Доста је данас несрећних међу нама јер не знају да одреде свој циљ, јер не могу да препознају прави смисао живота. Тражити смисао у материјалности, у земаљском благу, носи са собом пад у провалију без дна. Ходати свијетом без циља и по странпутицама живота јесте највећа људска трагедија јер нам Господ каза да је Он Пут, Истина и Живот. Он је Пут којим требамо ићи одјевени у Истину како бисмо отворили врата Живота вјечнога.
„Јер каква је корист човјеку ако задобије сав свијет а души својој науди?” (Мр. 8,36). Поставимо себи питање: Колико размишљамо о овим ријечима? Да ли уопште размишљамо о њима или када нам неко предочи ове ријечи живота ми одговарамо:„ Немамо времена данас, има времена, прочитаћемо, размислићемо”. Знамо ли уопште да крај овоземаљског живота никоме није познат до Оцу нашем небеском? Боримо се за то, браћо и сестре, да када се погледамо у огледало живота угледамо у себи лик Божији, да будемо духовно-тјелесни горостаси, мудри као змије и безазлени као голубови. Боримо се да се Свјетлост Христова Васкрсења зацари у нама, и да се никада не угаси тај непресушни извор љубави, јер само онда ћемо моћи казати да смо близу врата Царства Небеског.
Срца су нам врло често окамењена. Постали смо хладни и безосјећајни на туђе несреће, а разлог је отуђеност од Бога, од ближњих и наша гордост. Разлог је и свакодневно сервирање лоших, неистинитих или полуистинитих вијести преко електронских и штампаних медија. Навикавамо себе да слушамо само лоше вијести. Губимо радост живота само зато јер не знамо шта је радост. Чини се да губимо контролу над нашим животима, над савременим технологијама, над животном околином и умјесто да обожимо себе и сваки дио овоземаљског живота, у мјери у којој се то да учинити, ми постајемо робови. Господари, а за то смо створени, постају робови творевине. Станимо пред лице Божије без предрасуда, без самооправдавања и сагледајмо се истински какви смо. Претварамо се у безличне особе које у зачараном кругу глобализма, свакодневне трке и пролазних вриједности заборављају на вјечно и непролазно. Газимо једни преко других халапљиво, раширених зјеница вапећи за царством пролазним а заборављамо да ово царство рђа и мољац изједа. Бојим се да ће многи пред крај овоземаљског живота када погледају иза себе видити само пустош и смрт.
Морамо се подићи из мртвила духовног и поново уселити у душе наше дјечију радост, осмјех и ведрину, јер Христос је Васкрсао. Морамо се угледати на дјецу јер за њих Васкрсли Богочовјек каза да је таквих Царство Небеско. Само у бијелим хаљинама сатканим Божанском љубављу, са дјечијим осмјехом на лицу и срцем у коме дише Господ, устајаћемо пуни живота и неуморно ћемо се радовати сваком новом дану. Само ако прихватимо да нам смрт ништа не може ако је Бог у нама и ми у Богу, радоваћемо се непрестано. Радујмо се браћо и сестре јер имамо разлога за радост. Смрт је побјеђена, пут ка животу нам је отворен.
Зато, пронађимо себе на Христовом путу свјетлости, спасења, љубави и вјечних вриједности и гледајући ближњега свога поред себе очима топлине и љубави, запјевајмо радосну химну „О велика и најсветија Пасхо, Христе! О Мудрости, и Логосе Божији, и сило! Дај нам да се још присније причешћујемо Тобом у незалазни дан Царства твог. ”
Желећи да сви у радости, миру и весељу сретнемо Васкрслог Господа Христа, поздрављам вас са сверадосним поздравом, побједе Живота над смрћу,
Христос Васкрсе!
Ваш молитвеник пред Васкрслим Христом
Епископ зворничко-тузлански
+ Василије
http://www.eparhijazvornickotuzlanska.org/opsirnije.php?id=539&kategorija=1
