Ова наша браћа страдалници су живи, и видећемо их, и радоваћемо се са њима вечном животу. Знамо шта је бол људска, знамо шта је туга за рано пресеченим животима као откинутим цветовима. Али више од туге верујемо у радост Васкрсења, и зато спомињемо и спомињаћемо.

А ови злочини и злочинци се спомињу као Вавилонска кула, као египатска тиранија, као страданије Светога Саве на Врачару и после смрти, као толика друга страданија од оних чије лице је изобличено, као што је изобличено лицемерје, па нико не верује лицемерном. Ми, као народ, знамо добро колико смо доживљавали лицемерја. Ево, 10 година како доживљавамо то лицемерје, а да се нико од злотвора који из далека бомбардују један невин народ, један грешан народ, али народ који стоји усправно и коме деца од неколико месеци носе крст, као Света Милица од три године, није покајао и, како изгледа, неће. Kада није Арханђел Гаврило проклињао Сатану, нећемо ни ми њих, нека им Бог суди. Али ћемо у ове дане поста певати: „На рекама вавилонским седимо и плачемо”. Није Београд узалуд на саставу река. Као да је мало што се једна у другој чудесно сусрећу, него су направиле и један круг као што је Ратно острво, препуно страдалника из Јасеновца и из других логора. Доле, мало ниже на Дунаву страдали су свети Ермил и Стратоник, на Стамбол-капији је страдао ђакон Авакум са Пајсијем и осталима. У Кађеници у Овчару запалили су Турци жене и дечицу у пећини. У Варварину су цео град скоро затрли. Код Сурдулице, где се спајају мост, река и пруга, затирали су невину децу. Код Суве Реке, у Призренској Подгори у Метохији, затрли су све одреда. Ако будемо набрајали, неће нам цела ноћ бити довољна.

На рекама вавилонским седимо и плачемо, али са надом у Васкрсење и у живот вечни. Плакали су хришћани за Светим првомучеником Стефаном, али је то био плач васкрсења и живота вечнога.

Нека би Господ пострадалима дао, а сигурно је дао, Царство небеско а рођацима и нама, јер сви смо рођаци крви Христове, да и тугу и сузе, али да увек побеђује светлост Васкрсења. Наша је вера – вера Васкрсења. Немојмо да заборавимо никада да је човек створен да буде бесмртан и душом и телом. Све што је Бог створио неуништиво је, само је зло уништиво, и што је страшно, оно уништава све око себе.

ПУТ БОГОЧОВЕКА

Нека Господ подари Царство Небеско жртвама, пострадалима и још увек страдајућима. Одавде, на исток, на запад, на север и југ и на Косову и Метохији, и на Кипру и у Светој Земљи и у Месопотамији, и другде где страдају живе иконе Божје, где страдају деца Божја. Од оног човекоубице од искони и од слуге мрака страдају деца Царства. А вама свима и нама, нека Господ да укрепљење. Како рече песник Херцеговац, ми пут свој знамо, пут Богочовека. Знам, и знате, да ће се подсмехнути многи подсмевачи и ругачи. Нека их, Бог с њима. Ми ћемо ићи тим путем, јер је то пут усправнога човека, крстоносног и васкрснога.

Вечан спомен свима пострадалима од безбожника, од нељуди, од тирана, од лицемера, од нових вавилонаца, а утеха љубави, праштања, наде, васкрсења, пре свега сродницима њиховим, али и свима нама који их данас помињемо да би и они нас помињали у Царству вечноме, вечнога Бога Правде и вечног живота.

Амин, Боже дај и Богородице!

24. март 2009.

Црква Св. Марка

Београд

Где год су досад дошли ти нељуди са Запада, свугде су доносили само рат и несрећу. Кажу да долазе да донесу мир и права свима, а собом доносе већу несрећу и неправду, зла не разрешавају, него још већма умножавају и продужавају. Наласкани су а груби, фини су а брутални, као оруђа и оружја њихова, нечовечни као безбоштво антихристијанства њихова. Говоре да су они мерило света и свега на свету, а меру Правде и Истине нити имају нити хоће да знају. Велеречиви су на устима о „новом поретку” ствари у свету, а стари су и изанђали као греси и нечовештва њихова. Оветшаше у срцима својим, разједа их црв сумње њихове да се не би како показали неуспешни и тиме изгубили поверење (они кажу „кредибилитет” НАТО-а) да су вођи и усрећитељи свега човечанства. Њихов је „нови поредак” само стармладо поробљење прастарим страстима и похлепама њихових интереса, луциферског им властољубља, којим смерају да свет покоре себи и по себи га прекроје. А ко то неће, њега проглашују за најгорег, за нетрпељивог, за „некооперативног” у само њиховим плановима, и зато за таквога нема права ни да постоји ни да живи. Пуна су им уста речи о слободи, а сами су робови најнижих страсти и нескривеног идолопоклонства лажним боговима. Куд год дођу и прођу „трагови им смрде нечовјештвом”. Стално вичу: Мир, мир! - а мира немају у срцима својим и савестима својим. Зато где дођу доносе немир, са једним јединим аргументом мира: бомбама, тенковима, окупацијом, НАТО-пактом. У души им је рат, зато где год се појаве сеју ратове, или без објаве рата воде „ваздушну кампању”, како еуфемично зову затирање земље и народа отровним бомбама и пакленим ракетама. И све то зову Европом и Западном цивилизацијом, а ми то зовемо натоизацијом и последњих остатака од Европе; сумраком једне, некад хришћанске цивилизације. Јер је последња реч те цивилизације - мамон, оружје, батина само с једним крајем. Заиста су постали „маљ Земље”