U sovjetskoj Rusiji
novosadski_radikal
(Clan SRS)
2013-05-01 05:09 AM
U sovjetskoj Rusiji, čuvenom matematičaru dođe prijatelj i kaže mu da će sutra tajna služba da ga uhapsi i osudi. Sad, streljanje ili Sibir - još se ne zna. Pita on šta da radi... Prijatelj mu kaže da pobegne što dublje u unutrašnjost, da se prijavi u neki kolhoz kao nepismeni radnik, da ore i kopa jedno dve godine, pa da se prijavi u večernju školu - to komunisti vole. Na kraju će završiti kao nastavnik u nekoj školi i niko ga neće primetiti. On tako i uradi.
Posle dve godine, dođu da pitaju ko hoće u večernju školu. On digne svoju žuljevitu ruku i pozovu ga. Ko bude dobar u školi - može i u partiju da uđe!!! Krene on u školu. Prvo vuku kose crte dva časa, pa uspravne dva časa... Sve on to preživi ali dođe matematika. Prvi čas brojevi od jedan do deset. Jedno peti čas, nastavnica napiše na tabli, posle objašnjenja od pola sata o sabiranju: 1+1=? i pita ko će ovo da reši. On pobesni i javi se.
Krene sa integralima, diferencijalima, limesima... pa redovi, vektori, vektorska polja... Na kraju dobije rezultat 1+1=3! Zapanjen stane i pita naglas:
„Gde sam, bre, pogrešio?”
Iz zadnjeg reda se stidljivo digne ruka jednog drvoseče koji kaže:
„Kod Košijevog kriterijuma konvergencije nizova!”
Pjer
(svratio samo na 5 minuta)
2013-05-01 07:53 PM
Original je MNOGO bolji:
ŠALA O FJODORU ALEKSEJEVIČU RAZINU
U Staljinovo vreme u Moskvi je živeo ugledan matematičar. Zvao se FjodorAleksejevič Razin, bio je nekada lep čovek i dobar pevač, sada za pesmuizgubljen, nosio je puna usta suvih zuba i osmeh kao zalogaj držao u levojpolovini čeljusti.
Kako to biva ponekad, poraze njegovih neprijatelja u struci iskoristili su drugi,a njegove sopstvene poraze okrenuli u svoju korist prijatelji. Odavno nauniverzitetu, krepak iako jednom nogom u starosti, voleo je da kaže: sad vamsvaki balavac ima pedeset godina! Krajnje nesnalažljiv u svakodnevnimposlovima, živeo je otac našega Atanasija Svilara osim sveta i toliko zaokupljenmatematičkim poslovima da su u Moskvi ponavljali njegova poređenja, kao naprimer: „Dobro vino mora ostaviti u istima opor ukus matematičke greške.”Elem, toga Fjodora Aleksejeviča Razina jednoga jutra poseti u kabinetupotpuno nepoznat čovek. Nosio je u rukama karte od onih načinjenih premaikonama. On odmah razmetnu karte po Razinovom stolu, pri čemu sveti Nikolaizađe prvi; potom baci svetu Paraskevu (Petku), sv. Iliju gromovnika i zastadekod Goluba. Taj posetilac, sasvim mlad čovek, reče nekako uzgred i gledajući ukarte, da profesorov veliki međunarodni naučni ugled nameće obaveze svima,pa i samom Fjodoru Aleksejeviču. Odmah zatim neuvijeno predloži Razinu dauđe u komunističku partiju. Pokupio je jednim zamahom ruke sve karte sastola, sem svetoga Nikole, i zaključio primakavši se Fjodoru Aleksejeviču:— Svaku priču treba ostaviti da malo odleži. Ako preko noći naraste kao testoza hleb, dobra je. Ova tvoja je odležala i sada treba peći. To bi imalo imeđunarodnog odjeka...Profesor se branio da se ne razume dovoljno u takve stvari, da je već ugodinama, da mu vreme odlazi na projekte instituta, sve je bilo uzalud.Posetilac se izraknuo strahovito, hteo da pljune nasred sobe, predomislio se,progutao, ali nije izdržao, nego je nogom razmazao po podu onaj neizbačeniispljuvak.