Tupice, ja sam pre nekoliko godina imala period sa napadima panike. Isla sam čak i na terapije kod psihijatra i uspela sam da prevazidjem to. Nisam nikad pristala da uzimam antidepresante i ne preporucujem ti to.

Nego, jednu stvar sam htela da ti kažem da proveris. Možda sam već dosadna ljudima sa pricom o tiroidi ali evo ja sad, 3 godine posle tih mojih napada sam u medicinskoj literaturi nasla da poremecaj tiroide može da izazove osecaj kao da ti lupa srce i može da izazove još neke simptome anksioznosti. Naravno, kad sam skoro proverila ustanovljeno je da moja tiroida nije OK. Vrlo je moguće da su moji napadi od pre nekoliko godina zapravo bili posledica toga! Zbog toga ti savetujem da proveris rad tvoje tiroide!

Moras sama sebe da promenis, a za to treba par godina.
Kažeš da si perfekcionista, to nazalost nije kompliment nego upravo izvor psihickih bolesti. Uz to si student, a ta bolest proradi odma kada neko ima stres.

Bolest će sama nestati vremenom, kada predjes 30. godina, kada zivot coveka još malo zgazi i onda covek shvati da stari i da je uzalud bila svaka sekiracija i stres. Kada vidi da je nevažan i kada shvati da bez njega svet će i dalje da postoji i niko te se vise neće secati. Sunce će i dalje da izlazi, zemlja i dalje da se vrti.

Mnogo ljudi su hteli da promene svet, bili perfekcionisti, pokusali da isprave krive drine, mnogo njih je naprimer navecer leglo spavati sa raznim problemima, brigama i ujutro nisu vise ustali. Naprimer eto potres u Italiji. I onda? Onda ništa, bolje da su živeli zivot i bezali od ideala, takvima svaka cast, jer kada jednom zaklopis oci, lepo je znati da si zitot VELEO I ZIVEO.

Može li mi neko reći da li je napad panike isto sto i anksioznost?

anksioznost i napad panike idu skoro uvjek zajedno.
To je bolest kao i sve ostale,i moje mišljenje je da se covjek ne lijeci sam,ocekuje i nada se da će proćisamo od sebe,već da zatrazi strucnu pomoć.
Tupica mislim da je dobro sto ćeš kod psihijatra,on će ti reci kako da se lijecis,trebace ti vremena al će proćine brini,to je vrlo ucestala „bolest”samo je treba otkriti na vrijeme,ne smijes da je krijes il kojim slučajem da se stidis od nje.
Svako dobro i javi šta si uradila kod psihijatra :)

Tupice sve će to proćisamo moras biti strpljiva. Sa panikom i anksom nema ništa na brzaka, vrijeme će učiniti svoje. Neće to proćini za mjesec ni dva, treba dosta vremena da ti to sve prihvatis i naucis kontrolisati.

Ja imam anks već skoro dvije godine, i dan danas imam periode kad sam bas sasvim dobro, a onda opet i one kad sam bezveze. Ali vremenom se nekako pocnu slagati kockice u tvojoj glavi i sve dodje na svoje. Ja koristim lijekove, iako ne mogu reći da su učinili cudo za mene, ipak ih koristim na preporuku ljekara. Nema tog lijeka koji će promjeniti navike i način razmiljanja, a to je upravo ono sto nas dovodi do ovog problema.

Pogledaj sajt anksioznost.net, tamo ćeš naći jako puno korisnih savjeta. Sajt je baziran na knjizi Dr Claire Weeks „Complete self help for your nerves”.

Želim ti sve najbolje i ne gubi nadu, proćiće.

