Србофобна бојазан од заокружења и уједињења свих српских земаља била је вазда највећа брига Лондона и Британске империје. У заустављању и спречавању свесрпског уједињења могли су се (зло)употребити сви: понајвише Хрвати (тј. бивши Срби римокатолици), али и Мађари, Бугари, Албанци, и новокомпоновани народи и народности ишчупани из српског етничког корпуса: Македонци, Црногорци, Муслимани...

Почетком Другог светског рата постојала су два паралелна плана за контролу и спречавање свесрпског уједињења:

А) Као Балканска федерација у коју би (очерупана) Србија ушла без Црне Горе, Јужне Србије (Македоније), Старе Србије (Космета) и Војводине; и

Б) Као „Социјалистичка” федеративна Југославија;

Оба плана никако се нису смела поверити неком Србину, већ провереном британско–немачком агенту под кодним именима Валтер–Вајс–Ото–Славко Бабић–Је Бе Тито…

СРБИЈА – СТРАШИЛО ЗА ЗАПАДНУ ЕВРОПУ

Српски историчар и академик проф. др Драгољуб Живојиновић (Врање, 1934 – Београд, 2016) је готово цео радни век посветио истраживању односа западних сила према Србији. Своја запањујућа открића професор Живојиновић је стекао темељним истраживањем архива у Лондону. Резултате ових дугогодишњих истраживања објавио је у својој сажетој студији „Енглеска никада није била пријатељ Србије” (1. јун 2015). У њој нам академик Живојиновић открива како се у 20. веку развијала антисрпска завера:

„Ти предратни ставови су несумњиво утицали на британску политику према Југословенској влади у избеглиштву и четничком покрету. Може се замислити какав је утисак оставио на челнике Форин офиса, у већини случајева римокатолике са прохрватским симпатијама (према Фицроју Маклејну), свесрпски ”Равногорски национални програм„ или Мољевићев пројекат ”Хомогене Србије„, састављен у јуну 1941. године, где се јасно наговештава да ”Срби морају имати хегемонију на Балкану а, да имају хегемонију на Балкану, морају претходно имати хегемонију у Југославији„.

”Већ у лето 1941. Черчил је позвао председника Рузвелта да усвоји заједничку `англоамеричку изјаву о обнављању Југославије на принципима аутономије и јединства југословенских народа`. Дакле, само месец дана након појаве Мољевићевог плана, Британци су одредили заједничку платформу са Америком о федерализацији Југославије.

Британци су обезбедили свом играчу Титу војну и политичку легитимност с намером да спрече Србе да обликују послератни поредак повољан по своје националне интересе. Оспоравање српског права на самоопредељење било је поента те стратегије. Сер Евлин Вудворт је приметио да када би његова влада подржала Михаиловића, усвојила би линију наклоњену пансрпским замислима о будућности Југославије.

Према запажањима Наталије Нарочницке (рођена у Москви 1948), „…било каква манифестација српских ујединитељских националних тежњи после Начертанија Илије Гарашанина из 1844. (…) представља СТРАШИЛО ЗА ЗАПАДНУ ЕВРОПУ`.

Говорећи о хроничној Русофобији Запада, руска историчарка и Наталија Нарочницка, аутор капиталне студије ”Русија и Руси у светској историји„, објашњава: ”Морали смо да скупимо снагу како се нико не би усудио да крене на нас. И ми смо скупили снагу… Спречили смо да свет потпуно потпадне под диктатуру Вашингтона, која према њиховој теорији искључивости, проистиче из калвинистичког уверења у предестинацију, како би могли да управљају `злим народима` и `дивљацима`, како је рекао сенатор Бевериџ. И то није речено током мрачног 12. века, већ крајем 19-тог.

Дуго сам изучавала англосаксонце. Они су засебна раса, са својим менталитетом. Ту има и калвинизма, и пуританске идеологије. Они су страшни расисти, и гаје дубок презир према остатку света, чак и више од Немаца, који су починили монструозне грехове. Ипак, први концентрациони логори су били британски, где су смештали Буре у Јужној Африци„.

БРИТАНСКА ИЗДАЈА ЈВуО

А ево како проф. др Драгољуб Живојиновић описује и објашњава судбину Драгољуба Драже Михаиловића, ђенерала Југословенске краљевске војске и првог герилца Европе, који је у почетку био Черчилов љубимац и херој, да би касније изненада био пуштен низ воду:

”Превагу су опет однели геополитички критеријуми кад је дошао час да се званично ускрати подршка четничком покрету. Бригадир Фицрој Маклејн, шеф британске мисије при Титовом штабу, закључио је у меморандуму послатом Ентонију Идну: `Што се тиче генерала Михаиловића, он је велико–Србин и реакционар. У тим условима Велика Британија нема више интереса да подржава његов покрет`. Државотворни програм Равногорског покрета је сметао Форин офису при плановима о оснивању гомиле државица на тлу Југославије, које би могле касније да се уклопе у шире федерације. Може ли се још сумњати у тврдњу великог енглеског историчара Алана Џона Персивала Тејлора (1906–90) да је `ИЗГРАДЊА ТИТА БИЛА ЧИСТО ЕНГЛЕСКА АВАНТУРА`?