Kosovo je neotudjivi deo Srbije koji je trenutno okupiran. Politicka karta sveta se menja, definitivno u usponu naspram 90tih prošlog veka kada su klinton, odvrajt, bler i druge djavolje sluge svojom neskrivenom mrznjom prema nama vladali svetskom politickom scenom. Danas, Rusija i Kina su u konstantnom usponu i obe zemlje su prijateljski naklonjeni prema nama. Postoji realna mogućnost da u ne tako dalekoj buducnosti, za deceniju ili dve, Srbija ponovo preuzme potpunu kontrolu i kormilo na privremeno ukupiranoj Srpskoj zemlji Kosovu.
Pitanje glasi, kad dodje do toga da se Kosovu ukine državnost, šta ciniti sa siptarima. Treba biti realan. Znam mnogi će reći da se proteraju u Albaniju i proterani Srbi da se vrate. Kada dodje do toga, mnogi od proteranih Srba su već pokojni ili u dubokoj starosti a deca i unuci već se potpuno integrisali u drugim gradovima Srbije ili inostranstvu. Dali će oni kolektivno ili značajnim delom da se vrate na Kosovo da bi taj deo Srbije bio odrziv a ne pust sa proteranim siptarima? Sa druge strane, ako siptari ostanu da žive na Kosovu kao gradjani Srbije, kako zaustaviti dalju ekspanziju i sprečiti mogućnosti buducih sukoba i ratova u zavisnosti opet od svetske politicke scene? Dakle, vrlo je delikatno pitanje kome je potrebna bistra vizija kako danas tako i u buducnosti. Razgranicenje, mnogima je možda jednostavnija opcija, pogotovo ljudima koji nemaju viziju, koji neznaju kako da vladaju pod pritiskom i koji nemaju zelju da prepuste stolicu sposobnijima koji mogu. Za sve postoji rešenje i put nije lak. Kao sto rekoh, najlakse je razgranicenje a to je IZDAJA. Kosovo je deo Srbije. Zna se dobro gde je granica a to je sa Albanijom preko Prokletija. Kosovo je deo Srbije trenutno okupiran u skladu sa trenutnom svetskom politikom koja se polako ali sigurno menja. Potrebno je samo strpljenje, celične zivce, mudrost i realna vizija svih dogadjaja i scenarija, kako sada, tako i sutra. Ko to nema, njemu nije mesto da upravlja i igra se sa sudbinom Srpskog naroda i Srpske države.
Dali možemo jednoga dana da živimo u prosperitetnoj Srbiji kojoj prirodno pripada Kosovo, da siptari koji nisu mala etnicka manjina (već cine 20 posto Srbije), postuju Srbiju kao svoju državu i žive u skladu sa zakonima i ustavom bez tenzija za buduce sukobe i osamostaljenja. Iskreno, to se čini nemogućim, barem još mnogo mnogo decenija. Treba mnogo vremena za isceljenja, da prestane mrznja i da vlada sloga. Jedina moguća varijanta je možda autonomija, naravno u skladu sa zakonima i ustavom Republike Srbije. Nalazimo se na pragu velikih promena moji mogu postati najveca istorijska greška našeg naroda. Na pragu koja se tiče ne samo nas danas nego i buducih generacija. Treba sve sagledati bistrim ocima a ne zamagljenim mrznjom. Najlakse je jezikom i tastaturom huskati na rat i mrznju ali to nije rešenje. rešenje je mirnim putem stvoriti prosperitetnu Srbiju sa svim manjinama da već jednom gradimo cvrstu buducnost i dozivimo ugled kakav nam dolikuje jer smo narod koji je mnogo stradao. Neće nas biti ako nastavimo da stradamo. Nije nikakvo pozitivno rešenje ako treba da stradamo kako bi vratili okupirano Kosovo jer to neće osigurati trajni mir.