Normalno treba pokusati sve prije nego što se pocne sa ljekovima,al ako ne pomaze ništa, bolje biti i na AD i osjecati se dobro,nego bez njih i zivjeti u strahu i panici non stop.
Ja sam pila AD imala sam anksiozu,pila sma ih godinu dana,meni su puno pomogli i skinula sam se bez ikakvih problema za nedelju dana.Tako ja lično mislim bolje biti na AD i imati kavlitetan zivot nego bez njih i biti nesposoban za bilo sto,patiti i zivotariti.

gica1 to što si ti pila je lek za smirenje a ne antidepresiv i izaziva ovisnost. taj koji ti je prepisao tablete godinu dana nije normalna osoba, ili nije lekar.

što se tiče AD i skidanja za nedelju dana, ja mogu samo posavetovati druge ljude da se ne hvataju za taj podatak. svaka cast ako to postoji te neću komentarisati dal je moguće ili ne, ali posto sam jako dobro informisana lekovaima za psihu, mogu samo reci oprezno ljudi.

Hvala na komentarima.

Nazalost, taj lek za smirenje sam pila nekoliko godina, i to mi je dao lekar, ali ocigledno nije shvatio moj problem. Možda je moja greška sto posle par godina nisam potražila drugog lekara i drugi lek, jer mi nije bilo mnogo bolje. Tek početkom ove godine sam se setila lekara koji je strusnjak za anks. koji mi je dao drugi lek od kojeg mi je mnogo bolje i preporucio psihologa kod kojeg idem na terapiju koja mi pomaze. Ne znam šta bih vise radila da se to nije desilo, jer su krize anks. vise bile nepodnosljive, nisam mogla normalno da funkcionisem. Nadam se da ću se uskoro osloboditi anks..

pozz

Clementina,

slazem se da treba piti lek ako je neophodno, sto je bilo u tvom slučaju. I meni je bilo strasno. Imala sam takav nemir da nisam mogla sedeti na miru ni minutu, nesposobna za bilo šta, posao, svakodnevne obaveze, a isto nisam mogla biti sama u kuci. Sada je situacija dosta bolja, ali opet imam krize. Pokusala sam samo sa psihoterapijom, ali nije islo, trebali su mi lekovi. Psihijatar mi je dao ksalol od 0,25, 3xdnevno, 3 nedelje, a onda ćemo videti šta dalje. Rekao je da neću postati zavisna, mada u upustvu piše da je to moguće ako se pije duže vreme. Za sada sam zadovoljna jer ne pijem bromazepam, koji mi nije pomagao i izgubila sam dragoceno vreme, a bila sam u uzasnom strahu da ga ostavim.

Imaš li neke informacije, iskustva u vezi ksalola?

Tupice, kod tebe se razvila i Agorafobija, strah od otvorenih prostora i guzve, a to ide ruku pod ruku sa napadima panike i anksioznoscu. Kao sto već rekoh, ja sam to prevazisla bez tableta a pomogle su mi ove dve knjige koje ti toplo preporucujem:

The Anxiety & Phobia Workbook

http://www.amazon.com/Anxiety-Phobia-Workbook-Edmund-Bourne/dp/157224223X
The Easy Way to Enjoy Flying

http://www.amazon.co.uk/Easy-Way-Enjoy-Flying/dp/0140278370

Tupice, izvini, nešto sam pobrkala zato što si rekla da ti guzva smeta. I meni je smetalo a to se obično desavalo na prostorima van moje kuce pa sam zbog toga to tako povezala. Htela sam samo da pomognem, napadi panike i anksioznosti su vrlo slični bilo da je otvoren ili zatvoren prostor u pitanju.

Bravo clementina. Nije svako u stanju da ozbiljno uzme problem i resi ga.
Od ljudi sto uzimaju AD, vise je od 80% koji ne shvataju srz problema, nego cekaju da njih tableta izleci. Podatkom da si se „naljutila” što se tebi to desava, upravo govoris da resila da sebe promenis.

Ostalima i dalje kažem, nisam protiv lekova, samo govorim da oni ne lece, samo trenutno te izvuku iz te situacije. Raspitajte se, koliko ljudi opet ne mogu bez lekova, koji se svako tolko opet vracaju jer sami ništa ne menjaju. Broj je veliki.

