banijac41
(odmetnik)
2010-08-22 12:54 PM
Sveti Patrik je zaštitnik Irske... I imao je ozbiljnu ulogu u životima članova benda „Orhodox Celts”.
- Možda se ništa od ovoga ne bi desilo, da dotični nije upleo svoje prste i rekao: „Vas sedmoro različitih ćete se naći tu, u ovoj tački koja se zove Irish Folk, i svirati to!” - misli Aca Seltik, pevač i frontmen benda. Ove godine, u čast svog „zaštitnika”, održaće mini turneju po Srbiji, od 14 do 21. marta.
Metalac zaljubljen u irsku muziku, raspoložen za priču o svemu, pa i o modernoj tehnologiji i o tome koliko će tehnika tek napredovati...
- Zamisli, direktan kontakt sa publikom… oni sede dole, ti stojiš gore, ti pevaš u sebi, oni te čuju u sebi… Grozno je?! U redu, idemo dalje! (smeh)
Zamisli… za nekoliko godina, držite koncert negde, a ljudi sede kod svojih kuća, ispred kompjutera i… slušaju…
- Čuj, dobro je pitanje, iz razloga što bi se onda u toj nekoj priči verovatno iskristalisalo ko definitivno voli da svira!
Jer je jako nezgodno svirati bez publike?
- Nije isti osećaj, naravno, ali veruj mi da je nama jako zabavno samo to da sviramo. Nama su i probe jako, jako zabavna stvar.
SAMO ZA TVOJE UŠI
Šta si poslednje slušao u kolima, ili kod kuće pre nego što si došao na ovaj razgovor?
- U kolima, svojim, nisam (smeh)… Ali u tuđim kolima juče sam, čini mi se, slušao „Motorhead”. A kod kuće, poslednje što sam slušao bio je neki „Whitesnake”, začudo.
Zbog čega „začudo”?
- Zato što što u poslednje vreme nisam nešto preterano slušao muziku, iz prostog razloga što sam mnogo više vremena provodio sa sinom. Nisam od onih tipova koji puste muziku tek tako… Druga je stvar kad ja i on zajedno to radimo, ali ovako… Pošto je Stefi otišao kod babe na par dana, ja sam, eto, sebi pustio „Whitesnake”.
Šta voliš njemu da puštaš?
- Pa, ako ti kažem da ima istu ovakvu kožnu jaknu, ali bukvalno istu, i helanke s tribalima i da mu je Edi najbolji drug, mislim da je dovoljno za asocijaciju! Avanzovao je, sa „Nightwish” je skočio na „Mejdene”!
Šta ti od muzike najviše prija kada si baš dobro raspoložen, a šta kada si u down fazi?
- Nisam ograničen na žanrove. S druge strane, ja imam svoju muzičku emisiju na radiju, pa po prirodi posla slušam sve i svašta. Kad kažem dobro raspoloženje, to može da podrazumeva i neki „Whitesnake” i neki AC/DC, Iron Maiden, „Hous Martinse” recimo, koje sam slušao pre neki dan s ogromnim zadovoljstvom… pa, recimo, „Beatiful South”… prilično šareno! Zaista ne volim da se ograničavam, ako mi u datom trenutku dune da pustim „to i to”, onda ću baš to da pustim!
To se onda verovatno odnosi i na koncerte na DVD-jevima… Kojim koncertima se uvek vraćaš, za inspiraciju, energiju koju iz njih crpiš?
- Ja sam više audio-tip. Kad me već pitaš za neku inspiraciju tog tipa, onda je audio primarni medij. Video meni više služi za korigovanje sopstvenog stava u odnosu na neke koji su svoj stav već izgradili. Možda kupljenje nekih fora raznoraznih frontmena… To je ipak više informativnog tipa nego što je uživanje u svemu tome. Više volim da ne vidim sliku, da bih se usredsredio na muziku.
Većina imena koja smo pomenuli nema nikakve veze s onim što vi radite. Otkud onda uopšte ideja da se bavite irskom muzikom?
