Bogatstvo je relativna stvar. Ono nije moguće u egalitarističkom društvu jer bogatstvo uvek podrazumeva da mi imamo više jer neko drugi ima manje. Ako su svi jednako bogati onda niko nije bogat. Ako su svi jednako siromašni onda niko nije siromašan. Problem je što ljudi pričaju da su za jednakost i pravdu za sve, a na drugoj strani gledaju da žive lepo na račun drugih.

Nijedno društvo ne može biti bogato ako nema neku vrstu eksploatacije spolja. Mi koji živimo unutar jednog društva ne možemo jedni druge da učinimo bogatim. U Australiji ljudi mogu da kupe 3-4 plazma televizora od jedne mesečne plate, ali ne verujem da mogu da priušte više od jedne posete vodoinstalatera. Da bismo se nazvali bogatima morali bi da imamo oko sebe jeftine vodoinstalatere, zidare, zubare, kuvare i ostale koji će nas služiti kad mi pljesnemo dlanom. To naravno ovde nemamo. Ako ja zarađujem recimo $40 dolara na sat, a vodoinstalater isto toliko, onda ja moram da radim jedan sat u kancelariji da bi vodoinstalater radio za mene jedan sat. (Poreze i ostalo da ostavimo po strani.) Svi smo bogati gledano u plazma televizorima ali nismo jedni u odnosu na druge. Da bih proveo sat i po kod zubara moram da radim bar 2 puna dana. Za običnu plombu. A ne dao Bog da mi treba advokat ili hirurg... tek bi se tu videlo koliko sam „bogat”.

Zato egalitarna, tj. socijal-demokratska društva, kakvo je ovo Australijsko, koja su obećala posao za sve koji hoće da rade i izdržavanje za sve koji ne mogu, moraju da nađu izvor svog bogatstva negde izvana. Vratimo se na predivne plazma televizore. Odakle oni dolaze? Elektronika se projektuje u zapadnim zemljama, ali se serijska proizvodnja vrši u zemljama gde radnik dobija za mesec dana koliko i mi ovde za jedan dan. Ili i manje. Gore sam rekao: „Problem je što ljudi pričaju da su za jednakost i pravdu za sve, a na drugoj strani gledaju da žive lepo na račun drugih.” To važi kako za pojedince tako i za nacije i države. Dok je tako, mi ćemo ovde u Australiji imati jeftine televizore, kompjutere, telefone, kola, četkice za zube, odeću, obuću, nameštaj i manje-više sve drugo za šta nije potreban „rad na licu mesta”. Koje delatnosti ostaju ovde? Dovoljno njih. Građevina, rudarstvo, proizvodnja hrane, turizam, knjige, časopisi, mediji, politika.

Ako imate profesiju u nekoj od tih delatnosti, ili u delatnosti koja podupire neku od njih, onda možete naći svoje mesto ovde. U Australiji i uopšte u tzv. „zapadnim zemljama” (Australija geografski nije na Zapadu) vrlo malo fabrika je ostalo i opstalo. To znači da i radnička klasa kao takva jedva da postoji. Sindikati nisu više moćni kao nekad. Političari se koncentrišu na srednju klasu, koju oni pežorativno zovu „working families”. Vi kao „građanin poslušni” ovde u Australiji idealno imate između 30 i 40 godina, obrazovani ste, oženjeni, podižete dvoje-troje dece, oboje radite, kupili ste kuću i lepa kola, sve na kredit, radite udarnički da to otplatite, volite da jedete u restoranu i ponekad putujete, kupujete novine i redovno glasate kad su izbori. Uz sve to nemate puno vremena i živaca da se udubljujete u „suštinu stvari” nego vam više odgovaraju jednostavna objašnjenja i brze odluke. Bingo! Sve je ovde skrojeno za vas. Cene u prodavnicama, cene kuća i usluga i sve druge sheme podešene su tačno tako da vam izvuku onoliko dolara koliko imate, ni manje ni više. To je baš kao ono kad pecaroš zna kakvu udicu i mamac da stavi za određenu ribu.

Bogati smo jer živimo u bogatoj zemlji. Nije do nas. Igramo sa napakovanim kartama. Tako je lako svaki put pobeđivati. Mi smo bogati jer je zemlja bogata, a ona je bogata jer ima svega 21 milion stanovnika koji sede na glavnini svetskih zaliha uranijuma, zlata, cinka, uglja, gasa, boksita... Kad se to ukrsti sa efikasnošću engleskog sistema, eto para. Izdržavamo ogroman socijalni i zdravstveni aparat, da bi svako imao da jede i leči se čak i ako ništa ne radi, što je opet bolje nego da ide na ulicu i viče protiv vlade, ili se bavi nekim kriminalom. Ova zemlja onda vuče za uvo razne okolne siromašne zemlje i deli im lekcije o demokratiji i ljudskim pravima. Da, lako je sa te pozicije praviti se pametan. Tako bih i ja mogao da počnem da delim lekcije nekome ko živi u Srbiji, u stilu „puno vi tamo i imate koliko radite, eh, eh..” i sl. Gluposti. Najobičnije gluposti. Gledam neke naše ljude ovde u tuđini, imućne, kad se hvale sa svim tim što su nakupovali, i mislim se u sebi, da ti živis u Srbiji ne bi ti burazeru ni gaće imao. Žickao bi po ulici za jednu cigaretu i pricao na tuđi mobilni. Tamo profesori zagledaju u kontejnere. Ko je tamo naučio da opstane, posebno tokom devedesetih, opstaće gde god da ode. Kažem ženi (koja je rođena u Australiji), ja bih tebe izbacio padobranom iznad Beograda, bez kreditne kartice, bez love, bez ičega, i samo ti kažem „prezivi”. Bar 40 dana dok ne dođu spasilačke ekipe da te izvuku odatle. Da vidimo šta bi jela, da vidimo gde bi spavala. Šta kažeš, ti bi otišla do prvog Centrelinka ( = biro socijalne pomoći), objasnila im svoju situaciju i dobila od njih neke pare za život? Da, da, baš to tako tamo ide...