„Један поклоник Гроба Господњег имао је у Јерусалемском храму 1930. године овакву чудесну визију о Богомолничком покрету у Србији. Ево сведочења о тој визији:

На Велику суботу заноћили смо у храму на Гробу Господњем. Целе ноћи смо се молили Богу, како је ко умео, знао и желео по своме осећају и разуму. Ја сам се молио Богу да сачува нашу земљу, те да и мени у њој буде добро, јер сам знао, ако не буде добро нашој држави, неће бити ни мени добро. У једном тренутку осетих да сам добио духовну инспирацију и да ми се отворише вид и слух. У томе видох сотону који сеђаше на престолу свом као цар, окружен светло-тамном затвореном бојом и огромном непрегледном својом пратњом. Узе неки рог у виду трубе и затруби. Глас му беше огроман, јачи од грмљавине и поче долетати мноштво разних животиња, а највише црних птица и људи, те покрише цео простор око њега у ваздуху. Ја чух глас његов и он изрече збору ове речи:

”Синови пакла, данас је свечани дан, јер победисмо православну Русију, као и друге народе. Њихове старешине у нашим су рукама, само се понеко од њих још помало бори. Али се у Србији види нека мала заставица и над њој се налази Мати Распетога.
Ја сам њеним вођама дао нашу науку и научио их да се отимају за земаљско богатство да би заборавили духовно, те сам успео да их у томе добро заведем. Они раде за нашу ствар боље него што се може очекивати.
Но Распети Христос, на место ових, узео је неке просте људе из народа, и развио је заставу ено опет у Србији и дао им за вођу Мајку Своју, као најмилију и најоданију.
„Синови моји, синови пакла!”, вели им тај њихов цар. Пазите да се са њима свештеници њихови не крену, јер ако оду са њима свештеници, изгубићемо народ и Распети Христос ће помоћу њих све од нас опет повратити, и ми ћемо сви поново морати ићи вечни огањ. Продужите своје деловање на свештена лица, уливајте им у разум гордост, славољубље, међусобне распре и похоте а пред народом претварајте се и сами да сте свештеници и радите противу вере у делима да би тиме народ што више омрзли са свештенством и на тај начин одбили од цркве.
Настојте да се народ не исповеда и не причешћује, јер га тако Распети Исус неће штитити од нашег утицаја.
Сада на посао устајте, да тај покрет уништимо што пре у народу. Њихове старешине ће нас и саме помоћи да се то ширење спречи, јер су ми такви помогли да распетог Христа уклонимо са света. Моји су већ добили дозволу од власти, да верне себи привуку на неки начин, тек да се што пре уништи Православље у тој маленој Србији, која ми још даје знатан отпор.„
Један рече из гомиле: ”Све би то ишло лако, али шта ћемо да радимо са славом Србиновом, јер их она силно штити од нашег утицаја?„
Он им рече на то: ”Када безакоња њихова преовладају, престаће да славе; и Слава ће сама побећи од њих. Док их она чува, дотле је немогуће ни душе њихове после телесне смрти сасвим придобити„
Други глас се чу из гомиле: ”Шта ћемо чинити да им спречимо гласове и везу са небом? Како ћемо им омести то да их Распети не обавештава о нашим плановима, јер што више ми радимо , све им више Распети улива јеванђеоску реч, те се читава побуна у народу диже противу нас?„
Он им сада рече: ”Наредићу њиховим старешинама да им забране скупове и разговоре, под изговором да је то бајаги на штету њиховог угледа да шире Јеванђеље они који га не разумеју и унећу мржњу међу њима што већу и учинићу да у њима охладни љубав те неће разумети и оно што им буде говорено. Наредићу свима мојим слугама који мене слушају да све гласове са неба огласе за моје дело, и на тај начин свет ће веровати оно што буде чуо и оно што му се буде говорило. Свет ће цео бити заведен и пасти у похотљивост, то моћно наше оружје. Тако ћемо сасвим угасити љубав у свету и отклонити то најјаче оружје Распетога које се још понегде налази. Успео сам у томе што сам уништио пост. Љубав сам заменио мржњом, пост похотљивошћу„...

Овај видовити хаџија видео је и следеће:

На Богојављање 1932. видео сам при молитви у својој кући Небеске прилике на Источној страни са мноштво грбова разних држава. Сви беху црним филоровима покривени, али се опет њихови шарени делови унеколико распознаваху. Међу њима беше и србски грб такође у црнини, само у њему беху два слова С.С. веома светла, што у другима не видех ни у једном. Ја упитах : ”Шта то значи?„ Један ми глас рече: ”Ово су грбови многих држава већих и мањих који су се изједначили. Само је на србском грбу остало нешто мало светлости. Борба је сада физичка и духовна толика да се и то мало светлости може угасити.„ Но ја спазих једну особу која стајаше над србским грбом и изгледаше ми као да га раширеним рукама покриваше или од нечег брањаше.”