NLPD (Nije Lako Postiti Danas):))), славска трпеза ове године за Ђурђевдан треба да буде посна, то важи за све па и за Вас, ако сте Србин православне вере.

Претпостављам да јесте, па Вам ето, (пошто волите наше ''обичаје'') лепе и згодне прилике да свима (укључујући и странце) покажете како Србин слави славу и поштује правила поста.

Slava nije obicaj nego jedna od najvecih svetinja za Srpski narod. Zato je treba slaviti sa velikom poboznoscu i postovanjem. Svaka slava koja padne u vrijeme velikih postova, jenodnevnih postova ili srijedom i petkom (izuzev ako je trapava sedmica) se prave kao posne. Ima slava za koje se čak ni riba ne sprema.
Kako rece jedan ssveti covjek boljej je slavu ne slaviti ako ćemo je mrsiti. Mi u slavi proslavljamo Svetu Trojicu, Gospoda i Spasitelja Nasega Isusa Hrista (hljeb i vino)i odajemo postovanje nasem Svetitelju kojeg proslavljamo.
Najbolje ćeš da im pokazes kako se slavi slava ako budes napravio posnu slavu.
Uostalom, otidji u nedjelju u svoju parohijsku crkvu i upitaj svoga svestenika dali je grijeh mrsiti na svoju krsnu slavu.
Pozdrav i neka ti je sretna slava.

Od Vaskrsa do Spasovdana je pashalno doba, kad se ljudi pozdravljaju sa Hristos Vaskrse!! U mnogim pomesnim pravoslavnim crkvama je nepisan obicaj da se taj period ne posti.
Jedino se Srbi drže nekog rigorizma i poste te srede i petkove, iako se i dalje uredno pozdravljaju sa Hristos vaskrse.
Naravno, radost vaskrsenja i post su kontradiktorni. I to je samo dokaz da mi ni ocemu ne razmislajmo nego samo kao ovce idemo za nekakvim pravilom koje ne razumemo.
Ja nikad to ne postim, i za Djurdjevdan ću mirne savesti jesti meso.
Svima prijatno.

Та прича о наводној „некомпатибилности” поста са празничним данима између Васкрса и Духова нема везе са Православљем. То је новотарство које паписти уводе.

На ту тему је Свјатјејши Патријарх Павле лепо писао, па пронађите и прочитајте и научите шта је Православни став по том питању. А док не пронађете тај текст, да напоменем да се у те дане ПОСТИ средом и петком, али је пост ублажен - уље или риба, зависи како који дан.

Nisam protiv posta, ali laik i post treba drzati onako kako je Crkva to odredila. Monasi nekadasnji postili su cijelog zivota, a danasnji mnogi jedu meso, osim u vrijeme posta. Dakle, monastvo nije ono sto je bilo, ali to je druga tema.

Ono sto je zanimljivo jest da o postovima, osim Velikog posta, posta srijedom i petkom, ne postoji ni jedna odluka Vaseljenskih sabora, nego su pocev od Bozicnog posta (12. vijek) pa do Gospojinskog (16. vijek), odluke o postu proizasle od pojedinaca u Crkvi.

E sad je ono sto zbunjuje: insistira se na postovima koji nisu Saborno doneseni (zadnji Sabor 787. godine nije mali period Crkve), a sa druge strane gaze se dogmati Simvola vjere, gazi se Pravoslavna vjera priznanjem jeresi za Crkvu!?

Hoće li nam pomoći post, ako smo od vjere odstupili? Neće makar se postom satirali do iscrpljenosti!

Konkretno o postu za vrijeme Pedesetnice. I juče sam postio, ali u nemiru: nisam li postom zaboravio radost Vaskrsenja, vaskrsli Hristos je u te dane hodio među ucenicima, a ja postim kao pred Njegovo stradanje?

Dobro, neko će reci, ali to je crkvena zapovijest? A vidimo da to zapravo i nije saborna zapovijest saborne Crkve, nego od pojedinaca izmišljeno, uneseno i ustaljeno kao pravilo Vaseljenske Crkve.

Pa se pitam: šta je bolje i za dusu korisnije: farisejski sljedovati ljudskm zapovijestima ili se drzati Sabornih odluka donesenih kroz Sabore Duhom Svetim?

To je moje razmišljanje...

„Свети Седми Васељенски Сабор изјављује:

Ми држимо заповести Отаца. Ми анатемишемо како оне који ишта додају учењу Васељенске Цркве, тако и оне који ишта одузимају од тога учења.

У свему држећи се учења богоносних Отаца наших, ми проповедамо то учење једним устима и једним срцем, ништа не додајући и ништа не одузимајући од онога што нам је предано; напротив, ми се утврђујемо у њему и окрепљујемо њиме. Ми исповедамо и учимо онако како су прописали и утврдили Свети и Васељенски Шест Сабора.