— Uzećemo ti to u obzir — dodao je — ne ubijamo mi ničije vreme. Imamo mišta da ubijamo.Uzeo je svetoga Nikolu i otišao.Fjodora Aleksejeviča su učlanili i dobio je uskoro poziv za prvi sastanak. Ponjega je došao vratar sa fakulteta, čovečuljak kojem je uvek plakalo levo oko,profesorov vršnjak i može se reći, prijatelj. Uđoše u dugi hodnik pun stolica idima gustog da se može češljati. Sedoše i sastanak poče. Profesor čija jemetodičnost i brzina bila poslovična, odmah uze da beleži svaku reč. Nameštao je nogu u cipeli vrteći njenim vrhom i zapisivao. Tako je činio i dva narednasastanka, a na onom sledećem javi se da govori. U međuvremenu, shvativšišta se od organizacije kojoj odnedavno pripada očekuje u tom trenutku, on jekod kuće razradio sistem neophodnih mera koje se moraju primeniti ako sehoće postići željeni cilj. On je kao matematičar znao da se svaki dan lepote uživotu plaća jednim danom ružnoće i sve je svoje zaključke preneo umatematičke formule, koje su neumoljivom logikom brojeva nametale rešenje.Dolazeći, usput je kupio pirog, pošto je na poslu ogladneo, strpao ga u džep iušao u poznati hodnik. On je, naravno, osećao da je inventar budućnosti u
stvari prebačen iz podruma prošlosti: otuda su dopremljeni teški tovari većodavno zaboravljene, istrošene i trule starudije u novo, još neposednutostanište. I to je na sastanku rekao svojim neiskvarenim jezikom brojki,podvukavši da ono što traže drug A iz komiteta i drugarica B iz pratećih službi,ne može da u rezultatu da (kako oni očekuju) C, nego Y, pa prema tome da bise dobilo željeno C, neophodno je i logično menjati baš ono što oni...Uostalom, ko hoće da menja svet, mora da bude gori od tog sveta, inače odposla nema ništa...Na tom mestu usred rečenice njega prekide jedan bojažljivi glas:— Izvinite, druže profesore, da li biste mi dali komadić piroga? — Izprofesorovog džepa je neodoljivo mirisao pirog s lukom i sada ga je nekoiskao.Razin se malo zbuni, izvadi pirog, pruži ga vrataru (jer to je on tražio), aliutisak je bio narušen. Dok je profesor zbunjeno krpio završetak svojegizlaganja, jedna ruka ga naglo povuče za kraj kaputa i prisili da sedne. Bio jeto opet vratar.— Imate li para? — prošaputao je čim se profesor našao na sedištu kraj njega.— Molim?— Imate li, Fjodore Aleksejeviču, para kod sebe?— Nešto malo... ali zašto?— Ništa ne pitajte. Uzmite ovo, ali da niko ne vidi... Ovde imate tridesetrubalja. I slušajte me pažljivo. Za vaše dobro govorim. Odavde nemojte uopšteići kući. Nikako kući. Više nikad. Ni za živu glavu. Idite pravo na riškuželezničku stanicu, ili koju drugu, i uhvatite prvi voz koji naiđe. Bilo koji. Inemojte silaziti dok se voz ne zaustavi na poslednjoj stanici. Što dalje, to bolje.Onda siđite. I ne govorite nikom ko ste. Potom kako vam bude... Mrak će vambiti krov, a vetar jutro. Idite sad...I Fjodor Aleksejevič, koji nije mnogo znao o stvarima od ovoga sveta, ogrnusvoj šinjel od vate i posluša prijatelja.Trećeg dana puta, već sasvim izgladneo, utonuo u jutarnji predeo koji kao da je slikan vinom na staklu voza, on zavuče ruku u džep i napipa pirog. Onaj istikoji mu je zaiskao vratar i neprimetno mu ga opet strpao u džep. Sada mu jedošao kao ćelavom kapa, ali čim zagrize, voz pisnu, zvižduk mu probodezalogaj u ustima i svi siđoše. Bila je to poslednja stanica. Fjodor Aleksejevičpomisli sa strepnjom: Rusu je lepo samo na putu, iziđe i uroni u beskrajnutišinu koja je od Moskve dovde rasla sa svakom prevaljenom vrstom. Koračao je kroz sneg dubok koliko i tišina i gledao kako kuće vise o nepomičnim dimovima pričvršćenim za nevidljivo nebo kao zvona za zvonaru. Sputan na
Pjer
(svratio samo na 5 minuta)
2013-05-01 07:55 PM
