SDG
(Soli Deo Gloria)
22. maj 2010. u 16.15
1. poglavlje
ZAŠTO JE BILO DOPUŠTENO DA SE GREH POJAVI?
„Bog je ljubav” (1. Jovanova 4,16). Ljubav je Njegova priroda i Njegov zakon. Tako je oduvek bilo i uvek će tako biti. „Visoki i uzvišeni, koji živi u večnosti” (Isaija 57,15), Onaj čiji su „putevi... večni” (Avakum 3,6), ne menja se. Kod Njega „nema promenjivanja ni menjanja videla i mraka” (Jakov 1,17).
Svako ispoljavanje Stvoriteljeve moći izraz je beskrajne ljubavi. Božja vladavina sadrži u sebi obilje blagoslova za sva stvorena bića. Psalmista kaže:
»Silna je ruka tvoja, i visoka desnica tvoja.
Blagost je i pravda podnožje prestolu tvojemu,
Milost i istina ide pred licem tvojim.
Blago narodu koji zna trubnu poklič!
Gospode, u svetlosti lica tvojega oni hode.
Imenom se tvojim raduju vas dan,
I pravdom tvojom uzvisuju se.
Jer si ti krasota sile njihove...
Jer je od Gospoda odbrana naša,
I od svetoga Izrailjeva car naš.«
(Psalam 89,13-18)
Istorija velike borbe između dobra i zla, još od trenutka kad je ona prvi put izbila na nebu pa sve do konačnog sloma pobune i potpunog iskorenjivanja greha, takođe je očigledno ispoljavanje ljubavi Božje koja se ne menja.
Gospodar svemira u svom dobrotvornom poduhvatu nije bio sam. On je imao Saradnika koji je mogao pravilno da shvati Njegove namere i da se zajedno s Njim raduje što su stvorena bića učinjena srećnim. „U početku beše Reč, i Reč beše u Boga, i Bog beše Reč. Ona beše u početku u Boga” (Jovan 1,1.2). Hristos, Reč, jedinorodni Sin Božji, bio je jedno sa Večnim Ocem - jedno u prirodi, u karakteru i namerama - jedino Biće koje je moglo da prodre u sve Božje savete i namere. „I ime će mu biti: Divni, Savetnik, Bog Silni, Otac Večni, Knez mirni” (Isaija 9,6). Njegovi su „izlasci od početka, od večnih vremena” (Mihej 5,2). A Sin Božji - prikazan kao „Reč” - kaže o sebi: „Gospod me je imao u početku puta svojega, pre dela svojih (dela stvaranja), pre svakoga vremena. Pre vekova postavljena sam … kada je postavljao temelje zemlji; tada bejah kod Njega hranjenica, bejah mu milina svaki dan, i veseljah se pred Njim svagda” (Priče 8,22-30).
Otac je delovao preko Hrista i kad je stvarao nebeska bića. „Jer kroz Njega bi sazdano sve što je na nebu i što je na zemlji, što se vidi i što se ne vidi, bili prestoli ili gospodstva ili poglavarstva, ili vlasti; sve se kroza nj i za nj sazda” (Kološanima 1,16). Anđeli su sluge Božje s kojih, dok na svojim krilima žure da sprovedu Njegovu volju, odsjajiva ona svetlost koja neprekidno sija sa Njegovog lica. Ali poglavar nad svima njima je Sin, Pomazanik Božji, „Sjajnost slave i obličja bića Njegova”, Onaj koji nosi „sve u reči sile svoje” (Jevrejima 1,3). „Presto slave, visoko mesto od početka” (Jeremija 17,12), bilo je boravište Njegove svetosti, a „palica pravde” (Jevrejima 1,8) je skiptar Njegovog carstva. „Slava je i veličanstvo pred licem Njegovim, sila i krasota u svetinji Njegovoj” (Psalam 96,6). „Milost i istina idu pred licem Njegovim” (Psalam 89,14).
Pošto je zakon ljubavi osnov Božje vladavine, sreća svih razumom obdarenih bića zavisi od njihove potpune saglasnosti sa Njegovim velikim principima pravde. Bog želi da Mu sva Njegova stvorenja služe iz ljubavi - da njihova služba proističe iz poštovanja prema Njegovom karakteru. Njemu nije po volji iznuđena poslušnost, stoga svima daje slobodu volje kako bi mogli da Mu služe dragovoljno.
