Evo malo mraka...

Noćnu tišinu rasparazvuk ispaljene zolje.
A zatim detonacija.
Projektil je poljubio svoj cilj.Plameni jezici zapalacaše ka tamnom noćnom nebu.
Nekada brižljivo čuvana mečka 190,žurno je mjenjala svoj njegovani sjaj u hrpu usijanog lima,obavijenog gustim smrdljivim dimom.
Odbacih zolju,koja beskorisno zveknu na kamenu.
..Blesane..prekorih se u sebi ,gledajući preko nišana prema vratima kuće.
...Moraću biti vraški precizan,majku im,što nema svjetla...Jer dosad bi ova grmljavina i gluvog probudila...
...A tu si pizdo...srce mi preskoči.
U zatamnjenom okviru vrata,pojavi se silueta,zastavši videći garažu u plamenu.I videći razigranu vatru za njegovim volanom,shvati da ne sanja i kreštavim glasom zajauka.
...Ajme,ljudi...ajme pomagajte...
...To batice...lagano pritisnuh okidač.
Tak,tak,tak.
Krik bola,nevjerice i straha,ote se padajućoj silueti.
Prilazeći mu zapazih,tamni potočić. Krv. Njegova.
I videći ga živahno razjaukanog ,potvrdih svoja očekivanja. Od tri metka ,bar jedan ga je dohvatio po nogama.
Baš kako je Francuz tražio.
Zolja u garažu,a za vozača,metak,dva,tri .Ali samo u noge.
...Ajme meni,cvilio je ranjenik...ajoj,...ko...ko je to...
Naslutio je da mu prilazim.
...Ma zaboli me za njega i njegovu kuknjavu,dobro je prošao.
Zaustavih se na metar od njegovog previjajućeg tijela.
Potočić se crnio.U noći je krv tamnija od noćne tmine.
...Pomagaj..zavapi ranjenik...pomagaj brate mili...glas mu je modulisao do nepristojno niske kadence za muškarca.
...i se...pomislih,da sam te ja uzeo na nišan,već bi pičio SVetom Petru ,na parti.
...Francuz te pozdravlja...progovorih gledajući vatru.
...Ko si ti...ko si ti mater ti psujem...
...Nije važno..nogom ga opucah pod rebra.
Jeknu.
...Ne psuj pederu,jer moja majk te nikad nebi privukla,pederčino.A sreća ti je da Francuz ima duše, jer da sam te ja tražio zbog onoga što si učinio ,od tebe bi ostale samo froncle.
I sjetivši se Francuza i njegove priče,zategoh ga opet nogom. Sebi za dušu.I pored njegovog jecaja,začuh zvuk. Suv i krt.Polomio sam mu rebro.Bar jedno .A možda i dva.
...Zašto...ko si ti...slinio je u prašini.
...Sjeti se Francuza...čučnuh pored njega i stšavajući glas ,jer radoznali i probudjeni ljudi su provirivali kroz prozore.
...Moram požuriti...svjedoci su mi nepotrebni.
Bio je to on. Osjetio sam u jednom trenutku ,svu njegovu gnusnu stranu ,koju je tako dobro prikrivao.Osjetio sam i po mirisu .Kako ,ne znam.I da nisam čvrsto obećao Francuzu,ovjerio bi ga .Oštricom.Ispod vrata.Ali sreća mu je pa držim do date riječi.
Krenuh u tamu,nakon što mu tiho i brzim riječima povratih sjećanje na prošlost.
Iza mene zajauka,pravdajući se ...Nije istina ,ja imam ženu i djecu...Zastadoh.Tama je djelovala smirujuće na mene .Ali ne...
Mater ti psujem što kukaš, kosnu me sjećanje na Franucovu priču.Pa ostao si živ.
...Slušaj pizdo...vrath se nazad...ne pazeći da li će me ko čuti.Budi sretan što ti nisam odsjekao !@#$ pogani i što ćeš još dugo na njemu moći gledati otiske zuba,što ti je ostavio onaj goluždravi klinac,kojeg...
Au ...preplavi me bijes.Sjetvši se Francuzevih suza ,potegoh gan i bam,bam.Pucnji muklo odjeknuše.
...Eto ti nakazo ,ovo ti od mene, da kad god vidiš nekog klinca sjetiš se mene a onda Francuza...
Previjao se skičeći i urličući.
Ma ko ga ...e.
Barem sam mu jedno koljeno razmrskao .Možda i oba.Na kraju krajeva bolje mu je i to , negoli da se upoznao sa mojim sposobnostima ,baratanja oštricom...pomislih uzmičući u tamu,praćen njegovim jecajima.
...
Kupres smo uzeli pred jutro .Ujaci su bježali odbacujući,oružje opremu,ponegdje smo nalazili kompletne uniforme.Presvačili su se u civilke ,želeći sasiti glavu.