mrazu promuklo je skičao neki pas. Stajao je na grani drveta kao ptica, jer mu je lanac bio suviše kratak da u snegu načini log.Razin se okrenu oko sebe. Nije imao kud i nije znao šta da radi. Sve je bilozavejano, a u Rusiji u to vreme gostionica nije bilo ni u Moskvi, a nekmoliovde, gde od čoveka ostaju samo mrazobolne uši. Opazio je uz jedna vrataprislonjenu lopatu i, ne misleći ništa, prosto da se ugreje, dograbio je i počeoda čisti sneg.Pošto je bivalo sve hladnije, tako da se usne nisu smele olizati jer bi se slepile,a kako je opet, Fjodor Aleksejevič bio još u snazi i sistematičan kao uvek,posao je napredovao da bolje biti ne može. Ne samo da je razgrnuo metar i povisoke smetove otvarajući put kući od koje beše počeo, nego je pod pravimuglom sada počeo račšišćavati glavnu saobraćajnicu. Usput je zaključio da suvečnost i beskraj nesimetrični i zabavljao se pokušavajući da proveri ovu misaomatematičkim putem. Utom razgrte nanos sa nekog dućana i u izlogu opazi jedva čitljiv oglas. Hukao je u staklo i čitao:FOTOGRAFISANJE DUŠE U TRI DIMENZIJERENDGENOSKOPIJA SNAUnapred se zakazuje na sedam dana. Vrši se generalna proba. Takođe se traženajuspešniji snimci snova svih formata u boji i crno-beloj tehnici. Posebno sehonorišu uspešno snimljena sećanja, koja dolaze u obzir za emitovanje u TVmrežama. Magnetoskopski snimci dečijih misli biće otkupljeni po posebnopovoljnoj ceni i distribuirani kolekcionarima i zatvorenim video-sistemima.Razin se zbuni, oseti se kao da mu je nešto spralo s lica obrve, brkove i uši,htede da spusti ruku na kvaku, ali tada opazi da je ispod neverovatnog oglasaneko olovkom dopisao:Radnja u najmanju ruku zatvorena.Razin se nasmeja s olakšanjem, ali od toga mu mraz uđe duboko u usta i onbrzo nastavi posao. Popodne već je bio stigao do glavnog trga i tu ga otkriše.Meštani su odmah shvatili da pred sobom imaju najboljeg čistača snega odkada sneg pada u ovim krajevima i uputiše ga pravo u mesni odred zaodržavanje čistoće na ulicama. Iz pustinje se pojavio nepoznati čovek — rekoše— ali taj ume s lopatom. Dali su mu čaja, šećera i kašičicu, doduše bušnu i suvrnutom drškom, kao da je neko ogromnom snagom hteo da iscedi nešto iz tedrščice, suzu, malo čaja ili kap masla. Tek, on se ugrejao kraj peći, srknuo čaj izabezeknuo se. Bio je to čuveni beli čaj, koji se u carskoj Rusiji prodavao funtaza deset srebrnih rubalja, a psi pojeni tim čajem postajali su tako besni da surazdirali sve što dohvate. Ali, nije stigao ni da se upita otkud ovde i ovimatakav čaj, a već se ponovo našao na snegu, ovoga puta u crnoj grupi gradskihčistača. Oslušnuo je šta mu poručuje tišina koja se upravo završila i prionuo nasneg još žešće, shvatajući da će uveče dobiti i prenoćište sa ostalima.
I tako je počeo njegov novi život. Prao je čarape snegom, pio čaj od snega ičistio sneg tako da je do kraja zime proglašen za najboljeg u smeni. Budio sesa otiscima uha u peškiru mokrom od suza i bale, koji mu je služio umestouzglavlja i besomučno je čistio sneg. Sledeće zime o njemu su pisale mesnenovine, a kroz dve godine pojavi se u prestoničkoj „Pravdi” beleška o njegovimuspesima. Postao je najbolji čistač snega u o kugu i jedan od najboljih u čitavojzemlji. Ponekad je uveče sanjao dvanaest brodova pod imenima dvanaestapostola, ili trinaest konjanika što nose raspeće i baldahin, pokušavajući da utrku stignu četrnaestog konjanika. Kada ga uhvatiše u senku baldahinastadoše.— Ko si ti? — upitali su ga Hristovi učenici okupljeni oko raspeća, onako izsedla. — Ja sam četrnaesti učenik — uzvratio je nepoznati ispod baldahina iRazin se probudio. Lice mu je bilo puno nekakvog peska, protrljao ga je izaključio da su to osušene suze iz snova. Plakao je u snu za svojim sinomkojeg nikada nije video, iako ga je imao. Očigledno, još uvek snovi i suzedolazili su iz njegovog bivšeg života, kasnili su. A potom je ustao i hteo da selati lopate.Ali, tog jutra nisu mu je dali. Zadržali su ga u baraci. Došao je da ga vidi jedanmlad čovek. Krajevi obrva i brkova pažljivo su mu bili zavučeni pod šal kojim jeuvijao glavu. Njegov pogled pade po licu Fjodora Aleksejeviča kao prašina,mladić skide jednoprstu rukavicu i u ruci mu se pojavi upaljena cigareta. Stavio je cigaretu u usta, izvadio nož oštren za levaka i komad slanine, odsekaolevom rukom parče, pružio ga Fjodoru Aleksejeviču i odmah prešao na stvar.Ugled najboljeg radnika koji uživa Aleksej Fjodorovič (tako se Razin prijavio usvom novom mestu i tako su ga zvali) obavezuje sve, pa i samog AleksejaFjodoroviča. Treba zato da uđe u komunističku partiju. I to neodložno. To biimalo veoma dobar odjek i izvan mesta, šire gledano...Razin se sledio kada je čuo ovaj predlog i mozak mu je počeo raditi brzo, ali onču kako se u prozor zakašlja vetar, pa odustavši od razmišljanja reče:— Ali, dragi druže, pa ja sam nepismen, kako mogu biti takav u partiji?