Ne postoje cudo tablete da promene misli coveka. Postoje samo lekovi koji deluju na hormone, koji stvaraju osecaj sreće. To je to i ništa vise. Lekovi, hemija uopsteno nije zdravo, narusava metabolizam i niz je nuzpojava ako uzmete i procitate moguće nuzpojave. ALI, ne treba se toga plasiti, jer je strasnije živeti u mraku.

Ako neko mora uzeti lekove, neka ih uzme, neće umreti od njih. Ja samo kažem da gleda lekove kao nešto prolazno sto će pomoći, ali neće rešiti problem zauvek.

I važno je još, ne stidite se svog problema. Ako neko pije lekove, ne treba se radi toga loše osecati. Iako okolina loše prihvata psihicka obolenja, treba covek to gledati tako, da se svakom od nas može desiti poremecaj od stresa i trauma. Svako zivo biće, pa čak i zivotinje mogu da zaglave.

gica1, ako se odlucis za terapiju tabletama, ne trebaš sada razmišljati da li se simptomi vracaju. Upravo objašnjavam da se vracaju ako osoba ne razmišlja kako da prestane krug negativnih misli i ako uporno „tuce” po zivotu (stres, loše navike, svadja, itd.) Ako osoba uzme lek, treba da veruje da će biti bolje i da gleda kao sredstvo koje će pomoći da se osoba smiri, a sav rad na sebi mora sama da poduzme i nema tu cudo medicine koja će vam okrenuti loše misli na dobre.

VERA, LEPE misli, stvaraju NIZ hormona sreće. Kada je osoba zadovoljna, smeje se, telo puca od doze hormona koje mozak pocinje luciti i osoba oseca prijatan osecaj. Znaci osoba mora odabrati način zivota, a tu se stvarno podrazumeva da uci biti srećna sa malim stvarima, mora se okrenuti veri u Boga, ljubavi, mora prestati verovati da se loše oseca, ubedjivati sebe da je vesela. Tu spada i način zivota, zdrava hrana, KUVANA spremljena sa ljubavlju, vesela porodica, na vreme ići spavati, jutarnje navike naprimer setnja, SPORT je takodjer lek anksioznosti, zdrav intimni zivot sa partnerom, ciniti dobra dela, ugadjati drugima i gledati kako uzivaju sto vi njih pazite i toliko milion lepih stvari sto covek može uraditi dok je na ovoj zemlji, i sigurni budite da tada ove negativnosti neće imati mesta u vasim zivotima.

Sve vam najbolje želim.

dft,

mene toliko nervira to što mi anks ne prestaje, da ne znam na koga da se ljutim. Na sebe? Kako da promenim sebe, ako smatram da se ponasam ok. Ne znam šta to izaziva u meni anksiozu, kada se trudim da pozitivno razmišljam, izbegavam konflikte itd. Možda bas to što se trudim da budem ok prema onima koji to ne zasluzuju, sto pokusavam da svima oprostim neadekvatno ponasanje prema meni, sto mi je veoma bitno da me svi vole, mada znam da to nije moguće i kada znam da nije tako ja se loše osecam.. Nemam pojma, zaista, pokusavam sebe da promenim, ali ne znam šta da promenim kada sam ok prema svima...

Meni anksioza traje jako dugo, i ja jednostavno nemam vise snage da to podnosim i zato pijem lek, možda pogresan, ali se hvatam kao davljenik za slamku jer mislim da mi nema spasa.. jednostavno očajna sam...

gica1 mnogo je osoba koje se odluce za terapiju lekovima za smirenje, a AD ne žele da piju jer doktor kaže da AD treba uzimati minimalno pola godine, pa se ljudi uplase i hoće BRZO OZDRAVLJENJE. Tako se radije odluce za lekove koji smiruju trenutno. Primer sto pišes za bensedin i ksalol. Kažeš tri nedelje, pa ćeš videti šta će biti?!
Šta će biti? Pa ništa. Smirit će te to vreme kada pijes.

