Недавно је ваш вођа рекао да сте сиромашни зато што сте лени.
Он, који никад није ни њиву орао, нити у фабрици радио, нити икад ишта у животу стварао - вама је рекао да сте лени и зато сиромашни!

А ви сте сиромашни зато што ОН одлучује о томе колико ће од вас да отме, а колико ће вама да остави!

https://sh.wikipedia.org/wiki/Sabornost

Ево можда ти википедија помогне.

Јоцко, лепо си ово написао и апсолутно се слажем. Али морам признати да не признајем постојање велике зависности између развоја производних снага, производних односа, и друштвених односа уопште.

Капитализам јесте одиграо вежну улогу у развоју производних снага, али то не значи да и комунизам у покушају није могао да у праведнијим друштвеним односима примени стимулативне законитости капитала у развоју ПС.

Проблем је што је тај комунизам у покушају, титоизам нпр., у друштвеној сфери тежио класној подели друштва на конзервисану владајућу руководећу класу (црвену буржоазију) и потчињену класу радништва и сељаштва, док је у привредној сфери оставио недефинисане односе типа 'свачије и ничије', без јасно регулисаног титулара имовине и одговорног приступа његовом избору и именовању.

У то време, капитализам нас је надиграо и по питању односа у економској сфери, а и по питању односа у демократској сфери. То тако није морало да буде.

Предуго је тзв. комунистичка држава народу наметала партијског тутора и имала монопол на избор кадрова, док је у економској сфери била ригидна, уместо да буде креативна, стимулативна и инвестиционо мудра. С друге стране, апсолутно се везала за западне финансијске креације, попут ММФ и девизних кредита, при чему је себе претворила у зависника од западног новца, као што је дрогераш зависан од свог дилера дроге.

Кад се дошло до зида и друштво тражило промене, било је касно. Промене су кренуле изнуђено и у погрешном правцу - ка још већој зависности од западног колонијализма и ка вишепартијском систему у коме се свака партија понаша као мала КПЈ-СКЈ.

Увођење саборног изборног система и система одлучивања у друштвеној сфери би значајно демократизовало друштвене односе, а тиме спречило даље отуђивање државе од народа (пре свега корупцију и даља класна раслојавања), док би у сфери производних снага и производних односа морала да се укључи квалитетна научна анализа и дискусија (укратко - државна контрола и плански приступ макроекономији, а тржишна слобода приватног предузетништва и тржишне законитости у микроекономији и малој привреди). Наравно, производни односи се на нивоу целе државе морају регулисати законом који важи за све па и малопривредне послодавце. Не може се сматрати пословно способним било који послодавац који свог радника држи као роба, са мизерним надницама које се не исплаћују ни по пола године. Таквом 'послодавцу' мора да се забрани рад а имовина да иде на добош и радници исплате. Хоћу рећи, слобода приватног предузетништва не подразумева и слободу пословања изван закона (а до закона долазимо саборним системом), или недајбоже слободу успоставе робовласничких односа.

Да закључим, чврсто сам убеђен да је комунизам имао много боље шансе за развој производних снага, али их није искористио само због тога што се прикачио на западне апарате за инфузију.

Социолошки, све је то тачно: интеракција између ПС и ПО свакако постоји и они утичу једни на друге. То је научна чињеница и ја је не негирам.

Али моја поента је да се ПС, или да кажемо само СП (средства за производњу, дакле ПС - човек), могу развијати и у праведним друштвеним односима (идеално комунистичким) исто као и у неправедним (капиталистичким).
Исто тако, праведни друштвени односи могу постојати и у сиромашном друштву, као и у богатом.

Нажалост, пракса то није показала.
Показала је у неправедном друштву (капитализму) био много ефикаснији раст СП. Али то је зато што је 'праведно друштво' било само привидно праведно. У стварности, оно је било исто тако базирано на класној подели, само што се у титоизму та класна подела није видела по класичном марксовом обрасцу - власништву над СП. Али као корисник профита, у титоизму се појављивала владајућа политичка елита, а данашње време је показало да је та елита била и власник над СП, само што се то није видело у ''катастарским књигама''. (Та елита је на крају распродала средства за производњу иако није била њихов формални власник).

Другим речима, капитализам је успео да победи само зато што је комунизам био лажан и имао нечисте односе по питању власништва над СП, док су у капитализму ти односи били јасније дефинисани. Наравно, привремено. Јер кад је остао без комунистичке конкуренције, капитализам се враћа природној болести сваког експлоататорског друштва, истој оној у којој се налазио и титоизам (ниске наднице, експлоатација радне снаге и енормнна неједнакост у сфери расподеле).

Да закључим, праведни друштвени односи су могли да за собом повуку раст СП, али они нажалост нису били праведни, и наша несрећа је баш била та што су у то време друштвени односи на Западу били праведнији. Данас су они и на Западу у великом заостатку за развијеношћу ПС, па ћемо видети да ли ће и на коју страну да пукне та веома затегнута веза. Висок ниво ПС је трабао да за собом повуче ПО, али видимо да се и на Западу одвија обрнут процес. Видећемо докле.

Јесте, данас се народом манипулише и влада кроз медије, високу технологију (посебно ратну) и финансијски монопол.
Зато се бојим да би будућност могла донети нешто што друштвена наука није могла да предвиди: да ћемо се вратити у робовласничке друштвене односе у условима високе развијености технолошких система.

... Осим ако се, док још има времена, државе ставе под контролу народа на начин како сам описао у уводу - системом који сам назвао 'саборни комунизам'.