— Ništa zato, Alekseju Fjodoroviču, ništa. Imamo mi još takvih kao što si ti.Natalija Filipovna Skargina njima lepo slovca pokazuje, tečaj za nepismenevodi i vas ćemo tamo sa ostalim bezgramotnima, pa kad izučite, počećete i nasastanke dolaziti, a dotle jedno mesec dana nećemo te uznemiravati.I tako Fjodor Aleksejevič ode Nataliji Filipovnoj. Našao se u lepoj drvenojzgradi, u hodniku zatekao gomilu lopata i 24 para čizama. Izuo se i sam i ušaou neverovatno nisku odaju punu skamija. U njima su sedela 24 polaznika kursaNatalije Filipovne, pušili su se onako mokri, grizli krajeve olovaka i pisali podiktatu same Skargine slovo i: kosa tanka, uspravna debela... Peć jepocupkivala u uglu i prosipala vodu pristavljenu za čaj, Natalija Filipovna jesedela iza stola i obratila se radosno novodošavšem, koji je grbinom odiraotavanicu:
— Poginješ, poginješ glavicu! Tako i treba pred nastavnicom. Zato seodvajkada niska, što niža tavanica udara, da se ne kočoperite. I posadila jeFjodora Aleksejeviča, ponudila ga čajem, pri čemu se videlo da je NatalijaFilipovna Skargina u stvari stajala iza svog stola i da je takvoga rasta daizgleda kad sedi kao da stoji. Potom se okrenula tabli, iz uha izvukla komadićkrede i počela čas matematike.— Jedan plus jedan — pisala je i naglas sricala Natalija Filipovna — jedan plus jedan jesu dva! I to i u ponedeljak i u utornik, upamtite. I juče su bili i biće vovjek i vjekov dva i samo dva.U sobi je bilo toplo, peć je počela da šeta ko puštena s lanca, svi su sricali: jedan plus jedan jesu dva, Fjodor Aleksejevič i sam je uzeo plajvaz da pribeležiono sa table i tada ne izdrža. On tek sada shvati da se, otkad je uzeo lopatu dačisti sneg, ne znoji više i da sve to neisceđeno mora nekud iz njega napolje. Iprvi put za sve ove godine ne izdrža. Ustao je odlučno, odmah udario glavom otavanicu, izišao na tablu, obratio se svojim predašnjim samouverenim glasomNataliji Filipovnoj koja je nemo gledala u njega i rekao na zaprepašćenje svihprisutnih:— To je matematika XIX stoleća, draga Natalija Filipovna. Dozvolite da toprimetim. Današnja, moderna matematika drugačije gleda na stvari. Ona znada jedan i jedan ne moraju uvek biti dva. Dajte mi tu kredu za časak, pa ćuvam odmah dokazati.I Fjodor Aleksejevič je počeo urođenom brzinom ispisivati po tabli brojeve.Jednačina za jednačinom se redala, u prostoriji je vladao tajac, profesor je prviput posle toliko godina ponovo radio svoj posao, doduše, onako pognut nijeimao najbolji pregled brojki, kreda je čudno nekako škripala i odjednomrezultat je ispao sasvim protiv očekivanja Fjodora Aleksejeviča opet 1+1=2.— Trenutak! — uzviknuo je Fjodor Aleksejevič — nešto nije u redu, samotrenutak, odmah ćemo videti gde je greška — a po glavi mu se motalabesmislica: Sve izgubljene partije karata čine celinu! i od nje nije mogao daračuna. Misli su grmele u njemu i grmljavina misli zaglušivala je sve ostalo.Ali, njegova besprimerna umešnost išla mu je naruku, on je odmah znao gdeće naći omašku i poleteo kredom po redovima ispisanih brojeva, sa kojih seveć krunio beli prah.I u tom času ceo razred, njih dvadeset četvorica, svi sem Natalije FilipovneSkargine, počeli su uglas da mu šapuću rešenje:— Plankova konstanta! Plankova konstanta!
