a ovo je skinuto sa facebook naloga koji je otvoren u njeno ime

Njena životna priča nikad nije bila previše romantična. Rođena je 10. februara, 1939 u Doboju, kao treće dete u familiji poslastičara Mehmeda Bajraktarevića. Nakon rata, porodica se proširila: već je bilo desetoro braće i sestara, ali je zla kob još tada zapretila. Mala Zilha Bajraktarević (docnije poznata kao Silvana) obolela je od difterije i jedva su je spasli. Njen mlađi brat Hajrudin nije bio te sreće: ujeo ga je besan pas i dečak je, petnaestak dana kasnije, izdahnuo. Otac Mehmed ovu tragediju nije uspeo da prežali. Potražio je utehu u alkoholu i samoći, zapostavio porodicu.
Zilha se 1947. upisala u osnovnu školu, upoznala muziku i počela da svira mandolinu. Kao instrumentalista, pojavljivala se na školskim priredbama, ali je ponuda da peva za nju bila izazov. Sve češće je pevala, zapostavljala školu, čak i razmišljala da pobegne od kuće. Sve razloge je imala za to: otac se nije treznio, majka je smatrala da je dovoljno da zna da čita i piše i da je na redu tradicionalna obaveza devojke – da se uda, što joj na pamet nije padalo. Sa šesnaest godina otišla je kod tetke u Sarajevo i hrabro počela da peva po kafanama. Negde na Ilidži Zilhu je čuo harmonikaš Ismet Alajbegović Šerbo. Oduševljen njenim glasom, hteo je da je uzme u orkestar, ali kako je devojka bila maloletna, tražio je da se njeni roditelji slože. Naravno, dali su pristanak i Zilha je u kafani «Topola», na Ilidži, profesionalno ušla u svet estrade. Videvši ambijent u kome je svega bilo – od kafanskih tuča do tona dima – Zilha je odlučila da promeni ime: Silvana je za nju bila psihološka odbrana od realnog sveta, mogućnost da se, bar za čas, stvarno pretvori u Silvanu Mangano čiji film «Gorak pirinač» nikad nije zaboravila.

Zvezda je rođena
Posebno poglavlje u karijeri Silvane Armenulić ima harmonikaš Aca Stepić. Još 1953. čuo je mladu Zilhu kako peva i nije je zaboravio. Šest godina docnije, opet je pronašao Silvanu koja je pevala u beogradskom «Bristolu» sa orkestrom Jovice Marinovića, gde je pevač istovremeno bio i bubnjar, a zvao se Predrag Gojković Cune… Sa Acom je Silvana počela da peva u beogradskom «Grandu», gde je upoznala svog budućeg supruga Radmila Armenulića. Mladi teniser, tad već član reprezentacije, zaljubio se do ušiju, a 26. oktobra 1961. Radmilo i Silvana su se venčali. S novom energijom, Silvana je prionula na posao i krenula da peva u tad čuvenoj «Skadarliji», gde su pred mikrofonom nastupili Mila Matić i Vule Jevtić.
Godina 1964. označila je prekretnicu u Silvaninom životu. Postala je majka devojčice Gordane, a iste sezone «rodila se» njena prva ploča za aleksandrovački «Diskos». Radio-valovi, polako ali sigurno, prenose njen glas etrom, pa se diskografske kuće već utrkuju oko Silvane. Privučena primamljivim uslovima, Silvana potpisuje ugovor sa Produkcijom ploča RTB, za koju snima singl u duetu sa Petrom Tanasijevićem. Plod te saradnje su pesme «Ništa lepše od prve ljubavi» i «Pitala me zvezda sjajna». «Diskos» brzo reaguje i na tržište lansira duet Kruna Janković–Silvana Armenulić sa četiri nove pesme: «Noći tamna», «Da li pamtiš, zlato moje», «Povetarac jutros se prikrao» i «Da li čuješ dragi». RTB opet uzvraća udarac duetom Armenulić–Tanasijević i pesmama «Devojke sa Morave», «Znaš li dušo», «Da l’ još, dragi, ljubav čuvaš» i «Svake noći tebe čekam», ali, Silvani je dueta već preko glave. Želela je da peva kao solista i polako je čekala svoju priliku koju joj je pružio «Jugoton»: 1967. snimila je singl sa grčkim pesmama, a već sledeće maksi-singl, 1968, sa numerama «Otiš’o si bez pozdrava», «Nad izvorom vrba se nadnela». «Kad ja pođem na sokak» i «Ljubavi, vrati se» bili su jugoslovenski hitovi. Učešće na «Ilidži 69» sa pesmom «Daruj mi noć, daruj mi tren» imalo je i nostalgičan ukus: Silvanu je pratio orkestar Ismeta Alajbegovića!
