Ništa nije ukazivalo na to da će sledećeg dana biti Njegovo Obraćanje. Baš ništa. To je naizgled bio dan kao i svi ostali. Nijedan sat, ni minut tog dana nije ukazivao na velike dogadjaje. Sve je teklo običnom, rutinskim tokom. Ali, kada je obraćanje već najavljeno, neki su se setili da su već oko trinaest sati, videli znakove na nebu, primetili neouobičajeno ponašanje životinja i druge stvari koje tradicionalno predskazuju velike dogadjaje. Jedno je ipak sigurno. U devetnaest i trideset, Vodjino obraćanje najavila je TV spikerka, kako dolikuje, kao udarnu vest.

Ubrzo, slike Vodje zavrteše se na svim TV stanicama. Bezbrojni komentatori su uz ponovljne te iste vesti, svaki put, uzbudjeno objašnjavali značaj Sutrašnjeg obraćanja, u tom, neobično važnom trenutku istorije i života. Ozbiljni, odmereni, puni emocija, skoro radosni, Analitičari i novinarke pokušavali su zajedno da oslikaju i objasne značaj Obraćanja. Sve u svetlu spoljnih i unutrašnjih konfrontacija, istorijskog bivanja, geopolitičkog trenutka i slično. Nesumnjivo, sam čin obraćanja, „baš u ovom trenutku” imao je poseban metafizički i politički, gotovo strateški značaj. Iako je prethodno Obraćanje bilo pre samo nekoliko dana, ljudi su ponovo bili napeti.

Zagledani u budućnost, žarko je želeći i obožavjući, kao da budućnosti bez Vladarevog obraćanja neće biti. Sami su osećali slabost, nemogućnost da bez Njega predju iz turobne sadašnjosti u nešto bolje, lepše, svetlije. Znali su gde su, da mogu bolje, jače. brže, snažnije. Na tom putu ma mnogo prepreka, postoje zli ljudi, ljudi sa mnogo novca, pohlepni i zavidni na to što nam je najzad krenulo, kivni na nas, na narod, ljubomorni na Vodju i njegov odnos sa nama, narodom, besni i pokvareni.
Neka nelagodnost nas je obuzela zbog toga. Sigurno se neka nova pretnja nadvila na nas, neka zavera stranih službi, urota zlih i moćnih država. Jer, dok su u našoj zemlji, pod mudrom vlašću vodje stvari išle na bolje, u većini stranih država nije bilo tako. Iako bogatiji od nas, oni su propadali, zato su nam i zavideli. Postojao je nekakav metafizički sjaj, nekakav skriveni gral, nešto što mi imamo, a niko drugi nema. To nešto čuvao je naš Vodja. Teskoba se kao magla uvlačila u misli. Pred izvesnošču Obračanja, osećali smo se tako mali. Pritisak važnih odluka za trenutak nas je sažeo, sveo na jednu tačku, na jedno pitanje. Niko nije znao šta će Vodja reći, ali svako je znao da će to biti jako važno, važno za sve nas. Ljudi su u mislima upoređivali svoju beznačajnost i Njegovu veličinu. „Ako ja iamam problema, ako mi je teško, kako je tek Njemu koji stalno nailazi na opasnosti, i s leva i s desna.

Zato nas je i uhvato strah, obuzela zebnja, strepnja. Koliko smo sebe sami ispitivali i propitivali. Koliko nas je hvatala želja da nešto uradimo i preduzmemo. I vraćali smo se u toplu postelju, vraćali smo se daljinskom upravljaču, vraćali smo se miru i udobnosti, nekom tužnom snu. On je bdio nad nama, neumoran i snažan. ”A ko smo mi?„, pitali smo se. ”I kako li je tek njemu koji se bori za sve nas, koga napadaju i s desna i s leva, kada je i nama ovako malima i bednima toliko teško da nosimo breme svojih problema?„ Razmišljali smo tako o zavisti, pakosti, mržnji. U tim kategorijama mi smo posmatrali svoje bližnje i oni nas. Kad je tako među nama, kad jedni drugima, stalno podmećemo nogu, kada stalno pokušavamo da skršimo, uništimo ili ponizimo svoje rodjake i prijatelje, kako li tek mora biti na međunarodnoj sceni, među narodima i državama.

U danu pred Obraćanje i noć beše nekako tiha, jadna, smežurana. kao da i priroda deli taj opšti strah, tu opštu zebnju. Ni ptice, ni daha vetra. Grane na drveću stajahu mirno kao spomenici na grobu. Vetar kao da se prepao, nestao, izgubio u ambisima pećina i jama i odatle ne sme da izadje u strahu da nešto ne pokvari, da se ne dogodi nešto nepojmljivo i strašno. Da, u takvoj atmosferi noć je tkala svoje crno tkanje. Mnogi su muž i žena nemi i ukočeni ležali u svojim krevetima.
Ne spvati. Čekati, čekati, čekati obraćanje.

I nije da nismo znali da će sve ostatai isto, jer je nama uvel sve isto. U nekoj podvojenosti naših duša, mrzeli smo ga jer čekamo, jer je on sve, a mi ništa, a ipak smo ga voleli jer je on za nas bio alibi, razlog, odgovor. Nemušto objašnjene. Dok je Njega mi nismo morlai ništa, mi niosmo imali snage, energije koju je on imao, koja je bila potrebna za promenu. I sve promene koje smo želeli. i sve čemu smo se potajno nadali, sve beše predano Njemu, da se on bori kakoa zna i ume ili ne ume.
Nama nije ni bilo važno. Nama naši životi već decenijama i nisu bili važni.
Više ih se nismo ni sećali.

Onda je došlo jutro. Jutro zebnje, očekivanja, nade. Težina polaska na posao, onih koji rade i očekuju ili se nadaju. Svako od nas je znao da je tekuća situacija smao privremena, svako je ya sebe očekivao nešto drugo, lepše, veće... Bez apetita smo doručkovali dok su nas spikeri po ko zna koji put podsećali na Važnost Obraćanja.

Krili su poglede jednih od drugih po prljavim autobusima. Ćutali su zagledani u šoljice kafe na poslu. Hipnotisano su gledali u ekrane po kladionicama, uplašeni jedni od drugih, razbijeni i razbacani kao šljunak. Razdvojeni vlastitom pokvarenošču, sopstvenom toleranicom na podlo i pokvareno. I zato tako mrtvi. Ubijeni.

Njazad, oko podneva, program je prekinut, vesti se odužiše. Logo Vodje i Vodjstva ukaza se na svim ekranima. Glave se okrenuše. Ljudi postadoše još više lutke, još manje ljudi, gonjeni silnom, simbiotičkom željim da se povežu, da budu jedno s Njim. Za to veliki napor nije bio potreban, tehnologija je činila svoje. Verovali im se i verovali su. U stvari bilo im je svejedno jer najgore beše prošlo i sva ta tenzija, sav taj nemir potonu u more laži kojima ih je obasipao i za kojima su tako žarko žudeli.

Na njihovim licima, prvi put posle najave obraćanja, jasno se ukaza nešto novo, neka opuštenost. Nupućeni ljudi ili stranci verovali su da sva ta lica sad zrače zadovoljstvom i ispunjenošću.

MC

”