Прича са Купрешких врата
У КУПРЕС СМО УШЛИ увече – прича Миладин К. Попала магла, прамиња густ снијег, однекуд сам чуо тицу, као са онога свијета. Отпор непријатеља ту није био богзна какав.

Из срушених кућа сукља дим, ватра грије небеса. Видио сам неке лешеве, кажу да их је било тридесет и седам. И онога са дупљама гдје су биле очи. Наш командант пред њим заплака, рукавом је брисао сузе, није се смирио ни касније, кад стигоше новинари, подрхтавао му је глас.

Ко је путовао аутом према Сплиту и прошао туда, кроз Купрешка врата, зна како изгледа то поље. Уоколо планине, шума четинара, а доле сама равница – као смрт.

Насред поља утврдиле се усташе. Артиљерија, тенкови, у рововима, који су копани мјесецима, искусни ратници, прошли су славонски фронт. Претјерује се са цифром од три хиљаде. Ту је остало око четиристо њихових мртваца.

Магла нас је сакрила, кад смо се привлачили, дођосмо сасвим близу.

Потом смо ослободили Малован. Шта је оно што сам дотад видио – према овоме послије? Помишљао сам да ми се причинило, ал’ није. Живље је од свега живог.

Дуго нисам спавао, а био сам буднији него икад. Тутњава је већ јењавала. Као да ме неко повукао, окренуо сам се и угледао – дијете. Више од три године није напунило.

Приковано, чавлима, за бор.

Разапето.

Чавли прошли кроз руке и ноге.

На боровој кори крв.

На глави дјетета четничка капа, малко нагнута натраг, поклопила уши. Мајушне очи склопљене.

У његовим грудима нож.

Вјеруј ми пријатељу: тако је свјетлуцао као да је од сунца саковат!

Лежим у овоме кревету, обилазе ме доктори и болничарке, кљукају таблетама, рођаци доносе наранче, сви кажу да ћу се опоравити. Као да ће ми њихово лагање помоћи.

Би ли се они опоравили да су у мојој кожи или би већ скочили кроз овај прозор, крај мене?