДНОЈ ВОЉИ учесника.

http://www.realfights.com/

***

Да ли је комерцијализација насиља у филму израз уметничког тренутка духа времена или идеолошка компонента укупног новог светског поретка?

Да ли је комерцијализација садистичких иживљавања из свакодневног живота и оних социјалних последица мешавине НЕОЛИБЕРАЛНОГ и НЕОКОНЗЕРВАТИВНОГ система у новом духу времена стварни израз система вредности којима тежи свет?

http://video.google.com/videoplay?docid=7967163826461179104
***

Шта се стварно жели остварити начином отварања проблема наркоманије и посебно рада Црна Река? Који су стварни циљеви оваквог цинизма у начину презентовања проблема?„

---------------------------------
regazza
05. jun 2009. u 03.20
Ja mislim da je Branislav de Sad ustvari sve to i radio radi Bajdena.

Za sve je Bajden kriv.
regazza
05. jun 2009. u 03.35
Konstruktore ap Pavle NIKAD nije gonio hrišćane i ne huli!
Niti je to neki svetitelj radio!

Najpametniji si kada pricas o uglju i pranju gaca i molila bih te da nastavis i dalje!
konstruktor
05. jun 2009. u 04.44
Regazza,on to sam za sebe kaže u poslanicama,naći ćeš u Novom Zavetu.
Pozdrav,i ne srdi se na Brata.
Ako ti treba pomoć,javi.
konstruktor
05. jun 2009. u 07.26
Pslanica Svetog Apostola Pavla Galatima(Zac.200)

13. Jer ste čuli moje zivljenje nekad u Judejstvu,da odvise gonih crkvu Boziju,i pustosih je.
XIO
05. jun 2009. u 21.04
Aj sad malo da se vratimo u stvarnost.

Amerika je trenutno najjača zemlja sveta koja ima veliku moc i onu meku i onu malo „tvrdju” da sprovede svoju politiku i intrese u delo. Ona je ko parni valjak koji se ni ne osvrce na to šta je izgazio. Ideja da tamo neki Otac Branislav može da im bude ikakva kost u grlu u ostvarivanju njihovih zamisli je vise nego blesava. Mi nismo toliko bitni Americi jer da jesmo i da su Amerikanci stvarno toliko nabrijani na nas kao što se ovde predocava nas ne bi ni bilo.

„Држава ни мање ни више, у складу са новим духом европске ”елите„ (која дере ове римокатолике као јаре врбу док ми мислимо да папа влада светом),”

Prva pametna stvar koju si rekao! A i reci mi da ne zasluzuju pored onih skandala sa pedofilskim svestenicima, zatim izjavama da kondomi ne sprečavaju sidu, a zatim onim grozomornim slučajem gde je crkva ekskomunicirala lekara koji je izvrsio abortus blizanaca nad devetogodisnjim detetom koju je silovao ocuh (i uzgred bi bilo koji pokusaj porodjaja bio jednak ozbiljnom ugrozavanju zdravlja, pa moguće čak i smrti te devojcice, da ne govorimo o traumi silovanja) i majku tog deteta koja je odobrila taj abortus. Ocuha naravno ne.

Ideja da neko može da pravi sr*** a da posle toga to opravdava nekakvim bozijim autoritetom jednostavno nema mesto u ovom milenijumu! Kraj. Fajront!

„ потеже питање НАДРИЛЕКАРСТВА, које сутра правничком логиком може вероватно да се примени и кад се служи освећење (миросање) болесних.”

Nego šta nego da poteze i nego šta nego da će moći i MORATI da se primeni.

Ako neko hoće da ima osvecenje kao religijski obred ima apsolutno pravo na to. Ali ako neki lekar da i najmanju indikaciju ili sugestiju da pacijent ima vece sanse da ozdravi ako se taj obred uradi (izvan placebo efekta naravno) bez ikakve empirijske provere, onda je to igranje za nadanjima osobe u teskoj i ranjivoj poziciji, a ako se uz takvu indikaciju drzne i da NAPLATI... pa ima li ikakve razlike u odnosu na to šta nadrilekar ili otac Branimir rade?

„Да ископирам шта пише човек (који вероватно никад није ни дошао на ”СЦ / Православље„) на другом СЦ форуму. Прича је чисто правничка,
а то ваљда државу, систем и неправославне хришћане и једино занима.: ”

Uzgred, ja nisam hrišćanin osim u onom formalnom krsten sam u SPC smislu.

------- maliperica1 (ing (pripravnik u GM))

http://www3.serbiancafe.com/lat/diskusije/mesg/15/013821243/još-jednom-o-crnoj-reci.html?15

„... Понављање и приказивање сцена насиља у свако доба дана 24 сата на јавним отвореним каналима је само један од правих УЗРОКА насиља и ништа мање један од узрока пута ка наркоманији. ”

Nasilni filmovi prouzrokuju narkomaniju? Ni na izgled ocigledna konstatacija da nasilni filmovi proizvode nasilje ne pije empirijsku vodu. Jednostavno takva veza nije nadjena. A nije nadjena jer za razliku od zilota koji cekaju apokalipsu koja evo samo sto neće doći ljudi koji gledaju nasilne filmove vrlo dobro razlikuju MASTU od STVARNOSTI! Inače bismo se redovno tabali svi mi na ulicama da je tako. Pre 100 godina: broj nasilnih filmova: minoran, kolicina nasilja: MNOGO MNOGO veca nego danas!

