Хула и псовка на Бога, на Светога Духа Божјег није обичан грех,
већ грех учињен са ђаволском упорношћу, злоћом и свесношћу. То је
грех у коме се човек злонамерно изједначује са ђаволом: безочно псује и клевета Бога, печатом сатанске злобе запечаћује своје богоборство идухоборство.
То је грех у коме се човек добровољно рађа од ђавола, и
оца лажи чини својим родитељем (ср. Јн. 8,44). Хула је на Светога духасвака псовка имена Божјег и светиња Божјих, вређање свесвете славеБожје.
Упорно псовати значи хулити на Светога Духа, јер то значи
намерно предавати себе ђаволу и бити ђавоиман, свесно сe и непрестано
противити Духу Светоме (ср. Д. А. 7,51). Затo се непокајана псовка и хулана Духа Светога неће опростити, ни на овоме свету ни на ономе.
Због неопростиве хуле на Духа Светога Господ Христос је
изобличавао фарисеје, као и Свети Јован Крститељ (Мт. 3,7): „Породи
аспидини, како можете добро говорити кад сте зли? Јер уста говоре од
сувишка срца” (Мт. 12,34). Овим речима Господ открива порекло и
извор њихове хуле: зле речи и псовке и хуле само су род и пород злог
срца и богохулне душе.
Иза зле мисли и зле речи и псовке стоји зло срце; иза злог
осећања, иза злог дела, иза зле увреде и ругања, иза прељубе, иза убиства,и иза свих недела стоји зло срце човеково. Зато је псовање најбољесведочење о томе какво је зло и хулно срце у псовачу.
Срце човеково је ризница или добра или зла. Главно богатство
добром или злом. Из злог срца свог људи износе зло: зле речи и псовке
о Богу, о Господу Христу, о Духу Светом откривају не само њихово зло,
већ и злоимано срце њихово.
Све што је у човеку има вечну важност: и зло и добро. Човеково
добро има своју вечност, а то је рај; и човеково зло има своју вечност, а то је пакао.
Зато Спаситељ и вели: „Ја вам кажем да ће за сваку празнуреч коју рекну људи дати одговор у дан Суда. Јер ћеш се својим речимаоправдати, и својим ћеш се речима осудити” (Мт. 12,36-37), -„Празна реч, вели Свети Јован Златоуст, јесте реч несагласна са делом, реч лажна,која одише клеветом; празна реч је и псовка и све оно што побуђује нагњев или на непристојан смех, што је срамно, стидно, непристојно”.
Празна реч је свака она реч коју уста Христова не би изрекла.
Свеправедни Господ дао је човеку власт да сам себи буде вечни судија.
На Страшноме Суду, у присуству безгрешног Судије Христа, сваки ће
човек речима својим, изговореним за живота на земљи, или оправдати
себе или осудити.