Пошто је Седми Васељенски Сабор донео потребне одлуке, и сваки учесник ставио свој потпис, рекавши: ”прописао и потписао„, Свети Сабор проглашава: ”Сви ми тако верујемо; сви тако мислимо; сви смо ми у томе сагласни, и ставили смо своје подписе. То је вера апостолска; то је вера православна; та je вера утврдила васељену„.

У Посланици, коју ο своме раду на Сабору, свети Оци Седмог Васељенског Сабора упућују јерејима и клирицима Цариградским, вели се: Ми смо последовали Предању Васељенске = (Католичанске = Саборне) Цркве, и ништа нисмо ни одузели ни додали, и с љубављу примамо све што је испочетка примила писмено и усмено света Васељенска Црква, па у томе и живописане иконе. Оно пак што су одбацивали божанствени Оци, то одбацујемо и ми, и сматрамо то за непријатељско Цркви.

Истинити и најправилнији суд Цркве састоји се у овоме: не допустити у Цркви новачења, а исто тако и не одбацивати ништа.

И тако, следујући Отачким законима, и добивши благодат од једнога Духа, ми смо све што се односи на Цркву сачували непромењено и без одузимања, као што су нам предали Светих Шест Васељенских Сабора; и што су они оставили у Цркви достојно поштовања, све то ми примамо без икаквог колебања.

Оне пак који ишта додају учењу Католичанске (= Васељенске = Саборне) Цркве, или ишта одузимају од њега, ми анатемишемо. Пошто је то тако, и пошто смо ми то потврдили, ми се радошћу и љубављу примамо божанствена правила, и потпуно и непоколебљиво држимо установљење тих правила, изложених од стране труба Духа Светога — свеславних Апостола, и Шест Светих Васељенских Сабора, као и Помесних Сабора који су се састајали ради доношења таквих заповести, и најзад од стране светих Отаца наших.

Сви су они били просвећени једним и истим Духом, и озаконили оно што је корисно. И кога они предају анатеми, те и ми антемишемо, а кога свргнућу, те и ми одлучујемо; кога пак они подвргавају епитимији, те и ми исто тако подвргавамо.” (Dpogmatika Pravoslavne Crkve, Justin Popovic)
----------------------------------
Obratmo paznju na ove rijeci:

„Оне пак који ишта додају учењу Католичанске (= Васељенске = Саборне) Цркве, или ишта одузимају од њега, ми анатемишемо.”

Hajde, molim sve teologe i upucene laike da odgovore: jesu li i kad su Bozicni, Petrovski i Gospojinski post dodati u Crkvu nakon Sedmog Vaseljenskog Sabora?

Ja samo pitam i neka mi se to ne uzima za zlo! Vjerovatno zanima i druge diskutante i citaoce.
.

Nije protestantsko razmišljanje nego je to sa postovima prvo novatorstvo u Crkvi.

Do 1166. godine bili propisani Veliki post i Apostlski post (da se posti sedam dana nakon prve sedmice o od Pedesetnice. Ostale postove postio je svako onliko kojiko je mislio da treba i da može. Nije bilo praila Crkve.

Anda je 1166. ondasnji carigradski patrijarh Luka odredio pravila ka Bozicni, Apostolski i Gospojinski post.Odluka poslije Sedmog vaseljenskog sabora, a receno na Sedmom Vaseljenskom saboru da se ništa nakon Sedmog sabora NEMA I NE SMIJE DODAVATI u Crkvu, niti ODUZIMATI od onoga sto su Sabori do tada usvojili! I to je pod prijetnjom anateme. Šta mislis: je li to Svetim Duhom bilo receno? Jest, jest, naravno da jest!

Godine 1166. u arigradu (uvijek ti Grci) zapovijest VII Vaseljenskog sabora je prekrsena, novine o postu ubacene. Dakle je novatorstvo, samovolja! Anatema!I nije cudo sto su Turci sve satrli, i njh i nas, a Mongoli Ruse.

Naravno, ko želi da posti i van propisanih postova, to nije zabranjeno.Mnogi clanovi Crkve imaju zavjetni post iz raznoraznih razloga.Ko želi da se pricesti van dana redovnih postova, propisano je da posti.

To nije sporno. Sporno je zapovijedati duzinu onih postova ciju duznu Vaseljenska Crkva saborno nije odredila.

Tako, npr.Apostolsko pravilo za Apostolski (Petrovski) post je samo sedam dana, a po carigradskom patrijarhu Luki taj post može da traje i 6 sedmica.

To su novotarije u Crkvi anatemisane od Sedmog Vaseljenskog sabora.I zašto treba blagoslov za nepostovanje zabranjenog novotarstva?

Ako sam i pijan, ne možeš reći da ovo nije tačno.

Post i nije problem, jer se i postom borimo protiv djavpola i njegovih sila.

Problem je što se Vaseljenski sabori ne slusaju i sto je to neoposlusanje u naše vrijeme postalo opste pravilo.