Vrhunac Silvanine karijere bio je 1970, kad je TV Beograd počela da emituje seriju «Ljubav na seoski način», u kojoj je Armenulićeva imala dvostruki zadatak – kao glumica i kao pevačica. Filmski deo obavila je odlično, muzički – savršeno. „Daj meni tu pesmu, Tomo”, molila je Tomu Zdravkovića. Tako je ušla u legendu. „Šta će mi život” postala je himna onih kojima srce pati i koje duša boli. Pesme Tome Zdravkovića «Ja nemam pravo nikoga da volim», «Kišo, tiho padaj», «Šta će mi život bez tebe, dragi» u obliku albuma dostigle su tiraž od 300.000 primeraka!

Ploče Silvane Armenulić postajale su zlatne po inerciji, njeni koncerti redovno puni, činilo se da na horizontu budućnosti nema tamnih oblaka. Međutim, Silvana je fatalistički osećala predznake sudbine. Januara 1972. u TV Novostima pisala je: „Veliki sam pesimista. Bojim se života. Budućnosti. Onog što će sutra biti. Strepim da li će ga uopšte biti…” Dve godine docnije, u istom listu, opisala je svoj saobraćajni udes 1973. kad je zamalo poginula, a koji neodoljivo podseća na oktobarsku tragediju 1976: „Bio je oktobar. Hladan. Neka poledica na drumu. Magla, a iz nje rosi nešto između kiše i snega. Brza kola. Nervozna. Prvi put ih vozim. Skazaljka je igrala, kad sam poslednji put pogledala, između 150 i 160 kilometara… Žurim na koncert. Sama sam u kolima. Preda mnom je kolona vozila. Moram da ih prestignem. Žurim… Na koncert. Pretičem. Dug red kola. Vidim farove koji mi idu u susret. Mesta, mesta u koloni! Evo ga! Ulećem! Ali… Kamion ispred mene iznenada koči. Mesta više nema. Pogled levo… Farovi prilaze. Kamion ispred mene. Sama sam, treba udariti praznom stranom, stranom na kojoj nikog nema. Praznom stranom. Udarac. Lom. Crno…”
Silvanini prijatelji sećaju se da je nekoliko godina uoči tragedije bila okupirana da nekako sazna svoju sudbinu. Počela je da se interesuje za astrologiju, telepatiju, razgovarala je sa samozvanim prorocima, a početkom avgusta 1976, dok je bila na gostovanju u Bugarskoj – iskoristila je priliku da porazgovara sa Vangom, čuvenom proročicom. Susret je – pisala je docnije TV Revija – bio za Silvanu neprijatan i mučan. Vanga, inače slepa, nije okretala glavu, ćutala je. Posle duge pauze prozborila je: „Ništa. Ništa ne treba da platiš. Ne želim da govorim s tobom. Ne sada. Idi i dođi kroz tri meseca”. A kad je Silvana krenula ka izlazu, Vanga je, u transu, dodala: „Čekaj, u stvari nećeš moći da dođeš… idi, idi, ako možeš, dođi”!