„2. Штићеници и чланових породица су СЛОБОДНОМ ВОЉОМ прихватили услове стационарне хоспитализације у манастиру. То значи да су слободном вољом, познавајући и живећи активно све време целокупну проблематику пристали на лечење ... ”

Ovo isto nije istina. U „Vremenu” su intervjuisali par „diplomaca” te ustanove i oni tvrde suprotno. Ili su im davani blanko dokumenti, ili dokumenti gde se nije spominjala kolicina i zestina batina koje mogu da ocekuju. Kad meni neko kaže batine meni je prva asocijacija lenjir po turu, ili eventualno prut, a ne ASOV! A neki su i bili drogirani dok su potpisivali. A i da nije sve ovo nema veze... Otac Branislav je uzurpirao AUTORITET i crkve i medicine. Roditelji koji su potpisali su verovali da su njegove metode pod blagoslovom i crkve i medicinskog establismenta. A ispostavilo se da ne vazi ni jedno ni drugo!

Narkomanije se NE LECI BATINAMA! Ko god zagovara primenu sile kod narkomana, osim onu neophodnu da se spreči da se narkoman samo-povredi, taj je sarlatan. Ja još uvek cekam te empirijske dokaze u suprotno!

„СВОЈОМ ВОЉОМ и без ОТПОРА по унапред израженој СЛОБОДНОЈ ВОЉИ у правном смислу значења.”

Sticenici koji su želeli da odu su bili sprečavani i dobijali su batine za bilo kakvo javno sugeriranje da žele da odu. Crna Reka je funkcionisala ko tipicna sektaska ustanova.

***

„Абергејб и Гванатанамо су неисптани случајеви ДРЖАВНЕ превентивне идеологије која тотруру без правне контроле примењује са циљем ЗАСТРАШИВАЊА у погледу било каквог ПРЕДПОСТАВЉЕНОГ отпора наметнутим укупним спољнополитичким интересима у име одбране којих вредности?”

Da i ko u svetu brani osim par budala u vrhu bivše Busove administracija koja već sad hrlja ka smetilistu istorije. Amerika je dozivera tezak udarac na ugled zbog ta dva mesta. I... kakve ona imaju veze sa Crnom Rekom?

...

„Бокс меч или сам тренинг бокса као борилачке вештине предпоставља СЛОБОДНУ ВОЉУ ТАКМИЧАРА. Зашто се по истим правним мерилима не примени принцип забране борилачких спортова као тортуре и опасног у погледу телесних свих повреда? ”

Odlicna ideja! Ja bih prvi zabranio tu grozotu da se pitam. A i već sam objasnio da boks i Crna Reka uopste nisu jedno te isto.

„Али, времена витешког спортског бокса су прошлост.”

Viteski? Kad je to boks bio viteski? On je uvek bio sport radnicke klase i duboko ogrezao u i povezan sa kriminalom koji je harao u istoj. Srbija devedesetih je bila ko Cikago dvadesetih.

***

„Да ли је комерцијализација насиља у филму израз уметничког тренутка духа времена или идеолошка компонента укупног новог светског поретка?”

Ovo prvo, šta god se podrazumevalo pod „novim svetskim poretkom”.

„Да ли је комерцијализација садистичких иживљавања из свакодневног живота и оних социјалних последица мешавине НЕОЛИБЕРАЛНОГ и НЕОКОНЗЕРВАТИВНОГ система у новом духу времена стварни израз система вредности којима тежи свет?”

Komercijalizacija sadistickih izivljavanja? Gde toga ima? U danasljem svetu vlada komercijalizacija seksa, zabave, pa čak i droga, ali SADISTICKOG IZIVLJAVANJA? Ko to prodaje batinjanje osim oca Branislava?

Ja stvarno ne znam gde drugde ti placas da bi radio besplatno za nekog drugog a uz to i dobijao batine.

***

„Шта се стварно жели остварити начином отварања проблема наркоманије и посебно рада Црна Река? Који су стварни циљеви оваквог цинизма у начину презентовања проблема?”

Za početak država u kojoj se postuju zakoni i princip odgovornosti za svoje postupke.
regazza
06. jun 2009. u 02.09
konstruktor
05. jun 2009. u 07.26
Pslanica Svetog Apostola Pavla Galatima(Zac.200)

13. Jer ste čuli moje zivljenje nekad u Judejstvu,da odvise gonih crkvu Boziju,i pustosih je.

-------------------

Ti si Poslanicu citao lopatom.
 Komentar Zapamti ovu temu!

Looking for Tassel Earrings?
.