A evo i ja da kažem kako sam napravila poparu - prvo i pre svega - od belog hleba! Od svih onih 300 miliona preostalih sorti hleba koliko ih ima ovde ne može da se napravi ona nasa popara iz detinjstva (verovatno, jer smo većinom odrasli na belom hlebu).
Stavila sam vode (otprilike, možda je bilo 0,5L) u serpu, so, kasika ulja i sacekala da prokljuca.
Ubacila iseckan hleb (neko obraca paznju dal su jednake kockice, sto je suludo, jer je na kraju ionako sve skupa gnjecavo).
Mesati, mesati, jedno 10ak minuta sigurno. Ja volim da nema maltene uopste vise tecnosti u serpi.
Pritom, primiti k znanju da kad se ohladi, taj hleb postane i kompaktniji.
Jedem je samo tako klot (uz caj) ili uz beli sir (koji sam jedva uspela da otkrijem kod Turaka u radnji, da lici na nas beli sir i da nije slan kao feta).

A kacamak isto pravim otprilike. Nekako mislim, dodacu već nešto ako fali... Npr. opet 0,5L vode, so, kasika ulja i kad prokljuca izdvojim malo te vode u neki dubok tanjir, dodam malo kukuruznog griza i pomesam. Tu smesu vratim u vodu i dodajem još griza. Predhodni postupak je da se ne bi stvarale gromuljice ako bih griz direktno ubacivala u vodu.
I onda se mesa, ovo već duže nego popara. 15 min. sigurno. Pocece da „pucka” kao vulkan (masa postaje kompaktnija i bori se za vazduh). I sve vreme se mesa, mesa... i skloni sa ringle eto tako, posle 15-20 minuta.
Ja sam od kuce ponela da jedem dok je vruc ili sa hladnim mlekom, ili sa mladim sirom ili sa proprzenom slaninicom sa sve mascu :-)

Uh, nadam se da nisam smorila :-o
Ja obično čitam ili pitam, sad sam se prvi put raspisala.