U petak, 19. aprila ove godine, u Torontu održava se debata između slavnog marksističkog filozofa i slovenačkog kolumniste iz Mladine 80-tih Slavuja Čižeka (sl. Slavoj Žižek, aka sloppy Zikzek), i desničarskog alt-right gurua, psihologa, poznavaoca Junga, borca za muška prava, psihoanalitičara i naučnog šarlatana koji je uspeo da kultiviše kult obozavatelja, fanatika i (za njega najvažnije) donatora para i konzumenata njegovih self-help knjiga koje imaju milionske tiraže.

Debatu porede sa debatom Čomski-Fuko od pre pola veka. Istina je da niti je Žižek Čomski (Čomski ga je okarakterisao kao šarlatana), još manje je Peterson Fuko (on pretenduje da bude naslednik Jozefa Kambela, od koga je dosta plići). Ipak, Peterson je prepoznao potencijal Youtube kanala i, iako daleko od tehnološkog genija (jednom se svadjao na tviteru sa Žižekovim citat-botom), uspeo je da stekne milione i milione dolara prodavajući maglu muškoj uglavnom anglosaksonskoj deci bez očinjeg uzora, i postao je tako alt-right megazvezda. Žižekova slava je trajnija, on vrlo uspešno prodaje viceve iz ex-Yu na visokoumnim predavanjima, i generalno, iako manje poznat u SAD, ima veću težinu. Obojca su veoma inteligentni i imaju velik broj sledbenika.

U Torontu (gde na lokalnom univerzitetu radi Peterson) se dakle održava debata kao najiščekivaniji dogadjaj sezone. Sala od 3000 mesta je rasprodata, a cene karata su se kretale od 150 do 500 dolara, dok tapkarosi prodaju karte i za 1500$. To je nezapamćeno interesovanje kao i cena za jednu „akademsku” debatu.

Tema/naziv debate je: Ljudska sreća, marksizam vs kapitalizam. Sem karata po enormno visokim cenama za prisustvovanje dogadjaju, prodaju se i „karte” za livestream, po ceni od 15$, pomalo apsurdno jer će se debata vrlo brzo naći na internetu ionako. Mnogi kažu da ovako eksploatatorske cene već govore da je kapitalizam unapred pobedio, mada to bas nije sasvim jasno. Žižek će ovaj prihod donirati (valjda deo), u dobrotvorne svrhe, dok Peterson neće, u skladu sa njegovom egoisticko egotisticko narcisoidnom filozofijom kao i način da uspostavi „dominance” hierarhiju i izluci serotonin u njegovom, inače depresiji sklonom, mozgu.

U svakom slučaju, ocekuje se veliki okrsaj, a ako je samo po intelektu i znanju kao i duhovitosti, ocekuje se i da Žižek obriše patos Petersonom. Mada videćemo. Svakako, kao sto mnogi useljenici u Kanadu znaju, ex-Yu humor je zakon za zombirane Kanadjane, marinirane u kapitalizmu blagostanja licemerno, plasticno vestacki ljubazne anglosaksonske tvorevine nastale na grobovima indijanaca. Čak i kada taj balkanski humor koristi jedan Slovenac koji je nekad rovario protiv Jugoslavije u Mladini, mada je posle iskoristio to balkansko iskustvo da izdominira ostale „filozofe”. Slovenci su uvek imali sklonosti ka jodlanju i filozofskim perverzijama, Žižek je naslednik Kardelja, a Kardelj je bio teška artiljerija, koja je dovela do krvoprolića, tako da u svakom slučaju Peterson bi trebao da bude mala maca za njega. Ipak, ne treba potcenjivati ni sposobnost samoobmane Petersonovih kultista. Na kraju krajeva, dva relativno ostarela (Zizek deluje mladje iako je njemu 70, a Petersonu ni 60) ljubitelja popovanja, koji dele mnoge političke stavove iako su na raznim krajevima ideološki (obojca mrze političku korektnost itd.), zaradiće možda i milion dolara za jedno veče, što je svakako bolje od gostovanja u nekakvim lokalnim tal-show emisijama...