Što se tiče drugih ljudi, u svemu je bitno da si ti na prvom mestu. To sto kažem, ciniti druge srećnima, možeš, ako je tebi dobro. Dakle ti si prioritet. Kažeš ne znaš šta da menjas kod sebe? Pa upravo to je losa navika, bitno ti je da si za druge ok?! To je pogresno.

Razmisli samo, kakav je covek koji je sa svima dobar? Dal je to moguće sa svima biti dobar i da svi imaju dobro mišljenje o tebi? NIJE. Prilično sam sigurna da si mlada osoba, znaš, godine će polako da to sve promene.

Mnogo ljudi još tragaju svoje pravo mesto i traže identitet pod ovim suncem, ne znaju šta cine loše, a loše se osecaju. Pa upravo to treba da menjaju naviku svojih osecanja.

Clementina ti si dobar primer i sigurna sam bila da si morala promenuti svoj način razmišljanja, svoje navike, da bi se oslobodila nezadovoljstva i forsiranja same sebe. To je istinia, da mnogo osoba moraju prvo uzeti AD da bi uopsteno mogle doći sebi, jer pod anksioznosti je teško sebe menjati. Ovisno koji stepen je covek dostignuo.

Tupice, jesam i ja sam imala problem sa time, zato mi je osecaj poznat. Forsirala sam sebe i ganjala sve vrste perfekcionizma. Nisam akceptirala da ne mogu u jednom danu da postignem sve, da kada dodjem sa posla u 18h ne stignem skuvati jelo, oprati ves, baciti smece, prebrisati prasinu, usisati, odgledati neki film, imati slobodno vreme, fenirati kosu i još hiljadu radnji sam htela uraditi do 22h uvece i zahtevala od sebe da legnem u 22h jer sam loše spavala, a kada sam legla sam se nervirala sto nisam sve stvari postigla da uradim. Nabacala bi sebi još obaveza i krivila sebe sto sam mogla još uz sve to obici još neku drugaricu, roditelje, otici na pice negde itd. Pa mi krivo da nestignem uvek otici u fitnes, htela sam da uvek imam atlesku gradju. Pa sto nisam stigla i kolace da napravim ili pripremim sebi jelo za sutra..I tako sam se non stop nervirala i imala osecaj da nisam sposobna da sve postignem. Bila sam nezadovoljna. Uz to sam mislila da sam mogla i dalje skolu upisati, pa mogla sam još neki jezik usavrstiti, naći još bolji posao i tako redom.

Kako sam se oslobidla toga?
Pa upravo kako sam pisala, menjanje navike i razmišljanja. Ima dobrih knjiga, kao sto je: moc pozitivnog mišljenja. Vratila sam se veri, citala molitve. Prisilila sebe da na dan radim samo po jednu radnju, a radila sam minimalno 20 kada dodjem sa posla i to sam trcala i znala se oznojati koliko sam jurila da sve postignem. Ostali su pricali kako sam sposobna, kako sam zmaj i divili se kako ja sve postizem. To mi je prijatlo da drugi govore kako sam sposobna.

Tako sam jednom odlucila da se promenim, kada mi je bivalo sve losije. Onda su se drugi ljutili na mene, jer sam svima stekla naviku da svaki drugi, treci dan obidjem njih, da njima učinim uslugu..ljudi se naravno lako priviknu na to, a meni naprimer niko nije ugadjao i cinio usluge. Nije me niko ni obilazio, osim kada su imali slobodno ili za vikend, dok sam ja i radnim danom cinila pored svog posla toliko stvari za druge.