- To čak nije bila ta ideja! Primarna ideja bila je nešto blisko tome, ali u principu potpuno drugačije. „Orthodox Celts” su postojali i pre nego što sam ja došao u bend, kao instrumentalna trojka koja je sebe radi svirala tu irsku muziku. Svi smo je voleli, reću ću „mi”, iako ja tada još uvek nisam bio u bendu. Džekac je bio bubnjar u grupi „Roze poze”, tamo nije svirao harmoniku, a ovde jeste, tako da je unutar „Orthodox Celts” mogao tu neku vrstu muzičke ljubavi da iskaže. S druge strane, ja sam imao neku, možda i suludu ideju da se za nekih 25 godina osvajanja Kupa šampiona snime dve navijačke pesme, da se pošalju klubu i da se kaže: „Eto, imate navijače i u Beogradu!” Onda smo na probi hteli da vidimo kako bi to izgledalo, onda je neko zaključio kako je to OK… Nastalo je jedno zatišje i posle jedno dva meseca zove mene Džekac i kaže: „Šta radiš u subotu, 9. novembra? ’Ajde da pevaš koncert!” I eto, tako je počelo...
MUZIKA OD RUKE DO RUKE
Kako se kada ste počinjali gledalo na tu vrstu muzike kod nas? Koliko je interesovanje bilo tada?
- Malo je bilo interesovanja, ali štos je bio u sledećem: taj neki krug koji je slušao i voleo irsku muziku, svi su se međusobno, u suštini, poznavali! To je još uvek bilo vreme ploča i kaseta, i ako pozajmljuješ kasetu od nekoga, moraš da odeš i da mu je uzmeš iz ruke, tako da sam znao da on sluša to isto, i obrnuto... Ti prvi nastupi bili su pred nekih stotinak ljudi. Međutim, ono što je karakteristično jeste da je broj publike bukvalno rastao geometrijskom progresijom, čak ne ni aritmetičkom! Prvi St. Patric’s Day sa mnom kao frontmenom, to je bila neka ’94. godina, već je bio pred 800 ljudi u KST-u. A onaj moj prvi, novembarski nastup je bio pred sedamdesetak, na primer. Jako brzo su se razvijale stvari, čak nešto nismo ni mali nameru da snimamo album, a snimili smo ga već ’94. Publika je to tražila, mi smo bili zadovoljni samim tim što to sviramo, jer ipak je to, na neki način, naša ljubav. Našli smo se publika i mi i tako je išlo.
Tekstovi, muzika...?
- Ako izuzmemo tradicionale, za ostalo smo sami odgovorni! (Smeh)
To su ipak neke teme koje su ljudima na ovim prostorima pomalo daleke. Drugačija je tematika...
- Ako uzmemo u obzir tradicionale – da. Međutim, ono što se ja trudim da kao tekstopisac ili pesnik, kako god to već neko hteo da nazove, jeste da kroz to nešto ostavim prostora da se ljudi prepoznaju u aktuelnim trenucima ovde. Znaš, ti kad im otpevaš „Green Roses”, tekst je u suštini arhetipskog karaktera. Ipak je tu reč o ratniku koji se... itd... itd... Uzmite tekst, pa pročitajte, ne da ja sad crtam sve (smeh)! Nigde se tu decidirano ne kaže ko, gde, kako i zašto, to su prosto arhetipski pojmovi koji su lepo uklopljeni. Bar se nadam da su lepo uklopljeni... Ove ostale stvari, koje se provlače kroz tradicionale, to su opet neke stvari koje su vezane geografski za samu Irsku, ali opet ima i onih koje su mnogo šire.
Opet, geografski vezano za Irsku je i navijanje za određeni klub... Stvarno svi navijate za Seltik?
- Ne, Lale začudo voli i Arsenal (smeh)! Svi su zvezdaši osim mene, a ja sam opet OFK-ovac! Bilo je i partizanovaca, ali sticajem okolnosti ih sada nema! Ali opet, moj prvi i, ako treba, opet će biti jedini klub je Seltik, tako da tih dilema nemam...
