Божији слуга
Три гроба један до другога. Ни по једном није трава никла. Кукавна
Милица се вуче од једнога к другом, па љуби ону црну земљу и нариче
да се човеку срце скамени.
- Синови! ... Чеда материна! ... Зар несрећна мајка и то дочека! ...
Не смедосмо од тешкога јада погледати у Милицу а од страха у Љубисава,
јер он беше онемео. Никад нећу заборавити његове страшне слике...
Сунце на заходу обасјало га својим последњим зрацима, а он као камени
споменик, гологлав, разрогачио очи, па гледа у непобусане гробове на
којима се још ни земља није осушила... Ветрић му разгони седе власи,
баца их у очи и на лице а он се не миче...
Ћутимо, гледамо и слушамо.
- Боже! ... Зликовче! ... Гори си од Турчина и Татарина! ... - цикала је очајно Милица...
- Ћути... ето попе!...
- Нека га!... Крвниче, боже!... Крвник си... крвник... бездушник!...
Хоћу да вичем! Хоћу да га грдим!... Не може ми ништа, ја га се не
бојим!...
Узаном стазицом упутио се стари поп Јова. Позвали су га да прекади
гробове. Ишао је лагано, јер су клецале старе ноге под
деведесетогодишњим теретом... Али је ишао старац ослањајући се на
штап, свога старог другара... Од старости подетињио, па му се лице
смешка и на јарко сунце и на зелену траву.
- Помаже Бог! - поздрави нас.
- Бог ти помогао!... Благослови оче!
И стадосмо му прилазити руци.
- Ја се мало задржао. Дођоше ми неки за молитву... Него да свршимо часом...
Пободе штап у земљу, па на њега метну своју читу. Из зобнице што је
на рамену носио извади требник који беше увијен у епитрахиљ, прекрсти
га, прекрсти се и сам, па га забаци на врат.
- Кадионицу! - викну.
Дадоше му кадионицу и тамњан. Он спусти на жар два три зрна тамњана и поче читати помен...
Милица је за све време лежала на средњем гробу обгрливши крајеве рукама.
Сврши се помен. Сви се прекрстисмо и рекосмо:
- Бог да им душу прости!
Попа приђе Милици.
- Милице! - викну је.
Она ћути.
- Милице!... Устани!
- Ј'ој, зликовче боже! Ј'ој, душманине!...
- Није Бог ни зликовац ни душманин! - рече он неким чудним гласом, гласом који није трпео поговора, а опет некако благо...
- Јесте, попо!... Ти не знаш шта су јади. Тебе никад није овако заболело, јер ниси ни имао свога болећег...
Ми се запрепастили. Попа је врло млад обудовио и никад није имао деце.
- То је истина, Милице, али и ја сам мученик!... Ја сам несрећник гори од тебе!...
Милица диже главу и погледа га право у очи. Сви видесмо да је заустила
да му нешто крупно рекне. Али кад му погледа у очи, она занеме.
Он је узе за руку и седе поред ње...
- Никад не реци ни да си најсрећнија ни најнесрећнија!... Од зла горе, а од добра боље има!...
- Али попо!... Три гроба за недељу дана! Три срца, попо, дадох ја црној земљи!...
- Имала си, па си дала!... Бог је дао плода снази твојој, па имаш сад и
да Му вратиш и да себи оставиш!... Дала си синове, али имаш унуке. Па
имаш још једно несаломљено крило - ено Драгутина. Стоји као кап росе,
румен као ружа и здрав као јелен из горе!... Зар је то мали дар од
Бога!? Зар ти је мало што имаш?...
Њен јогунасти поглед поче попуштати... Хтела је говорити, али не проговара...
- Видиш, - продужавао је попа - ја те знам дететом. Ова је рука, у
Божје име, саставила твоју руку с Љубисављевом. Ја сам ти сву децу
крстио и венчао, био на весељу па сад ево и у жалости твојој!... И
ево, као што ти онда рекох у веселој дружини да се Богу молиш - и данас
ти велим!...
- Али, попо!...
- Не нужди се! Ти ниси несрећна жена! Ти си одужила свој дуг Богу и
људима... Имало се и узети и оставити. Савиј руке око остатка, па
чекај позив Божји!... То што је тебе снашло - зло је, али има горе! Ја
рекох и опет велим: ја сам гори несрећник. Ја сам улудо проживео
деведесет година. Једне стварчице на овоме свету нема за коју бих могао
рећи: моја је! Ја не знам шта је радост и бол родитељски! Ја туђе
добро крадем и својим. Ја сам желео деведесет година само један
тренутак кад бих могао помиловати плаву и детињу косицу и рећи: хвала
Богу, ово је моје!... Али ми Господ не даде!... Сад чекам смрт, сам као
пањ, уверен да неће ничија суза за мном канути... Зар ја нисам гори
несрећник од тебе?...
Страшно је било погледати оно трошно тело како се тресе... Што нас беше
проплакасмо. Љубисав му приђе, узе га за руку и пољуби је!
- Хвала, попо! - рече и заплака се.
- Жив био, Љубисаве, па кажи: хвала Богу, кад ово имам!... Не јаучи од
свакога бола!... Има и љућих рана!... Ето, ја и опет велим: Хвала је
Богу!...
- Хвала је Богу! - рече и Милица. - Боже, опрости ми!... Удржи ми Господе, оно што си оставио!... Ј'ој, грешна ти сам!...
- Моли се Богу!...
Па се диже старина... Сунце зашло, али његово руменило на обзорју
сијаше као зора. Он је ишао лагано пред нама као светитељ какав... Сви
смо ћутали; само чух Милицу како полако рече Љубисаву: - Ово је Божји
човек !
(Јанко Веселиновић)
http://www.pouke.org/news.php?cid=0&id=4259&do=view