I šta se desilo? Izogrela sam! Kada sam upala u taj zacarni krug, nije niko bio tu da mi pomogne, većinom su samo rekli, ah šta ćeš, vidis kako je jadna, loše prošla. Sposobna ali i najjači propadnu. I tako se sazalili ljudi kako sam propala. Nazvali bi, kada treba opet neki savet ili usluga, naravno rekli su ako mogu.

Onda sam odlucila da sam JA sebi najvaznija. Bog pa ja. Vratila se svome zivotu, kojeg sam izgubila, prestala pa od 1000 loših navika, sam sigurno 900 izbacila. Mislim da sam promenula srz sebe.
Ja sam bila i kod psihijatra, pa probala sam par puta uzimati lekove, nisam bila zadovoljna sto tako mlada to moram piti.
Ja sam posle mesec dana odbacila lekove, uzimala pa povremeno nešto za smirenje..trebalo mi je pa jedno 2 godine da se promenim totalno.

Danas sam srećna žena, ocekujem jednu bebicu uskoro. Od svih ljudi koje sam pazila i obilazila, ostao je samo jedan mali krug ljudi koji me vole, drugi su se naljutili jer nisam ispunila ocekivanja kakva njima odgovaraju. Postalo mi je važno da tadasnjeg momka usrecim, danas je to moj muž, koji je u svemu pokusao da me sacuva, ali je to teško posto sam ja jako ambiciozna, odgovorna, navikla samo da imam uspehe na poslu i uopstenom zivotu sam poznavala samo reč, još, još hoću još da napredujem.

Sada me ne zanima vise nikakva karijera. Dala sam odkaz tada na poslu i nasla jednostavniji poso, sa manjom platom. Puno njih koji su me „cenili” osudili su taj moj potez. Vise nisam imala funkciju pa su me sve manje ljudi kontaktirali, jer moj polozaj je postao bez uticaja.

Dobila sam vise slobode, nisam vise važna na poslu i odgovorna. Akceptiram da sam losija u nekim stvarima od drugih, nisam vise nikada sebe forsirala da postignem nešto bolje. Iako znam da imam sposobnost da se probijem prilično na vrhu u svemu. Ali ja više ne jurim uspeh, danas svesno propustim toliko stvari i ne gledam svaku minutu da iskoristim maksimalno.

Danas smatram, da covek koji ima da jede i plus ima slobodno vreme vise nego ja, da je uspesniji od mene. Ranije sam mislila da se to meri po novcu i polozaju kako na poslu tako u drustvu.
Naucila sam uzivati u dosadi, a to je, kada sednem na klupu negde napolje i razmišljam kako sam sada srećnija od svih onih koji sada nešto jure da zavrse.

Živim toliko jedan opusten zivot, da mi se vise mili bilo šta drugo iskusiti na ovoj planeti. Zao mi je, sto sve to nisam još ranije shvatila, jer bi imala iza sebe još koju godinu vise lepog zivota.

gica ja mislim da ti nisi u teskom stanju kakvih ima. Da jesi, ne bi ti bila sposobna toliko razmišljati šta će biti.

To sto imaš strah da anksioznosti, ustvari, verovatno se radi već o panicnum napadu u sustini nije strasno jer ti se ništa neće desiti. Kada to napokon shvatis i pocnes akceptirati te strahove, oni će postajati sve slabiji. Što se vise bojis, to će oni biti jači. Tako je to nazalost.

Razumem takodjer da se dvoumis da pocnes terapiju, tako je vecini sto pocinju piti AD. A to da ti nema pomoći, moram da iznesem kritiku jer je jako pogresno da neko podrzi tebe u toj misli.
Uz te probleme pocela si samu sebe da sazaljevas kako ti nema pomoći. To nije u redu, jer ti ocigledno tezis da ostanes u tom stanju.

A mozak zaista funkcionise tako, radje će ostati u tom stanju u kojem se nalazi nego da nešto promeni. Mozak i misli žive od navika. Navike se lako sticu a teško gube. Najaklse je steci navike, jao meni, jadna ja i non stop razmišljati kako ti je loše i neće biti bolje i šta će biti i kako. Ovo je jedan lanac, koji se mora prekinuti, a u tome ti niko ne može pomoći.

