Архимандрит Рафаил Карелин

Речи „вера” и „исцељење” на грчком језику имају један и исти корен. Веровати – значи наћи циљ и смисао живота, одредити совје место у свету, видети пут, који леж иза земаљског постојања. Постоје два погледа на свет: један од њих сматра свет огромним бездушним механизмом, који је неко непознат пустио у рад.

На једној од мрља тог огромног конгломерата космичких тела, случајно је поникао феномен, назван живот. Комбинација атома и молекула, који су примили способност предаје свог структуралног плана другим системима, довели су нас до тог изненађења. Нема бесмртности.

Живот, сличан искри, која се угасила у мраку космичке ноћи, гаси се и ишчезава; човек се рађа, буквално за то, да би, сазнавши своју предодређеност, немоћ и бесмисао живота, ушао у земљу смрти, одакле нема повратка, где се свест и осећање заувек гасе у мраку гроба, у бездану небића.

Тај поглед на свет је дубоко песимистичан. Он не пружа никакве моралне идеје и вољне стимулансе, он само обећава човеку илузорну слободу тиме, што се дешава са његовим осећањем одговорности за проживени живот. Ако је живот случајан и бесмислен, онда пред ким и за шта одговарати човеку? Ако је сам човек пре свега, само структурна заједница атома и молекула, контролисаних од биолошких токова, онда кога волети? Биомашину? Пред ким носити моралну одговорност? Пред детерминисаним аутоматом, чија су дела условљена добијеним, и са његове стране обрађеним информацијама?

Ме не желимо да кажемо, да су сви атеисти неморални и непринципијални људи, али сматрамо, да сам атеизам нема односе са моралношћу. Ако је атеиста моралан, то је зато, што је у њему остало сећање на највише, вечном, урођеном закону праведности, који он одбацује својим разумом, али га срцем осећа као инстинкт живота. Следећи атеисти не постоје, атеистичка културта не постоји и не може је бити, као што не може бити ни културе „одрицања”.

Култура- је сложена историјска синтеза. Зато се човек подиже на интелектуалном наслеђу многих култура и цивилизација и усваја, да тако кажемо, са млеом идеје и представе, које се корене у вери и у вечном животу и у Творца света. Савремени човек, по речима једног познатог лекара, налази се у стању „постојаног бацања између земље и неба” (Пирогов).

Атесита више воли да не размишља о смислу живота, о времену и смрти, он избацује мисао осмрти ван своје свести, иначе би се налазио у стању постојане депресије, као осуђени на казну, у чију ћелију сваког минута може ући џелат. Самим тим он улази у свет илузија, као без размишљања о болести: могуће је победити болест и не мислити о старости, избећи је.

Они, који одричу вечни живот, морају гледати на земаљски живот као на једину реалност и стварност, тада им садржај живота морају постати интелектуална или чулна наслађивања, који он пружа.

Али осећајна и интелектуална природа, се пре свега, ломе у противречностима, унутрашњим и спољашњим; они не могу у својим срцима прихватити живот као бесмисленост и апсурд, не могу схватити зло, које постоји у свету, помирити се са насиљем, и зато такве људе очекује трагичан удео.

Други виде смисао живота у чулним наслађивањима, о чему су говорили древним речима „In vino veritas” (истина је у вину). Али чулно задовољство није стање, већ некаква нервна реакција, која бива замењена осећањем опустошења и незадовољства.

Према томе, чак и примитивни људи не могу, а да не осећају у дубини своје душе да је то сурогат и фласификат среће. Неретко, разочарење, води људе у већу радикалну способност да искључе своју свест од обмана живота, од сврхе вечног разочарења, и тада иду у алкохол и наркотике.

Живот као удовољавање страстима не може дати радости, већ ствара комплекс и навику, као што онај који пије морску воду, само увећава своју жеђ. Затим наступа лом између свих увећаних и погоршаних страсти и могућности њиховог остварења, који ствара пакао у човековом животу.

Атеист не може наћи срећу и спокој духа у размишљању над животом. У том случају, мора да види себе осуђеног на вешање и већ рођеног са омчом на врату. Он не може наћи тачку ослонца у свом послу или стваралаштву, јер и стварање, одражавајући живот, појачава осећање трагичносту безизлаза.

Не може се наћи срећан у сталном послу, слично неуморном мраву, јер пред њим стоји питање: у име чега и за кога, он дела све ово и има ли смисла претворити свој живот у постојани труд и напор воље, када све подлеже коначном уништењу?...