Koliko god, posle tolikih godina, sastavljali mozaik „zone sumraka”, nećemo otkriti nijedan čvrst dokaz: ostale su samo slutnje, počev od Silvanine ljubavi prema automobilima i brzoj vožnji, do proročanstva u imaginarnom svetu verovanja. U takvim kombinacijama ljudi su se pitali: zašto je Rade Jašarević uopšte vozio te tragične oktobarske noći, kad se znalo da nije bio dobar vozač, da je nesiguran i da ne voli automobile? Ima li osnova mogućnost da je iznenada došlo do teškog kvara na kolima „ford granada” i da je kvar u direktnoj vezi sa obaveštenjem poslatim svim kupcima da su na „modelima proizvedenim između septembra 1975. i juna 1976. uočene opasne konstrukcijske greške na upravljačkom mehanizmu”? Poziv kupcima da kola hitno vrate fabrici – kasno je stigao: Silvana tad već nije bila među živima…
Pravo lice televizije
Vest o tragičnoj smrti troje estradnih umetnika potresla je milione Jugoslovena, čak i one koji se pesmom nisu bavili, ali je moćna Televizija, istrajna u revolucionarnoj borbi protiv šunda i novokomponovane muzike, nadahnuta zaključcima Kongresa kulturne akcije – ostala po strani. Objavila je vest da je u saobraćajnoj nesreći poginuo violinista Rade Jašarević, šef narodnog orkestra RTB, član njihovog kolektiva. O Silvani Armenulić i Mirjani Barjaktarević nije bilo ni reči.
Ista ona televizija koja je godinama živela od estradnih veličina, pokazala je svoje pravo lice. Za nju su pevači i pevačice bili bića niže vrste, nedostojna pominjanja u samoupravnim informativnim programima, koji su, očigledno, stremili višim, vasionskim ciljevima. Na zemlji, na groblju u Beogradu, na sahrani Silvane i Mirjane – humanost je ipak zamenila kosmičku utopiju: komemoraciji je prisustvovalo preko 30.000 Beograđana, ali sa Televizije niko nije došao.

U svom poslednjem intervjuu – koji je dala novinarki Zdenki Marok i koji je „VUS” posthumno objavio 16. oktobra 1976. – Silvana kao da je sumirala celi život i karijeru: „Mojih pet minuta očituje se onda kad izlazim na pozornicu, odakle ponekad silazim tek nakon deset-petnaest minuta aplauza. I što je onda važnije: mišljenje trojice, četvorice pjevača ili oduševljenje i priznanje ponekad i više tisuća ljudi koji se o meni izjašnjavaju pljeskom? Godinama se nalazim na vrhu top-liste popularnih pjevača. Po visini zarade sam među prvima, zadovoljna sam svojim izgledom, osjećam da sam još mlađa. Zar zaista trebam svima na nos nabijati još i svoju pamet? Osim toga, smatram da postoji nekoliko vrsta inteligencije. Netko lako pamti latinske poslovice, netko citira Camusa ili Prousta, a netko ni jedno ni drugo, već jednostavno – osjeća. Osjećam da poznajem sve ljude. Umijem im se približiti, oni meni daju iz sebe što mogu, što žele dati, a ja njima sve – čak i ono što bih htjela zadržati za sebe. Moj život je ispunjen pozornicama, mikrofonima, ekranima. Što mu se više predajem, to meni manje ostaje. S time sam izmirena, gledam u oči činjenicama i znam da ih više ne mogu izmjeniti. Ja više ne umijem drugačije živjeti… Govorim tako iako znam da se sva moja htijenja, svi moji neispunjeni snovi javljaju zato što u meni žive dvije osobe: Zilha Barjaktarević i Silvana Armenulić. Tek kad se one uspiju u svojim htijenjima spojiti u jedno, kad se one ‘poklope’, tek tada ću naći svoje zadovoljstvo, svoj mir… Pitam se samo kad će se to zbiti?”