Да су наши преци размишљали као ми тешко да би српски народ уопште и постојао. Зар би Свети Сава постао духовни отац и просветитељ свог народа да је сажаљевао самог себе и жалио се на свој пут утврђен Промислом Божијим. Исто тако да ли би Кнез Лазар имао снаге за херојски отпор Мурату да је своје мисли усмерио у негативном правцу те постављао себи питања типа: Како је мени ово могло да се деси? Зашто баш мене Мурат да нападне? Да ли би српска војска успешно прешла Албанију, опоравила се и после две године ослободила отаџбину да је умишљала да јој се не смеју догодити ружне ствари попут немилосрдности непријатеља и равнодушности савезника. Сигурно не би. Склоп мисли тадашњих Срба који дефинишући немио, па и трагичан догађај, није дозволио препуштање апатији, депресији и очајању је условио снагу српске војске која је тренутне поразе трпљењем и чувањем здравих, оптимистичких емоција претворила у победе.

Променити или подносити

Размишљајући о индивидуи, али и народу као целини можемо поставити питање: ''Ко је, заправо, непобедив? Онај кога неизбежно не поражава!''-закључио би Епиктет, римски стоик из другог века. Како бисте се осећали када бисте размишљали на следећи начин ''Ово ми се не свиђа, жао ми је што је тако. Видећу шта могу да урадим да променим ствари, а до тада ћу истрпети неизбежно. А иако не променим није страшно већ само лоше''? Ово је рационално размишљање и емоција коју оно ствара је здрава негативна емоција. Заменимо нездраву негативну емоцију (депресија) са здравом (туга/жаљење), тако што ћемо научити да размишљамо самопомажуће, реалистично. Кад год можемо да променимо тешку или непријатну ситуацију променимо је. Ако је нешто неизбежно онда то треба да прихватимо и истрпимо јер само тада ћемо сачувати ''хладну главу'' и бити у стању да нешто предузмемо у циљу поправљања ситуације. У том смислу следи правило које гласи: ''Промените ствари које могу да се промене, спокојно прихватите оне које не могу, и имајте мудрости да правите разлику''.

Фрустриран или несрећан

Сократ је говорио ''Проблеми су моји пријатељи''. На проблеме је гледао као на изазов, животне учитеље, на још једну лекцију у животу. Већина људи данас углавном верује да осећање несреће и депресије мора бити у складу са доживљеним губитком или фрустрацијом. Што је већи губитак то мора бити дубља депресија. Пример: ''Оставио ме је момак, ја више не могу бити срећна. Сигурно сам мање вредна кад ме он неће. Мој живот је уништен''. Ово су претеране генерализације којима су људи склони. Тачно је да је губитак вољене особе несрећан догађај, али како смо несрећни због тога? Било би дивно да нема неприлика и фрустрација, али постоје и то је лоше. Да ли је неког фрустрација убила? Тешко да јесте. Да ли ће досађивати? Сигурно да хоће. Да ли треба да ме мучи фрустрација? Да и то је природно. А да ли треба да се оптерећујем због ње? Паметније би било да се не оптерећујемо (тако стварате дисфункционалне емоције) и да себи правимо дуплу муку. Фрустрације и непријатности су саставни део живота и нико без њих не живи, али оне не стварају катастрофу и нико због њих не умире.