У наше време често се говори о тзв „литургијском препороду”, који покушавају да заснују на „научним хоризонтима” истраживања литургичара - рационалиста.

Шта се може десити кад се литургијској реформи приступа непромишљено, показује нам судбина римокатолика. После II ватиканског концила (1962-1965.), они су ту реформу спровели: скратили мису на 30-так минута, укинули латински и увели народни богослужбени језик, свештеника окренули од литургијског истока лицемка евхаристијском сабрању, укинули постове (осим на Велики петак), раздвојили исповест од примања хостије (римокатоличког причешћа), неузимање хране пред примање хостије свели на пола сата или сат, препоручили верницима да се причешћују на свакој миси...

Шта се десило? Десила се духовна катастрофа - широм данашње Европе, римокатолици продају храмове, јер у њих више нема ко да иде. Озбиљни литургичари, попут Клауса Гамбера, учитеља папе Бенедикта XVI, доказали су да је један од кључних разлога за неуспех реформе погрешно схватање ранохришћанских литургијских сабрања. Садашњи папа Бенедикт XVI је, својим актом „Summorum pontificum”, покушао да спасе што се спасти може - дозволио је ширу употребу нереформисане, тридентске латинске мисе и забранио разне врсте „литургијског” експериментисања. Међутим, процес је отишао предалеко, и питање је може ли се уопште зауставити.

Већ поменути Клаус Гамбер, у својој студији „Реформа римске мисе: проблеми и позадина” тврдио је да је Руска Православна Црква успела да опстане под комунизмом само зато што је одолела искушењу обновљенашког реформизма на почетку XX века. А какво је то искушење било? Чувени реформатор - епископ Антонин (Грановски) говорио је: „Ми служимо службу на руском језику уз отворени олтар. Унели смо измене у чинове Св. Тајни - крштења, венчања и исповести, променили смо начин причешћивања”. Обновљенски свештеник Веденски (самопроглашени „митрополит”) је узвикивао: „Ми смо за очишћење и упрошћавање богослужења и приближавања истог разумевању народа”.

Њима је Свети Тихон Исповедник одлучно поручио: „Божаствена красота нашег, по садржају истински поучног и благодатно делатног црквеног богослужења, које је стварано вековима апостолске верности, молитвеног пламсања, подвижничког труда и светоотачке мудрости, Црквом је запечаћена у чинопоследовањима, правилима и типицима, и мора бити сачувана у Светој Православној Руској Цркви неприкосновено, као њено најсветије и највеће наслеђе.”

У том смислу, и блаженопочивши патријарх Алексеј II је наставио стазом светотихоновског литургијског исповедништва. Обраћајући се московском свештенству, 24. XII 2007, он је рекао: „Никакве припреме литургијске реформе у Цркви неће и не може бити! Они који повремено изражавају своја приватна мишљења о томе да се богослужење мора превести на руски језик, о чему су својевремено говорили обновљенци, или захтевају да се скрати богослужење, заборављају да су Црква, њен типик и правила саздавани хиљадама година, и морају се свето чувати. Неће бити никакве ревизије текста Великог канона преподобног Андреја Критског. У тешка времена прогона и искушења наша Црква је опстала, чувајући непоколебиво своју традицију. Ту традицију морамо и ми свето чувати. Све вас позивам да чувате наше православне традиције и да се не смућујете приватним ставовима појединаца, који покушавају да нас врате у време обновљенства”.

С друге стране, митрополит Навпактоса и Светог Власија, Јеротеј (Влахос), у свом тексту „Богословље литургијске обнове” истиче каквих се начела морамо држати у овој, осетљивијој од других, области црквеног живота:

1. Реформа спољашње Богослужбене праксе без унутрашње обнове Хришћана је јалова.

2. Повратак древним Богослужбеним праксама немогућ је без поимања разлога због којих су их Свети Оци изменили.

3. У покушајима повратка једноставности ранохришћанске лигургије, не сме се превиђати историјски развој и богатство Литургије.

4. Ма какве се измене Литургије буду проводиле, ако не будемо научили да се преображавамо духом Божанске Литургије, нећемо имати никакве духовне користи.

5. Повратак древним литургијским формама, без одговарајућег повратка пастирској пракси Светих Отаца није литургијска реформа већ напредујуће посветовњачење.

6. Подвижнички живот је неопходни предуслов свакога учествовања у Божанској Литургији.

7. У Божанској Литургији се разбуктава жеђ за савршеним животом у Христу.

8. Измене Литургије не могу бити резултати закључака богословских симпосиона, већ плод делања Светих.

9. Литургијска обнова је смислена само онда када је надахнута исихастичким Предањем Цркве, и када долази од духовно обновљених људи.

Видело се да се Свети Сава Србски држао свих ових начела када је у Србској Цркви установљавао богослужбена правила:

1. Он је непрестано говорио о унутрашњем, духовном препороду своје пастве, учећи је, у Жичкој беседи о правој вери, да држи „веру чисту и молитву честу”, „пост и бдење, на земљи лежање”, „да би савршен био човек Божји”. А његов животописац, Теодосије, сведочи да се првом архиепископу србском желудац прилепио за кичму од поста.

2. Он се није враћао никаквој „ранохришћанској” пракси, него је преузео најбољи образац службе Божје од својих савременика.

3. Он није превиђао историјски развој литургијске праксе и красоте богослужења. Рецимо, у раној Цркви није било Проскомидије, али, у доба Савино, она је била јасно уобличена - и правило њеног вршења налази се у Номоканону.

4. Сав живот Саве као старешине Хиландара и Студенице био је прожет литургијским начелима БЛАГОДАРНОСТИ И СМИРЕЊА: Господње дарове од Господњих дарова он је, скупа са својим монасима, приносио Оцу Небеском, захваљујући Му за све и сва.

5. Руководећи се отачком пастирском праксом, Свети Сава није дозвољавао да се верује у спасоносност евхаристијског сабрања самог по себи. Без подвига, као увида у своју недостојност, нема Светог Причешћа на спасење.2

6. Подвижништво је било најдубља основа Савиног живота. А који је пут православног подвижништва?