КРСНА СЛАВА

Ево... Полако...
И Свети нам Ђурађ долази.
Сједим и размишљам се нешто...
Како ли је људима, који се тако окупе, сједну, попију, запјевају...
Који запјевају, оне наше пјесме, пјесме старе, завичајне...
А у завичају нијесу.

Тако сједећи мислим, мислим на своју славу, на свога Светога Ђурђа...
Знадем, каде дође тај дан, све се ради, спрема се воштаница свијећа, печење је ту, ракија се на сто' ставља, ...
Долазе и разни пријатељи, наврате, честитају, све је ти л'јепо, ал' некако, није то, то...

Недостаје нешто. Недостаје некаква чар, животна чар, чар душе.
Нема завичаја, нема познатих пејзажа каде човјек кроз прозор погледа...
Нема оног осјећаја, неописивог осјећаја...
Каде човјек зором раном устане, па зађе иза своје куће, па погледа на росну траву, на Сану што тече у даљини, на измаглицу што полако нестаје иза крошње дрвећа оближње шуме, када се врхови планина полако буде из свог сна...
Па се до цркве моје мале, у сред села оде, да поп Бране, како то обичаји налажу, молитву очита...
Па каде се кући дође, стара се пушка извади, па на вису више куће, три пут' опали, да се зна да је огњиште живо, да се крсна слава слави, племена мога...
Па каде се фамилија окупи, браћа, сестре, комшије... А срце моје заигра од милине...

То је оно што фали рођени, то је оно што ни сва блага овога свијета не могу да купе, то је оно... Она чар живота, чар душе...

Сједим ево и размишљам и полако се Богу молим...
Дај нам свима снаге да се огњиштима својим вратимо, да међ' својим народом славу славимо и твоје име спомињемо...
Дај нам, дај нам здравља само, а ми ћемо се већ некако снаћи...

(Vukašin, 6. maja 2008. god.)

Svako dobro!