Мислимо на Жан Клод Бамбару :))

када смо већ код екстра српског ђака Жан Клода ево његов коментар на прву посланицу Коринћанима.

`Ако језике човјечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи.
И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам.
И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи.`

Свети Павле на радикалан начин изјављује да је љубав услов вредности свих других врлина као и вере и самог мистичког познања.
Апостол не намерава да релативизује друге врлине, ни веру ни познање; он не тврди да би љубав могла заузети њихово место и обезвредити их; исто тако, он не тврди да је љубав супериорнија од њих. Он само говори да без љубави ни друге врлине, ни вера ни познање немају духовне вредности, што ће рећи да не доприносе ни спасењу ни обожењу човека.
Апостол нам представља одсуство љубави (према ближњем) као врсту онтолошке празнине: без љубави „сам звоно које јечи или кимвал који звечи”, без љубави „ништа сам”.
Ово је прво тешко разумети. Али, Оци нам тим поводом дају једну прикладну поуку.
Како је то више пута истакнуто у „Сентенцама” (Apophtegmes), аскеза сама нема користи за наше спасење: ђаво и демони примењују строгу аскезу: никада не једу, никада не спавају и исцрпљују се на послу; међутим, они јесу и они остају зли дуси.
Што се тиче врлине, можемо видети да одређене врлине имају само привид добра, зато што, уместо да буду повезане љубављу Божијом оличеној у испуњавању Божијих заповести (ср. 1 Јн. 14, 15.21; 15, 9-10), оне произилазе из страсти и везане су за самољубље (Philautia): на пример: Свети Јован Лествичник примећује у Светој лествици да су особе оболеле од страсти блуда (porneia) често благе, умиљате, предусретљиве, пажљиве, племените и показују све особине доброте; друга, добро позната чињеница је и да те особе могу бити врле из гордости. Кад је реч о познању, можемо рећи да ђаво и демони такође имају пуноћу; не да они само са сигурношћу знају да Бог постоји него Га они (по)знају онаквог какав Он јесте; међутим, они имају веру у Њега и познају Га без понизности и без љубави.
Исто тако можемо констатовати да су ђаво и демони у стању да чине чуда; због њихове бестелесне природе они превазилазе законе материјалног света; али, они ова чуда не чине са Богом, за Њега, у Њему и од Њега, како то чине анђели и светитељи, већ против Њега, дакле изван љубави за Њега и наравно против љубави према људима, јер они увек делују са циљем да им науде, и због тога њихова чуда нису сведочанство Моћи Божије, зрачења Његових добрих енергија, деловања Његове исцелитељске и спаситељске благодати, и ова чуда нису ништа вреднија од подвале опсенара који појавношћу вара гледаоце.
Није само љубав према Богу и ближњему та која даје вредност свему што можемо урадити и сазнати већ је то иста она љубав која нам даје стварност.
Наша људска природа може се испунити само у личном љубавном односу са Богом и са нашим ближњим. Човек се може испунити као човек само постајући Богом по благодати. Дакле, пошто је Бог љубав, човек може постати Бог само у љубави и путем љубави. Без овога, човек остаје го (Постање 3,7) - у ништавилу своје грешне природе.