Ti jesi verovatno stroga sa sobom, ali tu strogu stranu usmeravas u pogresan pravac. Zato prestani odmah govoriti o tome da ti je loše. Pocni da trazis knjige o tome kako utice podsvest na svest, kako lepe misli MOGU DA ZAMENE loše, probaj sebe da oslobis tvog najveceg neprijatelja. A tvoj neprijatelj si TI!! Ti sebe kritikujes i mrzis radi navika koje si sama sebi nametla. Ti sebe i dovodis u ta stanja u koja jesi i lenja si da se menjas jer zahteva rad i trud. Lakse je kukati naravno.

Eto, ja sam ovo možda grubo objasnila, ali jednom ćeš shvatiti da je dobronamerno jer ljudi koji pate od tog problema treba zaista „kanta hladne vode” da prestanu vise sa lošim navikama i mislima. Ja nisam ništa bila bolja, tako da ne mislis da si jedina.

Sa 25, 26 godina sam imala jake anksioznosti. Moj momak je takodjer kao i tvoj govorio mi da se opustim i pocnem gledati nas, nasu buducnost. Patio je radi mene! Ja sam bila za moj pojam danas neobazirna, jer se meni podrazumevalo da je on tu, nisam citala njegovu tugu sa ociju. Bilo mi je važno da sam ja uspesna i da drugi ljudi to o meni tvrde tako.
On je većinom precutao, jer sam znala planuti na njega ako bi poceo da mi „pametuje” i strpljivo je cekao da se okrenem. Voleo me je mislim dovoljno jako da nije otisao od mene.

Danas smatram da sam bila obična kretenka i ponasala se kao da sam svemocna i kao da nikada neću ni ostariti i da će me ceo zivot sluziti snaga i zdravlje. Da me nije razdrmalo to psihicko „obolenje” ko zna gde bi mi bile granice. Volela sam uspeh, perfekcionizam, radila sam kao neki muskarac bas kako ti pišes od 7 do 19h da bi bila zadovoljna, kod mene je bilo od 6 do 18h. Vikende sam bila uvek zauzeta i non stop jurila kao muva bez glave.

Tako da ti kažem, slusaj tvog momka, ako ti je on važan i nemoj biti žrtva ovog potrosackog drustva. Živi skromnije i sa manje, pa i knap ali da imate mir i slogu, da ti je zivot lep.

Anksioznost hoće često da izbije, bas kada se zavrsi skola, stresovi, kursevi, tako je kod mene bilo. Mozak i dalje hoće da je pod stresom i trazi taj stres, i sigurna budi da će ti sada biti teško da se opustis i shvatis da su obaveze prošle. Čim se umiris, dobijes napad prislinih radnja šta bi još sve mogla uraditi i nagon forsiranja same sebe. To su sve posledice kada neko godinama, kao ja, živi u CRVENO.

Ako me pamet posluzi, razum i zdravlje, neće mi se to vise ponoviti :) u sustini odkud znaš, kad će ko da pukne, hahaa. Mala sala, ali iskreno sam srećna sto sam uvidela svoj nekvalitetni zivot i shvatila šta je u zivotu važno!

dft,

hvala na kritici. . shvatila sam je kao dobronamernu..
ali, bas zato što znam kako mi je bilo pre 7 godina kada je pocela anksioza, razmišljam kada imam krizu i plasim se da će mi se anksioza vratiti u toj jacini kakva je bila na početku.. i zato mislim da mi nema pomoći, jer nemam vise snage posle toliko godina da podnosim sve to i kad je kriza, meni je muka i dozivim još veću paniku u stilu|> jao, evo opet kriza, pa dokle vise tako, kad će već jednom prestati..

