ВАСКРШЊИ ПОЗДРАВ ВЛАДИКЕ ХЕРЦЕГОВАЧКОГ

Христос Васкрсе!
Сећам се тешких година под комунизмом, још је био жив на земљи Свети Владика Николај Жички, па је послао поруку из иностранства:

„Христос Васкрсе,
земљу потресе,
тугу однесе,
радост донесе!”

И заиста је Васкрс велика радост, потрес неба и земље,одгнање туге, победа над смрћу и ђаволом и над сваким злом, и доношење радости Живота Вечнога. Сав смисао нашег хришћанског живота јесте у томе да смо створени за вечни живот. Смрт је у међувремену ушла, и њу Бог није створио, како каже богонадахуто Свето Писмо: „Бог смрти не створи, него је завишћу ђавољом смрт ушла у свет” (Прем.Сол.2,23-24). Кроз послушност човека ђаволу улази у свет и грех и смрт. Међутим, Бог је јачи и од греха и од смрти и од ђавола. Смрт која је, дакле, с ђаволом и човеком ушла у свет,бива побеђена Христом; кроз Христово оваплоћење, страдање на Крсту и добровољно прихватање на Себе наше истинске људске смрти, и почивања у гробу три дана. Он на Ускрс васкрсава као Богочовек, побеђује смрт и отвара нама широм врата Вечнога Живота.
Први Он Васкрсли, први Он Вечно Живи, а онда за Њим сви по реду: Пресвета Богородица, Свети Јован Крститељ, и сви Свтитељи, а нарочито Мученици,који су животе своје положили за Христа, сви они су сведоци Васкрсења, сведоци Васкрслога Христа. И још, такође, Светитељи, чије је мошти Бог прославио на земљи, као што је наш Свети Василије - слава му и милост! - Митрополит Херцеговачки и чудитворац Поповопољски, Тврдошки и Острошки, сведок је Васкрсења. Јер његове нетрулежне мошти сведоче да ће и наша тела, свих нас, васкрснути. И они православни хришћани који су пострадали, који су убијени, и који су животе своје положили за веру и отаџбину, наши борци, и они који су побијени за Крст часни и Слободу златну, за име Христово и веру Србинову, као што је у овом рату побијено на десетине хиљада нашег православног народа, и они ће у Христу васкрснути и ући са Христом у Вечни Живот.
Није то само вера у бесмртност душе, јер су и многи други народи веровали у бесмртност душе, него је наша вера вера у васкрсење човека, у бесмртност целога човека, и душе и тела. Зато и доживљавамо смрт као једну трагедију, као једну несрећу, као тугу, јер она раздваја човека, разбија јединство душе и тела. И први хришћани, који су живо веровали у Васкрсење Христово и многи Га видели Васкрслога, плакали су. Кад је Архиђакон Стефан убијен камењем од Јевреја, јер нису хтели да прихвате Христа, Који је од Бога послан и најављиван кроз сав Стари Завет, па кад је дошао, многи Јевреји Га нису прихватили, млади Архиђакон Стефан је сведочио о Христу, а они су га каменовали.И онда, кад су га хришћани сахрањивали, каже се, плакали су први хришћани. Људски је да плачемо, али не да плачемо очајнички, без наде, не да плачемо хистерично, или да плачемо,на жалост, као што и тога има, да би нас други видели како жалимо некога. Људска суза је велики дар Божији, људска суза је и знак препорода, знак васкрсења,само да буде са надом у Бога, Онога Који нас је створио и послао у овај свет, и Који нас очекује као Отац човекољубиви, чедољубиви, Детољубиви. Он зна зашто је овако, зашто нас сналази смрт, мада смо ми криви за смрт, јер, понављам, Он није творац смрти, нити је хтео смрт, него човек као слободно биће, послушавши ђавола, опет као слободно биће, изазвао је смрт, увео смрт у свет. А смрт је само квареж и распадање, смрт није уништење; они који мисле да је смрт уништење, као што безбожници мисле, варају се: Као што је, нажалост, недавно један наш књижевник рекао једној песникињи: „Лаку ноћ”, кад је испраћао у гроб. То је срамота за овај православни народ: та песникиња је била верујућа. И не каже се „лаку ноћ”, него: Збогом! Довиђења! па се прекрсти и пољуби покојник. Наши људи, нарочито сродници, не желе да се раздвоје, да се трајно растану, него се само привремено опраштају. Кад је мој брат полагао нашега оца у гроб, ја сам се с оцем опростио, и пољубио га, а брат неће да се одвоји од ковчега. Ја онда схватим колико је брат био везан за оца, више него ја, па жели да отац остане. Зато што човек није створен за смрт. Дакле, смрт јесте трагедија, јер нас раздваја од на ших милих и драгих, али то што осећамо да не треба да се раздвојимо, и не желимо да се раздвојимо, јер љубав неће да се прекине и пресече и престане, то је управо доказ у самима нама, од самог Бога дати доказ, да смо створени за живот вечни. И зато је Васкрсење наша нада, јер заиста је Васкрсење испуњење свих наших нада, жеља, чежњи, свих слутњи и носталгија људских. Сва природа нам сведочи да је Бог Творац Васкрсења. Није узалуд Бог створио свет са пролећем. Почео је свет са пролећем, управо у ово време пролећа (када пада Ускрс) почео је свет, и то је библијско-јеврејско предање, које је онда и хришћанско предање. А такође и Васкрс је управо у ово исто време, кад се сва природа буди и показује да је њен зимски сан био као смрт, а сада се све буди и васкрсава. Избијају клице, избијају пупољци, избијају властари и младице, избија трава зелена - као символ бесмртности. И зато је велики Празник Ускрс; велика радост и утеха, наша велика нада, помоћ и утврђење наше, Васкрсење Христово. Причао ми је један православни Рус, који је рођен у Србији од Руса емигранта, кад су милиони Руса изашли после бољшевичке револуције, па је велики број њих дошао у српске земље, и у Србији, у Белој Цркви код Вршца, родио се тај брат Рус Ђорђе (Свишћов), негде после двадесете године, па је као Рус у Србији био у војсци Краљевине Југославије. Кад су нас Хрвати издали (1941. г.) био је баш на Славонском фронту. После је заробљен од Немаца на том фронту и одведен у Дахау. Провео је у том логору 4 године, преживео голготу, страхоту логора Дахау, као што су неки наши преживели у логорима Јасеновца, Јадовна и другим логорима, док је већина Срба тамо побијена; и као што су многи наши Срби недавно пострадали, а неки и преживели у логорима, као што је био логор у Коњицу, у Челебићу, у Бутуровић Пољу, у несрећном Дретељу, у Тарчину, и у другим логорима хрватским и муслиманским. Дакле, тај Ђорђе Рус ми је причао: „Да нисам веровао у Васкрсење Христово, не бих могао издржати те страхоте Дахауа. Није то само физичка мука, него то безнађе; и још 1945. кад су нас бомбардовали Немци, а нажалост и Савезници, и кад смо гинули такорећи свакодневно, онда сам видео на лицима људи који су имали веру, видео сам светлост Васкрсења. Они који нису имали веру, били су изгубљени, мрачна лица, избезумљени, јер их је страх од смрти надвладао. Само нада Васкрсења даје нам снагу у страдању”.