Васкршња посланица 2009. године
18. април 2009 - 12:28

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА
СВОЈОЈ ДУХОВНОЈ ДЕЦИ
О ВАСКРСУ 2009. ГОДИНЕ

ПАВЛЕ

ПО МИЛОСТИ БОЖИЈОЈ ПРАВОСЛАВНИ АРХИЕПИСКОП ПЕЋКИ, МИТРОПОЛИТ БЕОГРАДСКО КАРЛОВЧКИ И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ,

СА СВИМ АРХИЈЕРЕЈИМА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И СВИМА СИНОВИМА И КЋЕРИМА НАШЕ СВЕТЕ ЦРКВЕ: БЛАГОДАТ, МИЛОСТ И МИР ОД БОГА ОЦА, И ГОСПОДА НАШЕГА ИСУСА ХРИСТА, И ДУХА СВЕТОГА, УЗ РАДОСНИ ВАСКРШЊИ ПОЗДРАВ:

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!

Рецимо, браћо, и онима који нас мрзе,
опростимо све ради васкрсења.
(Пасхална стихира)

И ове године у пролећне дане, драга браћо и сестре, у једнакој радости прослављамо највећи празник Цркве Божије, Васкрсење Христа Спаситеља. Сваке године у ово доба, када тајанствена сила живота буди обамрлу природу, слава Васкрслог Господа и у нама буди један светлији, светији и радоснији живот. Данас навиру узвишене мисли, рађају се дивна осећања и обузима нас једно свето и несвакидашње расположење. Са Васкрслим Господом и ми се уздижемо у један виши и садржајнији живот. Блиста у срцу нашем победнички сјај вечног живота који нам је даровао наш Васкрсли Искупитељ и Спаситељ. Као што је у оном тајанственом Почетку, на Божију Реч постао свет и у свету живот, тако је својом Божанском силом васкрснуо из мртвих Син Божији Исус Христос. Овај велики догађај тајанствен је као стварање света, чудесан и узвишен као права песма радости која се заорила над свеукупном Божанском творевином. Шта више, као пуноћа првог стварања и као ново стварање, он је још чудеснији и узвишенији како од првог стварања тако и од свих историјских збивања.

Многи векови деле нас од оног ведрог јерусалимског праскозорја, када су свете жене Мироносице угледале празан гроб. А биле су дошле да мртво тело свога Учитеља помажу мирисима, да Га оросе сузама и да хладну гробну плочу загреју топлином своје љубави, своје верности и своје оданости. Биле су оне и поред крста Распетог Спаситеља онда када су Га, осим Мајке и једног ученика, сви били оставили. Макар и издалека пратиле су оне последње тренутке највећег Учитеља. Нису Га заборавиле ни када је умро. Зато су удостојене да буду први сведоци и први весници Васкрсења, прве радоснице новога живота у Васкрслом Господу. Данас и у нашим ушима одзвања ехо оне благе опомене коју им је упутио анђео Божији са гробног камена: „Што тражите живога међу мртвима? Није овде, него устаде” (Лк 24, 5-6). И уплашене жене, ту у врту где је био гроб, прве доживеше радосни сусрет са Васкрслим Господом. Упутио их је да иду у Галилеју, да обавесте ученике и да их обрадују радосном вешћу да ће се и њима јавити (Мк 16,7). И ево, драга децо Божија, и ова наша данашња васкршња радост потиче од тог сусрета са Васкрслим Господом, Који је васкрсао за нас и унео радост новог живота у све следбенике Своје и исповеднике Његове Божанске науке.

Исто тако, деле нас векови од сутона оног јерусалимског дана, када се Васкрсли Господ јавио следбеницима Својим, Клеопи и другом ученику. Преплашени, хитали су они из Јерусалимау Емаус, да би се склонили због страха од Јудеја. Иако нису били храбри као свете жене Мироносице, удостојени су сусрета са Васкрслим Господом. Скрио је Он од њих Свој пређашњи лик, па Га нису познали. И када их је после разговора о ономе што се догодило у Јерусалиму и ломљења хлеба напустио, исповедише се један другоме како је „срце горело у њима” док је са њима беседио (Лк 24, 13-32). Онај исти свети огањ,који је горео у срцима двојице Христових ученика који су ишли за Емаус, пламса данас и у нама, када прослављамо овај Празник над празницима, када и ми доживљавамо духовни сусрет са невидљивим победитељем смрти. Исти тај огањ грејао је и греје Цркву Божију у дугим вековима њене историје. Зар Он сам није казао: „Дођох да бацим огањ на земљу” (Лк 12, 49). Тај свети огањ грејао је и претке наше и осветљавао им живот у тамницама дугих векова. Живели су они дуго без дома, без огњишта, без слободе, у крајњој несигурности, без кућишта и имања, као и многи данас који су избегли са својих огњишта, али увек са вером у васкрслог Господа, с вером у победу правде и истине и с вером у васкрсење.

Исто тако, дуги векови деле нас од оне прве васкршње вечери, када се Васкрсли Господ први пут јавио својим од страха и разочарења преплашеним ученицима, и поздравио их поздравом охрабрења: „Мир вам!” (Јн 20, 19). У трен ока вратио им је мир, васкрсао веру у Њега и Своје Божанско посланство. Да Он, Син Божији, није васкрсао, историја хришћанства била би завршена одмах Његовим последњим речима на Крсту: „Сврши се!” (Јн 20, 30). А Он је васкрсао и у име те истине Његови ученици дадоше радосно живот за Њега. Носећи ту велику истину Његова Црква пошла је у победнички поход широм света, да без проливања крви победи своје бројне до зуба наоружане непријатеље.

„Што тражите живога међу мртвима?” (Лк24, 5), опоменуо је, као што сте чули, анђео Божији свете жене Мироносице, наднете над светим гробом. Али оне су пошле на Његов гроб жедне истине и вечног Живота. А данас милиони и милиони духовно осиромашених и морално опустошених људи, занесени сјајем пролазних ствари, живе у овом свету као у хладном гробу. Зар се свет не претвара у фабрику и тржиште лажног сјаја и пролазних вредности? Зар се данас често не говори да човек и без неба може мирно да ходи по земљи? Као да се попео данашњи човек на високе врхове своје вавилонске куле, самоуверен у своје знање, али често ситан, себичан, агресивани пун злих настројења која прете његовој кули и његовом опстанку. Бојимо се да ће се ова наша цивилизација сувише касно сетити Христових речи: „Без мене не можете чинити ништа” (Јн 15, 5).