Klub „Vojvodina”

Da, klub „Vojvodina”. Neki kažu da to i nije klub, da to mi samo onako... Ipak mislim, da ako neko mesto ima stalne posetioce, svoju priču, stl i stav, da onda to svakako jeste pravi Klub, bez obzira što nije registrovan i ako se ne reklamira.
Naš klub je u starom delu grada, kod tvrdjave, u jednoj od onih uskih uličica. Klupske prostorije su u stanu našeg drugara Rodjovića. Pomislili biste da je Rodjović iz Vojvodine, ali nije. Rodjović je iz Crne Gore. Ni njegova žena, Gabrijela, zvana Gabi, nije ni ona. Ona je iz Zagreba. Sumnjam da su ikada bili u Vojvodini. Ali to uopšte nije važno. Naročito nam nije važno kad sedimo na kauču, jedemo kuglof ili krofne i slušamo Balaševića, ili ga čak gledamo u uloyi Šace u seriji „Pop Ćira i Pop Spira” gde glumi i njegova supruga Olivera. To je prava atmosfera. Žvaćemo kitinkez, slušamo „Lunu”

https://www.youtube.com/watch?v=6pU4jHPq4qU

ima tu mnogo toga da se doda, slušamo „Veliki prezir”, „Oružjem protivu otmičara”, pa čak i staru „Labaratoriju zvuka” ili „Pekinšku patku”.

Sve to nekako nenametljivo, po redu, vojvodjanski način.

Ima nekoliko likova koji stalno dolaze. Tu sam ja, pa Oliver, Francuz, pa mama Kristina, neki hipsteri, ima urbanih i mladih, ima urbanih i starih. Ima i neurbanih i nelepih. Sve nas veže interes za Vojvodjansko. Steva iz Borče uživa poseban ugled. Iako Borča ne pripada Vojvodini, ipak je to preko, a Steva je iz ruralniog dela Borče, skoro u Vojvodini. On nam prića kako je živeo kada je bio mali, šta je jeo, kako se zabavljao, kako se kupao na Dunavu kod „Vojnog kupatila”.

Nekada Rodjovići kažu svima da će biti tematsko veće. Odštampaju sa interneta slike, recimo Vršca ili Zrenjaninina, svako nauči nešto o dotičnom gradu. Na primer, neko izlaže o Vršačkoj kuli, neko o Paliću. Tu čovek može dosta da nauči i zanimljivo je i zabavno.

Što se tiče pića, nabavljamo vojvodjanska vina, ima ih hvala bogu. I rakiju od duda i druge tipične sorte. Pije se malo i dobro. Priča se, druži se. Mnogi od nas planiraju da se presele u Vojvodinu, ali ne znamo tačno kada. Pričamo o planovima, pričamo o Vojvodini u kojoj su ljudi bolji i pošteniji, i u kojoj se nekako srećnije i čistije živi.

Eto, tako nam i prođe veče. Vrlo često izadjemo svi, to jest nas 5-6 koliko nas već bude. Ponesemo po krofnu i prošetamo kroz noć. Skoknemo do vrha stare tvrdjave. Stanemo gore na bedem, gledamo ka Severu, ka Vojvodini. Danju se za vedrih dana, posle kiše, odatle mogu nazreti čak i obrisi Fruške Gore. Ali noću, noću je nekako još bolje i mističnije.

Evo i večeras. Stojimo na bedemu. U ogromnoj praznini ispod i iznad nas teku teški oblaci. Neverovatno koliki je to prostor, od ove litice ka severu.
Zasipa nas i sitna kiša, ali nama ne smeta. Mi stojimo. Kiša guši svetla velikog grada, ne dozvoljava im da se istaknu. Jača je od svega.
Tamo daleko počinje ravnica, Vojvodina. Tajanstvena i široka. Stamena, nepokretna. Samo ona i nebo.
Dole tutnje automobili. Ne čujemo ih. Mi smo u sebi, duhovno, tamo preko. Znamo da bi istog trenutka mogli da strčimo, da predjemo most. I peške bi do jutra stigli u Vojvodinu. Ali nemamo snage u sebi. Niko od nas. Nemamo snage, eto.
I pre nego što podjemo kućama, pogledamo još jednom. Toliko je blizu Vojvodina, ali za nas je toliko daleka. Nedostižna.

MC