tupice,

mislim da niko ne može nas sa anksiozom da razume.. niko ne može da shvati kako se mi zaista osecamo u trenucima napada panike ili simptoma krize koje ja imam..

po tvom opisu, rekla bih da su tvoji simptomi slični mojima. Naime, kada ja imam krizu ili napad anksioze, osecam se slično> ne mogu ni minutu da ostanem na mestu na kome se nalazim, moram pobeci negde iz te situacije, a kod mene je to san. prespavam krizu i posle je kao bolje do sledećeg napada. Grozno je kad sam na poslu, jer ne mogu sedeti na jednom mestu, moram kuci, a to nije uvek izvodljivo.

zato, ako možeš, najpre malo stabilizuj svoje stanje, pre no sto pocnes da radis, ako možeš naravno, i ako moras, pocni sa lekovima, ali ODGOVARAJUCIM, pokusaj da najdes pravog lekara, a ne da kao ja izugubis dragoceno vreme.

pozz

Moj prvi susret sa psihijatrom je bio zastrasujuci. Ja sam preplakala čitavih sat vremena i naravno on odmah postavio dijagnozu depresije.
Međutim ja nisam plakala jer sam depresivna već jednostavno sto nisam mogla vjerovati da se to bas meni desava. Vise nisam mogla samu sebe da prepoznam jer preko noćisam od jake i sposobne (tako su me drugi smatrali) postala anksiozna, nesigurna, puna strahova i zastrasujucih simptoma. Znala sam da nešto nije u redu, ali nisam znala šta. To me je najviše plasilo.

Nazalost ja nisam imala sreću da imam dobrog terapeuta koji bi mi objasnio šta je u pitanju, već sam odmah pocela piti AD, bila sam očajna da mi bude bolje i da se vratim na ono staro.

Moj prvi susret sa psihologom je takođe prica za sebe, žena me pita koliko imam godina i nakon mog odgovora kaže da sam u najboljim godinama za psihicko oboljenje. Vise nikada nisam otisla da je vidim.

E sad, potrebno je dosta dosta strpljenja i rada na sebi da se ovo prevazidje. Ja još uvijek nisam 100% ok, ali ide na bolje. Prije sam reagovala na svaku malu promjenu na tijelu, panicila, trcala od doktora do doktora, radila gomilu nekih testova i nalaza. Sada nastojim da to sve ignorisem, kažem sebi to je samo nervna senzacija i ništa vise od toga. Proćiće.

Istina je da je anks navika. Dobro, u početku sigurno ne, ali kasnije prelazi u naviku. Nas mozak se vremenom navikne na anks i misli da je to normalno stanje, mi sami sebe cinimo da se osjecamo loše. Ja sam to iskusila dosta puta, jer kad sebe opteretim negativnim i crnim mislima meni nije dobro, onda procitam neku od mojih knjiga na temu anksa i budem odmah bolje, dobro se osjecam jer tamo procitam nešto od čega mi odmah bude boolje, ohrabrim se i razuvjerim moje negativne misli.

Ne znam jeste čuli za Linden metod, uglavnom tamo je to sve fino objašnjeno i poruka je prilično jasna: Treba se ponasati sasvim normalno, onako kako bi se ponasali da nemate anks, bez obzira na simptome koje imate. Potrebno je prihvatiti sve simptome koje imate i jednostavno ih ignorisati. Morate sami sebe ubjediti da su sasvim bezopasni i da nema potrebe da im posvecujete paznju. To je onako ugrubo. Nije lako da se sprovede u dijelo, ali vredi pokusati.

Zavisi koliko se loše osecas.
kada je meni bilo jako loše, jednostavno sam morala to da izdržim jer nije bilo moguće da mi expresno bude bolje i bilo je vrlo naporno, jedva da sam i mogla da funkcionisem. Mada je bilo dana kada sam bila ok, a onda opet napadi anksa, krize i šta ću, moram da izdržim.

sada, kad mi je mnogo bolje, ali i dalje imam krize, pokusavam da sledim savete psihoterapeuta i ne razmišljam o tome i ponekad deluje. Pokusavam da zaokupim paznju necim drugim, da ne mislim na simptome i cekam da prođe..