Dok su sva stvorena bića priznavala savez ljubavi, vladala je savršena saglasnost u Božjem svemiru. Nebeske vojske nalazile su radost u tome što su mogle da ispunjavaju namere svoga Tvorca. Bili su srećni i ushićeni što predstavljaju odsjaj Njegove slave i odaju slavu i hvalu Njemu. I dok im je ljubav prema Bogu bila najsvetije osećanje, međusobna ljubav je bila bez pretvaranja i nesebična. Nikakav nesklad nije remetio nebesku harmoniju. Ali je u tom uzvišenom blaženstvu i sreći došlo do premene. Našao se jedan koji je zloupotrebio slobodu koju je Bog dao svim svojim stvorenjima. Greh se začeo u biću koje je Bog, pored Hrista, najviše cenio i koje je, pored Njega, imalo najviše sile i slave među stanovnicima neba. Lucifer, „zvezda Danica”, bio je prvi heruvim zaklanjač, svet i neokaljan. Stajao je u prisutnosti Velikog Tvorca i blistavi zraci slave koji neprekidno okružuju Boga izlivali su se i na njega. „Ovako veli Gospod: ti si pečat savršenstva, pun si mudrosti i sasvim si lep. Bio si u Edemu, vrtu Božjem, pokrivalo te je svako drago kamenje … Ti si bio heruvim, pomazan da zaklanjaš; i ja te postavih; ti beše na svetoj gori Božjoj, iđaše posred kamenja ognjenoga. Savršen beše na putevima svojim od dana kad se rodi, dokle se ne nađe bezakonje na tebi” (Jezekilj 28,12-15).
Malo po malo, Lucifer je počeo naginjati samouzvišenju. Sveti spisi kažu o tome: „Srce se tvoje ponese lepotom tvojom, ti pokvari mudrost svoju svetlošću svojom …” (Jezekilj 28,17). „A govorio si u srcu svom … više zvezda Božjih podignuću presto svoj … izjednačiću se s Višnjim” (Isaija 14,1.14). Iako je sva slava ovog moćnog anđela bila Božji dar, on je ipak počeo da je smatra svojim vlasništvom. Pošto nije bio zadovoljan svojim položajem, iako je bio cenjen više nego bilo koji pripadnik nebeskih vojski, usudio se da žudi za obožavanjem što pripada jedino Stvoritelju. Umesto da se trudi da sva stvorena bića najviši ideal privrženosti i vernosti gledaju u Bogu, on je nastojao da njihovu službu i odanost obezbedi za sebe. Žudeći pohlepno za slavom kojom je Večni Otac okružio svoga Sina, ovaj anđeoski knez je težio i za vlašću koja je bila prvenstveno pravo Hristovo.
Tada je savršena harmonija neba bila poremećena. Luciferova sklonost da umesto Bogu služi sebi, probudila je osećanje straha kod onih koji su slavljenje Boga smatrali najvišom dužnošću. U nebeskom savetu anđeli su raspravljali sa Luciferom. Božji Sin mu je ukazivao na veličinu, dobrotu i pravednost Stvoriteljevu i na svetu i nepromenljivu prirodu Njegovog zakona. Nebeski poredak utvrdio je sam Bog; odstupanjem od tog poretka Lucifer bi prezreo svoga Tvorca i sam sebe survao u propast. Ali opomena, upućena jedino iz neizmerne ljubavi i milosrđa, samo je još više izazvala duh protivljenja. Lucifer je dopustio da ljubomora i zavist prema Hristu potpuno ovladaju njime, i postojao je sve uporniji.
Osporiti Sinu Božjem pravo na vrhovnu vlast i time pobiti dokaze o Tvorčevoj mudrosti i ljubavi, to je postao cilj ovog kneza anđela. Tom cilju nameravao je da posveti sve energije svog moćnog duha koji je, iza Hristovog, bio prvi među stanovnicima neba. Ali Onaj koji želi da sva Njegova stvorenja imaju svoju slobodnu volju nije dopustio da iko bude zbunjen lukavstvom kojim je zavodnik pokušao da opravda pobunu. Pre no što je otpočela borba, trebalo je svima objasniti šta želi Onaj čija je mudrost i dobrota izvor svih njihovih radosti.
