Da li samoubici ima spasa?
eudora
27. maj 2009. u 01.08
znam da je samoubistvo najveci greh, ali da li postoje „olaksavajuce” okolnosti? naime, sin mojih prijatelja, decko od 20 godina, psihicki poremecen je izvrsio samoubistvo. da i je njegov greh ublazen njegovom neuracunljivoscu u ovom svetu i da li ima sansu da taj svoj greh iskupi?
izvinite sto sve ovako pitam, laicki i neuko, ali nemam koga osim vas. njegovi roditelji su očajni, pale svece za njegovu dusu a ja ne mogu, ne znam gde mu je dusa sad otisla i ima li ikakve sanse da popravi taj svoj nerazumni cin?
mother_serbia
(roots bloody roots)
27. maj 2009. u 18.03
То само Бог зна. Не можемо ми на земљи ограничавати Бога тако што ћемо рећи „овај се може спасити, а онај не може”.
Онај ко за живота није прихватио Христа, не треба му Га силом наметати кад умре, зато Црква не служи парастос и сахране некрштенима и самоубицама... но опет, Бог одлучује ко ће се спасити а ко неће.
mojadeca
28. maj 2009. u 12.49
Zašto sestro ne palis svece za njegovu dusu? Molitve, molitve, to je jedino sto može da bude na korist, a Gospodova volja je gde će dusa njegova. Ja samo znam da Gospod svaku molitvu cuje. Ako je on bio mentalno bolestan možda se nije molio, učinite vi to sada za njega.
Neka mu se Gospod smiluje.
NYCpriest
(svestenik)
30. maj 2009. u 22.49
Mi vjerujemo da od dana nečije smrti on više ne može da učini ništa sam za sebe, bio on krsten ili nekrsten. Drugim rijecima, svoj vjecni zivot mi zasluzujemo zvojim mislima, rijecima i djelima na zemlji.
Iz ovoga se da izvuci zakljucak da je krstena osoba svjesno svoj zivot upravila ka Hristu, odricuci se satane na svom krstenju i od tada zapocela svoje duhovno putovanje ka Gospodu, koje se okoncava momentom smrti. Takođe, iz istoga se da izvuci zakljucak da onaj ko se nije krstio za zivota nije učinio taj prvi korak ka Gospodu i veliko je pitanje da li će stici na taj cilj, jer ka njemu nije ni isao.
Međutim, obzirom da je covjek socijalno biće i da ne živi sam na ovome svijetu i da Gospod ocekuje naše spasenje kroz nas odnos sa drugim ljudima u ovom zivotu, to Crkva cvrsto stoji na stanovistu da mi, njegovi bliznji, moleci se za njegovu dusu, pokazujemo ujedno i ljubav ka Gospodu, i svojom molitvom ukazujemo da je ta upokojena licnost ostavila trag ljubavi iza sebe.
Drugim rijecima, našim upornim molitvama za dusu pokojnika mi uzvracamo ljubav koju je doticni za zivota zasluzio kod nas svojim djelima, a Gospod upravo od nas ocekuje tu međusobnu bratsku ljubav.
Ako je neko umro nekrsten ili izvrsio samoubistvo, to ga ne čini clanom Crkve Hristove, ali clanovima Crkve nije zabranjeno da se mole za njegovu dusu, jer Gospod ocekuje spasenje svakog covjeka i od Crkve ocekuje da se moli za sav svijet kao Boziju tvorevinu.
Na pitanje „da li se on može ipak spasiti i nakon smrti” ne postoji odgovor na ovome svijetu, jer je to iskljucivo stvar odluke Tvorca ovoga svijeta i Onoga ko ima vlast nad cjelukupnom tvorevinom.