Lee nekada neukunsi komentari može da coveka stignu. Nazalost, nekada neće lično njega, jer je teze gledati svoju celjade nego samog sebe izdrzati.
Treba covek jako često i da se suzdrzi nečega.
Sto kažu, ako razumes, shvatit ćeš.

Tupice i ja sam procitala The happiness trap, ali nemam CD-ove.
Kakvo je tvoje iskustvo, jel CD-ovi pomazu ili je knjiga sama po sebi OK?
Pozdrav!

Natice,

Neke od simptoma koje si opisala imala sam i ja, imam ih i sada, ali u mnogo blazem obliku. Najgori simptom kada imam krizu je nemir, koji mi ne dozvoljava da sedim na jednom mestu. Problem je taj što se meni strah javio 1996, trajao kratko, a onda ponovo 2001 i još traje. Nazalost, lecio me je pogresan lekar, pogresnim lekovima do sada (bromazepam).
Sada uzimam ksalol, 3x0,25mg koje mi je dao lekar za koga tvrde da je strucnjak za anksiozu, ali mi nije dao AD. Drugi psiha mi je dao Cipralex, ali posto mi nije ulivao poverenje, nisam ni pocela da ga pijem, već uzimam samo ksalol i idem na psihoterapiju koja mi uglavnom pomaze, ali i dalje imam simptome.
Sada se dvoumim, da li da pocnem ipak sa AD? U Bgdu sam.

pozz

Natice,

hvala na odgovoru.

Ni sama ne znam šta da radim.
Jedan lekar mi je dao Cipralex 20 mg i ksalol 0,50 ali, kažem, nisam nešto imala poverenja u njega i nisam pocela tu terapiju.
Otisla sam kod drugog, koji je radio strucan rad na temu anksioznosti, mislim da je mr ili sl, i on mi je dao ksalol 0,25mg 3xdnevno i preporucio psihologa koji bi mogao da mi pomogne i sada idem kod njega na terapiju. Ali, problem je u meni, jer ja verujem da samo lekovi mogu da pomognu, mada sam od vecine ljudi čula, a i terapeut kaže da je psihoterapja ono glavno sto pomaze na duže staze. Meni je sada bolje, ali i dalje imam krize. Terapeut kaže da je problem u mom razmišljanju, nerealnom shvatanju zivota.. Takođe kaže da će mi terapija pomoći, ali ne naravno tako brzo kao sto bih ja zelela.

Inače i moj jedan poznanik je pio rivotril, ali pretpostavljam da terapija zavisi od simptoma koje neko ima.

I meni znači da mogu da razmenim mišljenje sa ljudima sa sličnim iskustvima, jer ja sebe stalno krivim za to što mi se desilo i stalno se pitam zašto bas meni i kada će već jednom da prestane.

Ne znam, razmišljam da li da se konsultujem sa još nekim lekarom?
Svoj komentar mi možeš poslati i na adresu [email protected]

pozz

E još sam htjela da pitam zašto moderator ne izdvoji ovu temu?

Tupice bas danas sam gledala na sajtu za CD-ove, kostaju $35 each, a u knjizarama se ne mogu kupiti, znaci samo online.

Gdje si ti nabavila svoje CD-ove po toj cijeni?

Što se tiče knjige nije losa. Ne znam jesi procitala The power of now, ista je stvar samo sto Happiness trap daje uputstva kako i šta raditi.
Mnogo me odusevilo to što ti ne kažu da ćeš citanjem knjige rijesiti sve probleme, kao sto neki autori rade, već moras korak po korak da radis na sebi.
Inače zaboravih da te pitam u kom gradu živis? Ja sam u Adelaide.

Pozdrav i javi kako napredujes.