Car svemira je sazvao pre se sve vojske neba, da bi u prisustvu svih izložio pravi položaj svog Sina i pokazao Njegov odnos prema svim stvorenim bićima. Sin Božji deli Očev presto i slava večnoga, samopostojećeg, nestvorenog, Onoga koji ima život nepozajmljen okružuje i Njega. Oko prestola je bilo okupljeno ogromno, bezbrojno mnoštvo svetih anđela - „deset hiljada puta deset hiljada i hiljade hiljada”; najuzvišeniji anđeli, kao sluge i podanici, radovali su se svetlosti koja je se sa lica Božjeg izlivala na njih. Pred okupljenim stanovnicima neba Car je izjavio da niko, osim Hrista, Njegovog jedinorodnog Sina, ne može potpuno prodreti u Njegove namere, i da je samo Njemu dodeljeno da izvršuje silne savete Očeve volje. Sin Božji je izvršavao volju Očevu prilikom stvaranja svih nebeskih vojski i jedino Njemu, kao prema Bogu, pripada vernost i podanička odanost svih. Svoju božansku moć Hristos je ispoljio i prilikom stvaranja ove zemlje i njenih stanovnika. Ali u svemu tom On nije težio za vlašću niti se suprostavljao planovima Božjim uzdižući sebe, već je uzdizao Očevu slavu izvršavajući Njegove namere dobročinstva i ljubavi.
Anđeli su radosno priznali Hristovu vrhovnu vlast, poklonili se pred Njim i ukazali Mu svoju ljubav i najveće poštovanje. I Lucifer se poklonio zajedno s njima, ali se u njegovom srcu vodila, do tada nečuvena, žestoka borba. Istina, pravda i odanost borile su se protiv zavisti i ljubomore. Za izvesno vreme je izgledalo da uticaj svetih anđela deluje na njega. Dok su se pesme hvale i slave uzdizale u skladnim akordima hiljada radosnih glasova, izgledalo je kao da je zlog duha nestalo; neizreciva ljubav duboko je potresla celo njegovo biće; duša mu se, u skladu sa svetim osećanjima okupljenih, okrenula ljubavi prema Ocu i Sinu. Ali se ponovo ispunio ohološću i poneo sopstvenom slavom. Težnja za prevlašću ponovo je oživela i još više je zavideo Hristu. Visoke počasti koje su Luciferu bile ukazivane on nije cenio kao Božji dar, i one u njemu nisu probudile zahvalnost prema Stvoritelju. On se hvalisao svojom slavom i visokim položajem, i težio je da se izjednači sa Bogom. Nebeske vojske su ga volele i ukazivale mu poštovanje. Anđeli su se radovali što su mogli da izvršuju njegove naredbe, jer je on više od svih bio obdaren mudrošću i slavom. Sin Božji je ipak bio iznad njega, kao Onaj koji je u sili i vlasti bio jednak sa Ocem. On je delio sa Ocem sve i učestvovao u svim Njegovim savetovanjima, dok Luciferu nije bilo dozvoljeno da bude upućen u sve Božje namere. „Zašto Hristos treba da ima najvišu vlast?” - pitao se ovaj moćni anđeo. „Zašto se Njemu ukazuje veća počast nego Luciferu?”
Napustivši svoje mesto u neposrednoj Božjoj blizini, Lucifer je otišao među anđele da širi duh nezadovoljstva. Delovao je potajno, i za izvesno vreme je svoje prave namere krio pod izgledom strahopoštovanja prema Bogu. Počeo je da nagoveštava sumnju u pogledu zakona koji vladaju nebeskim bićima. Tvrdio je da su zakoni možda potrebni stanovnicima svetova, ali anđelima, kao višim bićima, takva ograničenja nisu potrebna jer im je (prema njegovom mišljenju) njihova mudrost dovoljan pokazatelj. Oni, navodno, nisu bića koja bi mogla da obeščaste Boga; sve njihove misli su svete; i stoga ne mogu da pogreše kao ni sam Bog. Uzdizanje Sina Božjeg da po časti bude jednak sa Ocem prikazano je kao nepravda prema Luciferu, koji je isto tako polagao pravo na počasti i obožavanje. Ako bi ovaj knez anđela zadobio svoj pravi, visoki položaj to bi - govorio je on - donelo veliku sreću svim vojskama anđela, jer bi on svim svojim podanicima dao potpunu slobodu. Međutim, ovako će izgubiti čak i onu slobodu koju su do sada uživali, jer je nad njima postavljen jedan apsolutni Gospodar i svi će kao zakleti podanici morati da poštuju Njegov autoritet. Tako su vešto i lukavo bile smišljene obmane koje je podli Lucifer brzo širio u nebeskim dvorovima.