Šta za tebe lično predstavlja Sveti Patrik? Da li je to vezano samo za muziku, za to što radite, ili imate stvarno neku vrstu odnosa prema njemu, kao što biste slavili svoju slavu?
- To je to poređenje, u stvari, sad si sama i dala odgovor. Prvi zabeleženi nastup „Kelta” je na St. Patrics’s Day, centralni događaj svake godine je St. Patrics’s Day, sve se vrti oko žanra čiji je, opet, sveti Patrik, da kažem – patron. I možda se ništa od ovoga ne bi desilo, da dotični nije upleo svoje prste i rekao: „Vas sedmoro različitih ćete se naći tu, u ovoj tački koja se zove Irish Folk, i svirati to!” Ja prosto nemam realno objašnjenje kako se sve ovo desilo, ipak je to možda malkice metafizički, ali srećan sam zbog toga.
banijac41
(odmetnik)
2010-08-22 12:55 PM
A ŠTA KAŽU IRCI?
Šta Irci misle o vašoj muzici?
- Nismo imali negativne komentare.
Da li su iznenađeni time ili to prihvataju sasvim OK?
- Bilo je onih koji su prihvatali to kao najnormalniju stvar na svetu, do onih koji se preneraze kad čuju o čemu se radi. Ali, dobro, vremenom, kako je i taj irski folk isplivao van granica Irske, kako je počeo da se širi svuda po svetu, tako je i čuđenje postajalo manje. Sada su aktuelni bendovi koji se vode pod, recimo, celtic rock mahom van irskog ostrva. Zanimljiva stvar je da ih najviše, što se Evrope tiče, dolazi iz skandinavsko-germanskog područja. Plus mi odavde...
Najbolji metal bendovi dolaze iz Skandinavije...
- Vidiš, pomenula si jednu lepu vezu koju bi trebalo ispitati (smeh)... Što se mene tiče, ako uzmemo u obzir one koje sviraju keltik-rok, jedan od najboljih bendova je norveški „Tempest”, koji opet mogu da prođu i pod hevi metal, uopšte nije daleko od toga. Sve je to isprepletano. U krajnjoj liniji, neću biti ni originalan niti ću išta novo reći ako samo ponovim: postoji samo dobra muzika i loša muzika, i tu je kraj priče. Odnosno, u nekoj drugoj varijanti: ono što ti se sviđa i ono što ti se ne sviđa.
Ono što vas još razlikuje su i instrumenti koje koristite. Najavili ste da će na koncertu u Domu sindikata biti i nekih instrumenata koje ljudi na ovim prostorima nisu imali prilike da čuju?
- Hajde da sad baš ne otkrivam sve... Ono što sa sigurnošću mogu da kažem jeste da će taj prvi kontakt sa publikom proći u tom nekom novom zvuku. Konkretno, biće tu ono što irski folk izdvaja od ostalih – gajde.
Koliko sarađujete s mladim bendovima koji se pojavljuju, a sviraju nešto slično onome što vi svirate?
- „Irish Stew” će biti specijalni gosti na koncertu. Ja na njih gledam kao na podmladak. To je bend koji je praktično nastao na osnovu onoga što smo mi uradili, kao neko ko je na temelju koji smo postavili, izgradio neko svoje viđenje cele te priče. Hvala Bogu, irska muzika je toliko široka da može s njom da se komunicira ili igra na ovaj ili onaj način, na milion različitih načina, tako da smo dovoljno različiti da budemo različiti, a dovoljno smo slični da budemo jako bliski. S druge strane, to je kompliment posebne vrste ako ti neko kaže da je zbog tebe počeo da se bavi time.
Dugo vremena ste bili jedini na našoj sceni koji su se bavili tom muzikom. Koliko je to teško, a koliko lako? Možda vam je pomoglo to što ste specifični i drugačiji, a opet...
