Свештени канони Цркве представљају пастирску методологију. Ако на каноне гледамо као на законске схеме и структуре, ми промашујемо да схватимо њихову истинску улогу у Цркви. Као што смо на другом месту рекли, свештени канони су лекарство које лечи човека. Пажљиво проучавање канона довешће нас до закључка да су они састављани са свешћу о постојању човекове духовне оболелости, која се огледа у помрачењу ума, као и о неопходности очишћења, просветљења и обожења.

Према Светом Василију Великом, постоји пет степена покајања за оне који се кају:
--------------------
1. Они који стоје испред храма, плачући и молећи остале Хришћане за опроштај.
2. Они који ишчекују и слушају Реч Божију, али напуштају храм, када то чине и оглашени (катихумени).
3. Они који стоје у припрати и ту, клечећи, учествују у Божанственој Литургији.
4. Они који стоје у броду Цркве, остају ту (до краја Литургије) и моле се са осталим вернима, али, ипак, не приступају Светом Причешћу.
5. Они који приступају Светим Тајнама Тела и Крви Христове.

Ови степени предочавају нам, да сваки грех који представља помрачење ума, јесте понављање Адамовог греха и отпадање од истинског живота, којим човек престаје да буде живи уд Цркве Христове. Ови степени такође показују да покајање јесте човекова борба да постане члан Цркве.

Постојање иконостаса требало би да се посматра управо у тој перспективи. У старим временима, иконостаса није било и свако је визуелно узимао удела у ономе што се догађало (у олтарском простору), зато што је читав свети храм био простор за верне, за истинске чланове Цркве. Постојала је, пак, суштинска одвојеност припрате и главног храма (брода Цркве). Када би неко сагрешио, он није могао да улази у храм нити да се моли са вернима. Тако, дакле, постојао је „ред” покајника који су се, у суштини, налазили у положају катихумена. Касније, ипак, као последица секуларизовања вере, они који пребивају у покајању бивали су пуштани у храм, али су подигнути иконостаси, тако да је одвојеност покајника од светиње и даље одржана.
(Влада Димитријевић уз ситну рецензију и форматирање, МиА)
------------------------------

Шта значи онда новаторско, папистичко, екуменистичко наваљивање да се иконостаси униште? Значи да за њих покајање не игра никакву улогу у верском животу. За њих оно нема смисла, јер су подлегли другој лажи која тврди да „нико није достојан” Причешћа, па чему онда било какав подвиг, укључујући и подвиг покајања? Или... како да се покаје онај који себе сматра „безгрешним”?