Nije, međutim, bilo nikakve izmene što se tiče Hristovog položaja ili Njegovog autoriteta. Luciferova zavist, pogrešno predstavljanje i zahtevi da se izjednači sa Hristom nametnuli su potrebu da se izloži pravi položaj Sina Božjeg; ali to je bilo tako od samog početka. Međutim, mnogi anđeli su bili zaslepljeni sotoninim obmanama.
SDG
(Soli Deo Gloria)
22. maj 2010. u 16.39
1. poglavlje
ZAŠTO JE BILO DOPUŠTENO DA SE GREH POJAVI?
„Bog je ljubav” (1. Jovanova 4,16). Ljubav je Njegova priroda i Njegov zakon. Tako je oduvek bilo i uvek će tako biti. „Visoki i uzvišeni, koji živi u večnosti” (Isaija 57,15), Onaj čiji su „putevi... večni” (Avakum 3,6), ne menja se. Kod Njega „nema promenjivanja ni menjanja videla i mraka” (Jakov 1,17).
Svako ispoljavanje Stvoriteljeve moći izraz je beskrajne ljubavi. Božja vladavina sadrži u sebi obilje blagoslova za sva stvorena bića. Psalmista kaže:
»Silna je ruka tvoja, i visoka desnica tvoja.
Blagost je i pravda podnožje prestolu tvojemu,
Milost i istina ide pred licem tvojim.
Blago narodu koji zna trubnu poklič!
Gospode, u svetlosti lica tvojega oni hode.
Imenom se tvojim raduju vas dan,
I pravdom tvojom uzvisuju se.
Jer si ti krasota sile njihove...
Jer je od Gospoda odbrana naša,
I od svetoga Izrailjeva car naš.«
(Psalam 89,13-18)
Istorija velike borbe između dobra i zla, još od trenutka kad je ona prvi put izbila na nebu pa sve do konačnog sloma pobune i potpunog iskorenjivanja greha, takođe je očigledno ispoljavanje ljubavi Božje koja se ne menja.
Gospodar svemira u svom dobrotvornom poduhvatu nije bio sam. On je imao Saradnika koji je mogao pravilno da shvati Njegove namere i da se zajedno s Njim raduje što su stvorena bića učinjena srećnim. „U početku beše Reč, i Reč beše u Boga, i Bog beše Reč. Ona beše u početku u Boga” (Jovan 1,1.2). Hristos, Reč, jedinorodni Sin Božji, bio je jedno sa Večnim Ocem - jedno u prirodi, u karakteru i namerama - jedino Biće koje je moglo da prodre u sve Božje savete i namere. „I ime će mu biti: Divni, Savetnik, Bog Silni, Otac Večni, Knez mirni” (Isaija 9,6). Njegovi su „izlasci od početka, od večnih vremena” (Mihej 5,2). A Sin Božji - prikazan kao „Reč” - kaže o sebi: „Gospod me je imao u početku puta svojega, pre dela svojih (dela stvaranja), pre svakoga vremena. Pre vekova postavljena sam … kada je postavljao temelje zemlji; tada bejah kod Njega hranjenica, bejah mu milina svaki dan, i veseljah se pred Njim svagda” (Priče 8,22-30).
Otac je delovao preko Hrista i kad je stvarao nebeska bića. „Jer kroz Njega bi sazdano sve što je na nebu i što je na zemlji, što se vidi i što se ne vidi, bili prestoli ili gospodstva ili poglavarstva, ili vlasti; sve se kroza nj i za nj sazda” (Kološanima 1,16). Anđeli su sluge Božje s kojih, dok na svojim krilima žure da sprovedu Njegovu volju, odsjajiva ona svetlost koja neprekidno sija sa Njegovog lica. Ali poglavar nad svima njima je Sin, Pomazanik Božji, „Sjajnost slave i obličja bića Njegova”, Onaj koji nosi „sve u reči sile svoje” (Jevrejima 1,3). „Presto slave, visoko mesto od početka” (Jeremija 17,12), bilo je boravište Njegove svetosti, a „palica pravde” (Jevrejima 1,8) je skiptar Njegovog carstva. „Slava je i veličanstvo pred licem Njegovim, sila i krasota u svetinji Njegovoj” (Psalam 96,6). „Milost i istina idu pred licem Njegovim” (Psalam 89,14).
