U lepom hotelu „Dva Šešira”, u devet sati ujutru, zvoni telefon na
recepciji.

- „Recepcija hotela ”Dva Šešira„, pored telefona je Milica Milisavljević, kako mogu da vam pomognem?”
- „Dobro jutro, gospođo Milisavljević, na telefonu je Pera Perić, soba 222. Želeo sam samo da Vas pitam u koliko sati se otvara hotelski bar”
- „Dobro jutro, gospodine Periću, hotelski bar se otvara tačno u pet popodne”
- „Najlepše hvala, gospođo Milisavljević. Želim Vam jedan prijatan dan”

Isti hotel, recepcija, podne:

- „Recepcija hotela ”Dva Šešira„, pored telefona je Milica Milisavljević, kako mogu da vam pomognem?”
- „E, ćao Mico, ovde Perić, o'š molim te...mi kažeš kad otvaraju...bar...”
- „Dobar dan, gospodine Periću, hotelski bar će biti otvoren tačno u pet popodne.”
- „E, super. 'Fala ti do neba, Aj' ćao.”

Isti hotel, recepcija, tri sata popodne:

- „Recepcija hotela ”Dva Šešira„, pored telefona je Milica Milisavljević, kako mogu da vam pomognem?”
- „... zzzzzdravo ... m.m.m.mače! ovde p.p.pera. ... e, 'leba ti, kad se otvara ... onaj ... ... b.b.bar”
- „Gospodine Periću, ovo je već treći put da Vam to govorim. Hotelski bar se otvara tačno u pet popodne, ali ja ne verujem da će VAS u takvom stanju da puste unutra.”
- „ ... eeee ... m.m.mače ... ... ja n.n.neću unutra ... ... ... ja 'oću NAPOLJE!!!”