Неистине режима и медија у вези увођења нових исправа

1. Личне карте са биометријским чипом су «наша међународна обавеза».
Не постоји међународно тело које прописује «обавезе» за лична документа суверених држава (бар не још увек) на глобалном нивоу. Чак ни на нивоу ЕУ, таква обавеза не постоји, мада је сада у току процес прописивања пасоша ЕУ земаља са биометријским чипом.

2. Све земље ЕУ имају овакве личне карте (тврдња лансирана преко РТС-а).
Већина земаља ЕУ нема овакве личне карте, а чак и оне које имају личне карте са биометријским чиповима већином их не везују за централну базу података, тако штитећи приватност соптвених грађана.

3. Све суседне земље имају овакве личне карте.
Ни једна суседна земља нема овакве личне карте. Словенија и Хрватска су увеле пластифициране личне карте са већим степеном заштите, али без биометријских чипова и централизоване базе података.

4. Нове личне карте су «безбедније».
Управо је супротно случај. Као прво, централизоване базе података су подложне «хакерисању», и такви случајеви су честа појава у технолошки развијенијим земљама од Србије. На пример, нови холандски биометријски пасоши су недавно «хаковани», као и централна база података Ветеранске администрације у САД, где је преко 2,2 милиона досијеа америчких ратних ветерана «украдено». Као друго, грешке на оваквим личним картама је много теже исправити и, ако дође до погрешне идентификације, њен носилац може да има огромне проблеме, морајући да доказује полицији, државним органима и рачунарима у централној бази података да је у питању грешка.

5. Нове личне карте се не могу користити за праћење људи.
Сваки пут када будете легитимисани за било коју трансакцију која захтева очитавање ваше личне карте, траг о томе улази у централну базу података. На основу ових трагова, држава, као и свако други ко буде имао увид у базу података, моћи ће да направи «мапу» ваших кретања, куповине, продаје, навика, итд. А кад у следећу генерацију чипова буду уграђени РФИД чипови који су минијатурни радио-одашиљачи, онда ће сваки ваш покрет бити видљив – у реалном времену.

1) Биометријске личне карте као обавезујући документ на националном нивоу су уведене у неколико држава света, углавном далекоисточних. У Европској унији велика већина земаља нема такве личне карте, оне нису услов за улазак у Европску унију нити њихово увођење доприноси бржем уласку. Очигледан пример је Словенија, која пре уласка у ЕУ није увела такве карте (иако је постојала могућност), већ обичне пластичне са вишим нивоом заштите.

2) Земље које су планирале или планирају да уводе биометријске личне карте суочене су са отпором мислеће јавности и друштвене заједнице уопште. У Великој Британији је покушај увођења биометријских личних карти довео до вишемесечних дебата у парламенту и бурних реакција академских грађана, док је у Канади од стране званичне парламентарне комисије одбачен на неодређено време, као скуп, неоправдан и потенцијално опасан.

3) Светски стручни органи, какав је Заједнички комитет за људска права британске владе, процењују да је пројекат увођења биометријских личних карти на националном нивоу потенцијално у колизији са европском Конвенцијом о људским правима, а званичне студије о изводљивости показују да такве личне карте не гарантују стопроцентну поузданост и аутентичност. Судови неких земаља (Јапан и Тајван) су реаговали са пресудама да пројекат биометријских личних карти крши права грађана и одредбе Устава, у складу са чиме су донети и суспензивни акти.

4) У Србији је пројекат набавке опреме за израду биометријских личних карти постао актуелан крајем 2003. године, када је тадашњи министар полиције објавио да је купљена модерна и скупа опрема од америчке фирме Моторола. Та куповина није прошла ни обавезан тендерски протокол ни законско додељивање новца из републичког буџета, због чега је 2004. године реаговао министар финансија са најавом подизања кривичних пријава. Србија је јединствен пример да је прво купљена опрема за биометријску идентификацију грађана, а после тога (тачније после три године) покренута скупштинска процедура за предлог закона о биометријским личним картама, због чега је себе сврстала у ред тоталитарних држава са волунтаристичким правним уређењем.

5) Америчка фирма која је МУП-у Србије продала систем за биометријску идентификацију грађана има посебне уговоре са америчком војском и централнообавештајном службом (CIA), те нико не може да гарантује да не постоји могућност одлива података страним службама. Такође је основано претпоставити да поменуте службе веома лако могу креирати лажне личне карте за своје потребе, које ће од стране нашег рачунарског система бити препознате као потпуно валидне. Индикативна је чињеница да у Америци државна управа није ни покушала са увођењем биометријских личних карти међу својим становништвом, јер би то сигурно довело до великог отпора јавности.

6) Није тражена масовна сагласност грађана Србије за проширивање базе података коју ће држава о њима водити нити су организоване јавне дебате и дискусије по том питању.

7) Пројекат директно угрожава приватност грађана као једно од фундаменталних личних права данашњице и отвара простор за електронски криптоване тајне архиве.

8) Бирократски апарат добија могућност готово тренутног манипулисања огромним бројем података преко централизоване базе и продаје делова базе трећим лицима.

9) Злонамерни упади споља или намерно исправљање централизоване базе изнутра носе огромну опасност по интегритет личности које су њима обухваћене.

10) Усвајање овог пројекта у будућности води ка много тоталитарнијим концептима интеграције свих докумената у један, чиме би се избрисала анонимност токова новца и отворио пут тоталном надзору државе над појединцем.