Pošto je zakon ljubavi osnov Božje vladavine, sreća svih razumom obdarenih bića zavisi od njihove potpune saglasnosti sa Njegovim velikim principima pravde. Bog želi da Mu sva Njegova stvorenja služe iz ljubavi - da njihova služba proističe iz poštovanja prema Njegovom karakteru. Njemu nije po volji iznuđena poslušnost, stoga svima daje slobodu volje kako bi mogli da Mu služe dragovoljno.
Dok su sva stvorena bića priznavala savez ljubavi, vladala je savršena saglasnost u Božjem svemiru. Nebeske vojske nalazile su radost u tome što su mogle da ispunjavaju namere svoga Tvorca. Bili su srećni i ushićeni što predstavljaju odsjaj Njegove slave i odaju slavu i hvalu Njemu. I dok im je ljubav prema Bogu bila najsvetije osećanje, međusobna ljubav je bila bez pretvaranja i nesebična. Nikakav nesklad nije remetio nebesku harmoniju. Ali je u tom uzvišenom blaženstvu i sreći došlo do premene. Našao se jedan koji je zloupotrebio slobodu koju je Bog dao svim svojim stvorenjima. Greh se začeo u biću koje je Bog, pored Hrista, najviše cenio i koje je, pored Njega, imalo najviše sile i slave među stanovnicima neba. Lucifer, „zvezda Danica”, bio je prvi heruvim zaklanjač, svet i neokaljan. Stajao je u prisutnosti Velikog Tvorca i blistavi zraci slave koji neprekidno okružuju Boga izlivali su se i na njega. „Ovako veli Gospod: ti si pečat savršenstva, pun si mudrosti i sasvim si lep. Bio si u Edemu, vrtu Božjem, pokrivalo te je svako drago kamenje … Ti si bio heruvim, pomazan da zaklanjaš; i ja te postavih; ti beše na svetoj gori Božjoj, iđaše posred kamenja ognjenoga. Savršen beše na putevima svojim od dana kad se rodi, dokle se ne nađe bezakonje na tebi” (Jezekilj 28,12-15).
Malo po malo, Lucifer je počeo naginjati samouzvišenju. Sveti spisi kažu o tome: „Srce se tvoje ponese lepotom tvojom, ti pokvari mudrost svoju svetlošću svojom …” (Jezekilj 28,17). „A govorio si u srcu svom … više zvezda Božjih podignuću presto svoj … izjednačiću se s Višnjim” (Isaija 14,1.14). Iako je sva slava ovog moćnog anđela bila Božji dar, on je ipak počeo da je smatra svojim vlasništvom. Pošto nije bio zadovoljan svojim položajem, iako je bio cenjen više nego bilo koji pripadnik nebeskih vojski, usudio se da žudi za obožavanjem što pripada jedino Stvoritelju. Umesto da se trudi da sva stvorena bića najviši ideal privrženosti i vernosti gledaju u Bogu, on je nastojao da njihovu službu i odanost obezbedi za sebe. Žudeći pohlepno za slavom kojom je Večni Otac okružio svoga Sina, ovaj anđeoski knez je težio i za vlašću koja je bila prvenstveno pravo Hristovo.
Tada je savršena harmonija neba bila poremećena. Luciferova sklonost da umesto Bogu služi sebi, probudila je osećanje straha kod onih koji su slavljenje Boga smatrali najvišom dužnošću. U nebeskom savetu anđeli su raspravljali sa Luciferom. Božji Sin mu je ukazivao na veličinu, dobrotu i pravednost Stvoriteljevu i na svetu i nepromenljivu prirodu Njegovog zakona. Nebeski poredak utvrdio je sam Bog; odstupanjem od tog poretka Lucifer bi prezreo svoga Tvorca i sam sebe survao u propast. Ali opomena, upućena jedino iz neizmerne ljubavi i milosrđa, samo je još više izazvala duh protivljenja. Lucifer je dopustio da ljubomora i zavist prema Hristu potpuno ovladaju njime, i postojao je sve uporniji.
…