- ... A s druge strane, nemaš konkurenciju da te pozitivno pogura napred. I jedno i drugo stanovište ima svoje dobre i loše strane. Međutim, jesmo mi uvek decidirano tvrdili da sviramo irski folk ili rok ili pop, kako god već... ali ono što smo mi imali kao srećnu okolnost jeste da smo praktično funkcionisali kao rok bend. I dan-danas funkcionišemo kao rok bend. Sad bi možda neko pogrešno shvatio, ali to je ono što bi trebalo da bude folk-rok.
Gde najviše volite da svirate? Da li su to festivali, hale, sale, vaši solo koncerti ili svirke po klubovima...?
- Potpuno su različiti ambijenti. Svirati na Beer festu je jedno potpuno opčinjujuće iskustvo!
„We are drinking beer, we are drinking gin...”
- Ah, davna prošlost (smeh)... S druge strane, akustični prostori koji primaju mnogo manje ljudi imaju tu neku svoju prisnost. Svaki prostor ima svoju prednost i svoju manu, ali kad te gleda mnogo više ljudi, ima drugačiju specifičnu težinu.
S obzirom da imaš takav stav, kako gledaš na ponašanje „Pepersa” u Inđiji?
- Ja bih to okarakterisao kao vruće, a hladno! Ne znam kako to da okarakterišem, osim - nije im se baš nešto sviralo, je l’ da? Meni se možda i dešava da mi raspoloženje od koncerta do koncerta varira, ali ne više od tridesetak odsto. Postoji ta neka profesionalna odgovornost koju imaš i zbog koje ćeš svirati i pred 100 i pred 100.000 ljudi isto. Ja tu dilemu nemam. Očigledno da neko može tako da funkcioniše, ja ne mogu, ja sam isti u KST-u i na Beer festu.
Od koncerata stranih izvođača koji su bili ovde, koji ti je po profesionalnosti bio najbolji, a koji ti je emotivno najbliži?
- Uf... Imam više odgovora na to pitanje... Profesionalizam, bukvalni profesionalizam se zove „Iron Maiden”, tu uopšte ne postoji kad, ko, zašto, gde, tu se sve zna.
EMOTIVNI POGODAK
„Stounsi”?
- Sa Stounsima već nisam toliko blizak da bih mogao da ti kažem (smeh)! Oni su odavno stvar opšte kulture, to više nije muzika. A što se tiče koncerata koji su mene, da kažem, pogodili... ’ajde, ja „Mejdene” volim pa volim, takođe su me emotivno pogodili „Jethro Tull” u Sava centru, „Toy Dolls” u Domu omladine i ...
„Blackmore’s Night”?
- Da, i „Blackmore’s Night”! Oni iz više razloga, ali glavni je što se taj „omiljeni namćor” toliko otkravio da je odsvirao pola „Purple” opusa, ničim izazvano! (smeh)
Otkud to da ste ovog puta rešili da napravite turneju po Srbiji, a ne samo koncert u Beogradu?
- Nekada smo imali običaj da sviramo te mini turneje oko dana Svetog Patrika, i nekako je ispalo prošlih nekoliko sezona da smo svirali Beograd i da smo se koncentrisali na to, a da smo malkice taj prostor oko 17. marta podredili tome. Ovog puta smo rešili da se malo vratimo unazad. Ali ne samo po pitanju toga da sviramo turneju, već da malo „prorijemo” po onim starim set-listama, da se malo vratimo unazad. Između ostalog, to je i jedan od razloga zašto Dom sindikata, zašto sedeći prostor. Zato što smo rešili da vratimo na koncert neke ljude koji su baš zbog toga i zbog godina u kojima su, prestali da dolaze u SKC. Ovog puta ćemo poprilično pokriti svih ovih 15 godina unazad, plus ta velika bina..
O iznenađenjima onda ne možemo da pričamo...
- Jedino što mogu da kažem jeste da će, osim „Irish Stew” kao gost muzičar nastupiti i klavijaturista Darko Grujić, ali pored toga, očekujte mnogo toga vizuelnog što ne bi stalo u SKC, ni u KST, i zbog toga treba doći u Dom sindikata.
Ljiljana Zdravković
