Римска екумена

Врелину позног прољећног дана,
Јесењи пљусак нехајно гаси,
Грозничав лепет из крошње платана,
И шапат спокојни: Господе спаси.

Слива се бујица низ стрму улицу
Мрак хуком плићака обданици суди,
Запад на Истоку, к`о маска на лицу,
Боже милистив нам грешнима буди.

Морнар се сидром одриче пучине,
Па сцилом укотвљен по луци броди,
Немаш рад` кога Божији Сине,
Да копном ужаснут, ходиш по води.

Небо и земљу, море и горе,
Све смо невјерством поравнали,
Мирили безумни жртве и злотворе,
Цјелив Ти Јудиним притворством дали.

Ни дому топлом брижнога оца,
Ни студном усуду срамног изгнанца,
Свикнути љубљењу душмнског коца,
Туђина братом, брата за странца.

Мајку за хајку, гробље за робље,
Крстом се крстили са некрстима,
Завјетни свјетлу, мраку подобље,
Зато нам Небо прозбе не прима.

Зато смо туђини на својем огњишту,
Искрице буктиње угашене,
Сужњи што молитву молитвом ишту:
Спаси нас Свемоћни римске екумене.