Gde smo ono stali
Ne zatvarajte, nikako!
Voja Žanetić 30.05.2009

Poštovani oci, uvaženi članovi Svetog arhijerejskog sinoda,
Kako smo saznali iz sredstava javnog informisanja, vaša je čvrsta namera da zatvorite duhovno-rehabilitacioni centar „Crna reka”, u kome su se lečili zavisnici od narkotika, a pod čvrstom rukom tamošnjega crkvenog starešinstva. Odluka koju ste doneli razumljiva je posledica video-snimaka koji su, nekoliko godina pošto su načinjeni - seleći se od fioke do fioke - konačno, slučajno i iznenada našli svoj put do modernih tehničkih sredstava prikazivanja takvih materijala celokupnoj javnosti. Ali ova peticija koju čitate ima za cilj da vas odvrati od vaše namere, ona predstavlja molbu za nastavak rada vašeg centra: postoje, naime, jasni ali dosad neizloženi razlozi zašto je potrebno da „Crna Reka” nastavi sa radom, sa malim modifikacijama, ali bez ikakvih izmena u svojoj metodologiji.
Sasvim je izvesno da se u predmetnoj crkveno-terapeutskoj ustanovi više neće u tolikoj meri duhovno rehabilitovati zavisnici od narkotika, ako će uopšte. Budno oko javnosti, revnosni nadzor organa reda, brojne državne inspekcije i silne nevladine organizacije u tolikoj će meri brinuti o pravima obolelih štićenika centra da se drakonske metode u radu i disciplini više neće moći primenjivati. Lečenje istih zavisnika, a drugačijim metodama, teško će biti moguće: u centar se verovatno i dolazilo samo zato što je postojala očajnička nada da će lopata, pa makar i prekasno primenjena, dati neke rezultate. Nema zavisnika od narkotika, dakle, nema ni „Crne reke”, logika kaže. Ali logika je netačna. Ima nas, zavisnika, još!
Kad odu oni što se odvikavaju od narkotika, te kad vaskolika pažnja koordinirane demokratski orijentisane javnosti popusti, valjalo bi pristupiti višegodišnjem terapeutskom radu sa nama ostalima, koji smo se takođe na nešto navukli i podjednako smo zaslužili da nas neko valjano odvikne od onoga bez čega kriziramo. Godinama traje neuspešno lečenje od lideromanije: da je neko na vreme i očinski intervenisao lopatom u predelu gluteus maksimusa, što nama, što vođama, ne bi se oči caklile na svaki poziv za ujedinjavanjem, zajedničkom borbom i pravednim stremljenjima. Kamo zavisnost od davanja i prihvatanja istinom siromašnih obećanja o boljoj budućnosti, sreći i prosperitetu: eh, da je građevinska alatka radila svaki put kad su se dilovali Lepši Srećniji Dani (LSD), Kadrovska Rešenja Evidentno Kvalitetna (KREK) ili neka od sličnih sredstava za postizanje masovnog ekstazija... Ako su se narkomani navukli na belo i zaslužili lečenje, šta ćemo sa svima koji su se navlačili na crveno, crno, plavo, žuto i sve ostale boje iz širokog spektra onog čime se mahalo pred očima bezbrojnih zavisnika od izbora? Pušenje hašiša? Pa to je ništa spram svega onoga što smo ovih decenija popušili: popušili smo za brojne privatizacije, popušili smo za dekriminalizaciju, popušili smo selebritije, turbo folk i „Velikog Brata”, a ispušili smo i bezbroj puta za beli šengen, pa sad kao nećemo više, odvikavamo se... I da ne dužimo više: bolest zbog koje se do sada boravilo u Crnoj Reci ništa je, u poređenju sa onim što muči bolesnike koji tek treba da nagrnu.
Zato ne zatvarajte, vaša preosveštenstva, ovo mesto vaskolikog budućeg ozdravljenja nacije. Greška je samo u tome što su se pod ikonama duhovne rehabilitacije presamićivali pogrešni ljudi. Ovako, ako Bog da, te ako lopata u budućnosti donese onog uspeha kakvom bismo se svi mogli makar nadati, onda tek možemo razgovarati o tome ko je od nas zdraviji: da li oni što su delili i primali batine ispod krsta ili mi koji smo se krstili dok smo to gledali.
Srdačno Vaši,
Zavisnici od svega ostalog